Umetnica Tamara Milošević: BIGZ nas je naučio povezivanju 1Foto: Tanja Drobnjak

– Dan kada je objavljeno vanredno stanje bila sam u BIGZ-u sa Pavlom, Danilom i Dunjom iz benda Sitzpinker, imali su probu. Kada smo shvatili da će nam uvesti policijski čas i bilo je – okej, sad ili nikad, ostajemo ovde, ko zna kada ćemo ponovo izaći negde napolje. Ostali smo… To veče je bilo jako sentimentalno jer u tom momentu nismo znali da će BIGZ nestati, da će ga iseliti, i koliko god da nije bio bezbrižan iz raznih drugih razloga, bio je poslednji bezbrižan momenat za nas, u tom prostoru, dok trešti Blue hotel Krisa Ajzaka, jer BIGZ je to bio, mesto gde samo dođeš i ostaneš – to kaže umetnica Tamara Milošević, autorka projekta/video instalacije „BIGZ za poneti“.

Izložba se otvara 15. i traje do 17. septembra, a postavljena je u Galeriji Kula u Cetinjskoj.

– Bigz je za mene bio utočište i sigurna opcija, jer ako nemaš gde, uvek si mogao da odeš tamo, da se družiš, stvaraš, snimaš, fotografišeš… znao si da će tamo uvek nekog biti i da će te taj neko prihvatiti. Dosta ljudi se tako sprijateljilo i sarađivalo… – priseća se Tamara.

Naime, nakon izlaska grafičkog zavoda, zgrada BIGZ-a ostaje bez namene i u prazan prostor se useljavaju umetnici – kako mladi neafirmisani stvaraoci, tako i već poznata, značajnija imena beogradske kulturne scene. Ispunjavajući zgradu novom energijom, tokom godina rađa se i raste neformalni Kulturni centar „BIGZ“ – zajednica povezana prostorom koji podstiče spontanu komunikaciju, koja nekako, naizgled usputno, utiče na umetnički reljef ovog grada. U proleće 2021. godine zgrada pada u ruke novog vlasnika, a umetnike izbacuju na ulicu.

Rad „BIGZ za poneti“ zamišljen je kao digitalna vremenska kapsula koga čine audiovizuelne uspomene pojedinaca prikupljene putem istoimenog javnog konkursa, autentični, dokumentarni zapisi koji su rediteljskim postupkom spojeni u video-radove koji preispituju i grade kolektivno sećanje na jedan period i njegovu atmosferu.

tamara milošević foto relja arsić
foto: Relja Arsić

– Bigz je više bio apstraktna zajednica nego samo mesto, imao je vizuelni i zvučni identitet. Prolaziš kroz hodnik i sa jedne strane čuješ metal, a sa druge indi pop, otvoriš vrata a ono unutra neko slika… Ipak, mislim da je ono što je najznačajnije za tu zajednicu bila ta raznovrsnost njenih članova. S jedne strane imaš afirmisane muzičare i velike face, poput Partibrejkersa, ili, na primer, benda Kornelija Kovača, čija je proba ujedno bila i moj prvi susret sa tom zajednicom, a s druge strane bendove koji su tada bili u proboju i tada tek počinjali – Repetitor, Straight Mickey And The Boyz, Artan Lili… I svi su potpuno jednaki! Svako sa kim sam razgovarala pominje to prihvatanje među ljudima u BIGZ-u. Ako neko uđe kod Partibrejkersa na probu apsolutno nije bilo bitno što su oni Partibrejkersi i što taj neko dolazi iz tada nepoznatog benda. Svi ljudi sa kojima sam razgovarala, praveći intervjue za izložbu, govore o baš tom duhu, o tome kako je BIGZ bio zajednica – i o razmeni ideja, jer su pored muzičara tamo stvarali i brojni multimedijalni umetnici. Iz takve atmosfere su se rađale nove ideje – ukazuje Tamara.

Izložba koju o BIGZ-u postavlja je njen diplomski rad na Digitalnim umetnostima, na Fakultetu za medije i komunikacije, koji je započet slučajno, povodom drugog zadatka koji je za fakultet trebala da uradi na temu „Ritam grada“, a njoj je BIGZ bio prva asocijacija na ritam grada. Međutim, u proleće 2021. nedelju dana nakon što je krenula da snima projekat, obelodanjeno je da će umetnike iseliti iz BIGZ-a. Tada je shvatila da je zadatak „Ritam grada“ prerastao u nešto veće…

– Sam naziv izložbe je „BIGZ za poneti“ jer jako volim da „pakujem“ stvari, to mi je lajtmotiv u svim radovima od perioda korone. Kad pomislim šta sve može da mi nedostaje – to spakujem u kutije za poneti… Glavna tema samog umetničkog rada je konstrukcija kolektivnog sećanja kroz paralele između različitih perioda zajednice, i sastoji se iz tri video-rada. Dva su izgrađena od arhivskih materijala prikupljenih u toku konkursa „BIGZ za poneti“, kako mojih tako i tuđih, a treći video rad je osvrt žitelja BIGZ-a iz današnje prespektive, podsetnik na ono što se tamo dešavalo – objašnjava Tamara i dodaje da je izložbeni prostor Galerija Kula takođe bitan, jer je to isto deo zajednice koja je stvarala i imala odnos prema BIGZ-u.

Inače, izložba je deo većeg projekta koji je trenutno u procesu, dokumentarni film „Sve moje više nije moje“ i služi kao stepenik ka njegovoj realizaciji.

– Ja sam mlada i neki bi rekli da sam propustila „procvat“ BIGZ-a, međutim, tamo sam bila dovoljno dugo da osetim njegov značaj i dovoljno kratko da shvatim koliko su nečija tuđa sećanja značajnija od mojih. Zato sam odlučila da pokrenem projekat prikupljanja tuđih priča. Kada sam rešila da pravim dokumentarni film odaziv je bio mnogo veći od očekivanog. LJudi su delili svoje uspomene. Digitalna vremenska kapsula je vrsta arhive koju će moći da vide buduće generacije, ali i ljudi iz tog perioda koji nisu verovali šta se sve dešavalo u zgradi koja spolja nije odavala takav utisak, a unutra se dešavalo sve – kaže Tamara i dodaje da je ovo poziv za ljude da se pridruže i pošalju materijale iz BIGZ-a koje imaju.

Ona za kraj naglašava da to što je izgubila prostor, BIGZ zajednica nije izgubila komunikaciju. Osnovano je Udruženje Beogradska alternativna scena BAS.

– Budućnost je umrežavanje i stvaranje zajednice i scene, jer su umetnici koji su stvarali u BIGZ-u, i preživeli njegovo zatvaranje, otvoreni prema ljudima, zato što su oni nekada bili ti koga je neko prihvatio, a za to je zaslužan upravo taj BIGZ – zaključuje umetnica.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.