Veliki autor, hrabar i častan čovek 1Goran Marković Foto: Stanislav Milojković

Kratko predstavljanje prvog laureata nagrade Mihićevo zlatno pero svakako neću početi suvoparnim podacima da je pisao scenarija i režirao pedesetak dokumentarnih i jedanaest celovečernih igranih filmova, da je autor šest pozorišnih komada, reditelj tri pozorišne predstave, autor sedam knjiga, dobitnik više od 30 najznačajnijih domaćih i stranih priznanja, među njima i francuskog Ordena oficira umetnosti i književnost.

Držim da će o tome kako je on postao veliki autor ali ništa manje hrabar i častan čovek, humanista sui generis, prilježni istraživač ljudskih duša i arhetipskih likova, dakle, da će o tome slikovitije govoriti priča iz herojskih poratnih vremena nemaštine i tačkica kada, na pitanje mladog LJube Tadića glumca u usponu, šta bi voleo da mu kupi od prve plate, pretpostavljam bucmasti klinac ne traži slatkiše i romobile već – „Borovo“ gumene čizme koje će, ponosno, nositi.

Ili, nešto kasniji događaj, kome sada ima već pedesetšest godina, kada je njegov otac, veliki glumac, saznavši da su položili prijemni ispit na tada prestižnom praškom FAMU, seo u automobil i otišao put Beograda, ostavivši dvojicu junoša iz tadašnje SFRJ da se sami snalaze u nepoznatoj zemlji sa ljudima koji govore čudno umekšane slogove jezika koji im je, tada, bio potpuno nepoznat.

Ispostaviće se da je to nukleus onoga što je kasnije kršteno kao češka škola jugoslovenskog filma a što je naš laureat eksplicitno demantovao naslovivši svoju prvu knjigu „Češka škola ne postoji“. No, taj dugogodišnji boravak u Zlatnoj Prahi, pored toga što ih je naučio kako da prave filmove, bar njega je, posle okupacije Čehoslovačke od snaga Varšavskog pakta 1968. godine, naterao da se sam sebi zakune da nikad i nikome neće prećutati nepravdu i da će uvek govoriti istinu, ma koliko ga to koštalo.

Takav stav pokazao je odmah na početku karijere specijalno nas vaspitavajući i pokazujući nam da nacionalna klasa nije samo ono što se pod tim uobičajeno podrazumeva a da majstori ne popravljaju isključivo vodovodne cevi već mogu i da zagorčavaju tuđe živote.

Pokazao nam je kako se igra tajvanska kanasta pre nego su se pojavili novi politički šibicari i napravili urnebesnu tragediju, tako da su Tito i on, paradoksalno, došli kao melem na ranu.

Zadržao je taj nepokolebivi stav i do dan danas organizujući veliku turneju da se, s jedne strane, ne zaborave nepočinstva a, sa druge, da nevažni junaci postanu važni, učeći nas poslenjih godina da je delirijum tremens više stanje duha izazvano besomučnim lakirovkama nego uticaj vatrene vode.

Ne manje važno. Siguran sam da se Crvena zvezda 1991. popela na fudbalski vrh Evrope i sveta zahvaljujući vradžbinama, bajanjima i dodolama koje su on, Rale Zelenović i pokojni Zoran Simjanović upražnjavali pre svake utakmice.

Uključujući sebe u ovu priču, podsećam da je četiri puta osvojio nagrade na Festivalu filmskog scenarija, da sam ga upoznao na prvom 1977. kada je dobio nagradu za najbolji dijalog u filmu „Specijalno vaspitanje“ i da smo se godinama potom sretali, razgovarali i uradili nekoliko, neskromno, dobrih intervjua.

Pre nekoliko godina obreli smo se zajedno na istom fakultetu, na Akademiji umetnosti Univerziteta u Novom Sadu kao predavači. To je bilo neuporedivo više i od najsmelijih mojih mladalačkih snova.

Izuzetno ga ceneći a dobivši čast da, po prvi put na ovom festivalu, baš njemu uručim nagradu Mihićevo zlatno pero za izutetan doprinos filmskom scenariju, stara priča o talentima i obožavaocima, bar za mene dobila je prijatan, još neverovatniji, obrt.

Ako neko do sada nije ukapirao, a ne verujem da takvih ima, pristojnost nalaže da otkrijem prvog dobitnika Mihićevog zlatnog pera. Jedan od najvećih sineasta koga su iznedrili ovi prostori, scenarista i reditelj – Goran Marković.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.