Uroš Đurić povodom studentske blokade SKC-a: „Ovo bi moglo biti mesto od istorijskog značaja“

Kome je promaklo, akademci su došli na promociju knjige u Studentski kulturni centar uredno je odslušali ostali u zgradi i na plenumu odlučili da je blokiraju, a sve, šta, kako i zašto,  precizno su naveli u svom saopštenju.

Slikar Uroš Đurić kaže za Danas da ga je sinoćni događaj podsetio na davno izgubljeni rad Brace Dimitrijevića koji je stajao nekada na ulazu u SKC.

– Postoji ta slika koja mi se mota u glavi – mermerna ploča koja je stajala na samom ulazu u vreme kada sam počeo da dolazim u SKC krajem sedamdesetih. Bila je slična sivim pločama koje su bile u to vreme u gradu i koje su označavale zbog čega je određena zgrada bitna. Na bioskopu Slavija je recimo stajala ploča na kojoj je pisalo da se se tu desio osnivački kongres Komunističke partije 1919. godine a ovde, na ulazu SKC, bila je mermerna ploča sa tekstom „Ovo bi moglo biti mjesto od istorijskog značaja“. Mislim da je ta ploča postavljena tokom održavanja Aprilskih susreta sedamdesetih godina, a devedestih je nestala. Neko ju je skinuo… – kaže Uroš.

Skidanje ove ploče kao da je bila najava svega onoga što će se posle dešavati u toj kući, priseća se Uroš koji je u SKC-u četiri meseca 2004. godine bio i glavni i odgovorni urednik programa.

– Sve su to bili pokušaji da se ta ustanova vrati ne samo svojoj nameni nego i svemu onome što je predstavljala u dugom periodu od 25 godina postigavši neverovatne domete daleko izvan okvira institucije i postavši zaista epicentar savremenosti i najviših, najavangardnijih i najradikalnijih stremljenja u kulturi – od likovne umetnosti, preko izvođačkih umetnosti, do izdavaštva. Prosto, bio je to jedan epicentar Beograda ne samo za mlade nego i za sve one kojima je stalo do najinovativnijh i najprogresivnijih ideja u umetnosti i društvu – ističe Uroš.

– SKC je bio i epicentar slobode u pravom smislu te reči. Tu se sloboda praktikovala na način na koji nije već 30 godina, od kada su ga preuzeli pre svega kadrovi JUL-a a posle i svih ostalih – napominje Uroš.

On kaže da je postojalo veliko očekivanje posle 2000- tih da će sa promenom nastalom u društvu doći i do oslobađanja SKC-a. U tom  kratkom periodu, kako kaže, SKC je davao neke znake života ali nikako nije mogao da se uklopi u neokonzervativni talas i ekonomsko-birkokratsku oligarhiju koja je tada preplavila srpsko društvo.

– Došlo je do kompletnog urušavanja i gotovo nestanka SKC-a sa opšte mape relevantnih institucija kao da je sve prepušteno zaboravu – dodaje Uroš, podsećajući i na samo zdanje SKC-a koje i po svojoj arhitekturi predstavlja kapitalnu zgradu iz 19. veka s mnogo istorijskih slojeva.

– Iz te zgrade su krenuli i zaverenici Crne ruke da obave prevrat koji je promenio istoriju ovog područja na toliko mnogo načina. Uvedena je dimenzija savremenosti ne samo u politici nego uopšte u društvu, zato što je zahvaljujući tom krvavom činu došlo i do socijaldemokratije u Srbiji kao legitimne političke stranke. Znači da je to oduvek bila ustanova koja je pre svega nosila slobodarske i, može se reći, leve ideje – konstatuje Uroš Đurić.

Prema njegovim rečima, studenti u blokadi donose sada SKC-u ključnu promenu.

– Ono što u ovom trenutku studentski pokret nosi sa sobom je značajna promena. Ovde se radi o potrebi za mentalitetskim čišćenjem, za zaista, radikalnim rezom sa mentalitetom koji je počeo da se uspostavlja sredinom osamdesetih i da se obračunava sa savremenom kulturom. Manifestacija tog duha je bio upravo prekid čuvene predstave „Sveti Sava“ u JDP kada je raspop Gavrlilović poveo tu rulju da se obračuna ne samo sa  određenom predstavom već i sa pristupom kulturi i životu. Bila je to vrlo rana legitimacija jednog duha koji je potpuno zaokupio sve pore društva da se mi sa njim borimo i danas. Ulazak u SKC je ključna tačka preloma, zauzimanja pravca na raskršću onoga puta kojim studentski pokret uopšte želi da ide – ističe Uroš.

Prema njegovim rečima taj raskid, sa potpuno neobuzdanim i nakaradnim načinom obračunavanja sa savremenošću se ogleda u ovoj sredini u svim poljima, posebno u polju kulture koje nikako da uspe da postane prekretnica i luč vodilja u oblikovanju današnjice u ovom društvu.

– Ova pobuna studenata upravo govori o tome da je to raskid sa lažnim konzervativizmom, sa  jednim lažnim tradicionaliznom, ispod čijeg se barjaka, u stvari, gomilala sva ta korupcija i nakaznost koja je služila i kao štit i kao mač istovremeno jednom suštiski pljačkaškom konceptu – zaključuje Uroš Đurić</ strong>.