Verujemo da pijemo mleko, a podmetnuli su nam krv

O tome kako je predstava nastajala, da li je pozorište postalo dosadno, i kome je predstava namenjena razgovarali smo sa rediteljem Vojkanom Arsićem.

Predstava se zove „Kako ja ovo sinu da objasnim?“, ko kome danas ima šta da objašnjava?

– Danas svi svima pokušavaju sve da objasne, pa od te kakofonije nikome ništa nije jasno. Stiče se utisak da je upravo to cilj. Objašnjavaju nam koliko nas ima, kako hodamo i koliko su nam debele jakne. Objašnjavaju nam kako niko ne sme da nas bije dok nam za to vreme razbijaju glave. Objašnjavaju ko nije ubio Olivera Ivanovića, ali ne govore ko je to uradio. Objašnjavaju nam sve što nije potrebno objasniti i od nas prave kompletne idiote. Nema aplauza.

Predstava se bavi ekstremizmom. Da li je on danas incident, svakodnevica ili nametnuti način života?

– Srbija je okupirana jednoumljem, a to je prvi i osnovni simptom ekstremizma. Ekstremizam je tema koja nas okružuje, ali i koja se nalazi u nama. Ekstremizam (latinski “ad extrema”) se može odrediti kao nešto što ide do krajnjih granica, isto kao što i naši ekstremiteti predstavljaju završetke na našem telu. Ekstremitetima se završava granica koja pripada nama, a izvan nje se nalazi svet sa novim granicama i ograničenjima, na koje mi često nemamo uticaj, ali vidimo klanicu.

Ekstremizam je izazvan radikalnim stavovima, a do radikalnih stavova nas dovodi nasilje, osećaj nepravde, neaktivizam i distanca. Radikalni stavovi nisu nužno pogrešni, pozitivan primer je i radikalna borba žena za pravo glasa. Na kraju svako ima pravo na svoje stavove, međutim kada osoba počne da deluje i nasilno zagovara svoje jednoumlje, onda dolazi do nasilnog ekstremizma. Sledeći korak je terorizam.

Sam plakat za predstavu je ekstreman da ne kažemo brutalan. Bočica za bebe a u njoj umesto mleka krv. Hteli ste da šokirate, prikažete realnu sliku stvari ili samo jednostavno pozovete na predstavu?

– Dizajn plakata je došao kao rezultat našeg rada i istraživanja o ekstremizmu. Sve ideje koje stoje iza ekstremnih ponašanja su ideje koje promivišu nasilno i za ljude kobno ponašanje, a ekstremisti su često samo marionete tih ideja. To je onio što “popijemo”, a da nismo ni svesni šta je, uvereni da se borimo za neki novi i bolji svet. Verujemo da pijemo mleko, a podmetnuli su nam krv.

Često kao argument ekstremista čujemo pitanje “Kako ja ovo sinu da objasnim?”, pa smo rešili da kroz predstavu prikažemo šta je ono što je zapravo teško objašnivo. Nije teško objasniti različite religije, seksualne orjentacije, politična opredeljenja, teško je objasniti ideje koje se zalažu za jedan izbor i u svom zalaganju često koriste nasilni ekstremizam kao instrument svoje borbe.

Ja ne znam da li bih svom sinu uspeo da objasnim svet u kom sam živeo i koji ostavljamo da živi i razvija se. Kao razvoj zavoja, kao razvoj organa, kao razvoj civilizacije, napred – nazad. Ja ne bih znao da mu objasnim ovaj svet, ali bih znao da mu objasnim šta osećam povodom toga.

Pozorišni dokumentarac je tako retka forma igre kod nas, a opet tako preko potreban ovom društvu. Da li je kod nas pozorište postalo dosadno?

– Pozorište je prostor igre i slobode i meni pozorište nikada ne može biti dosadno. Meni u pozorištu može biti dosadan samo nedostatak stava, ideje i hrabrosti, a toga je u poslednje vreme sve manje.

Predstava prikazuje lične priče. Kako je zapravo izgledao sam proces rada na predstavi?

– Kada sam počeo da radim na ovoj predstavi imao sam na papiru napisanu samo jednu reč, a to je “ekstremizam”. Zajedno sa divnim mladim glumcima (Jelena Simić, Ema Muratović, Dejan Maksimović i Rade Maričić) i saradnicima iz Novog Sada smo dva meseca istraživali šta sve stoji iza teme za koju smo se odlučili da je istražujemo. Kroz niz radionica sa umetnicima, mladima iz Novog Sada, ali i na otvorenim probama koje smo organizovali u Novom Pazaru, Kruševcu i Vranju, dobili smo puno materijala, znanja, stavova i ponašanja. Od toga je nastala predstava “Kako ja svom sinu ovo da objasnim?”.

U ovoj predstavi preispitujemo stavove i ponašanje društva, ali se i razračunavamo sa sobom i onim što svi nosimo u dubini svoje svesti. Govorimo o tome kako mi kao umetnici o ekstremizmu govorimo, kako o njemu slušamo.

Imali ste jedno igranje u Novom Sadu, kakve su bile reakcije publike? Kome je namenjena ova predstava?

– Meni je ovo najteže pitanje koje možete da me pitate o predstavama koje radim. Da, ova predstava je nastala sa mladima i za mlade, ali ne može mladima ni na jednom polju biti bolje bez podrške onih koji nisu mladi. Koliko je važna za mlade kojima će pomoći da razumeju ovaj globalni problem u usponu, toliko je važna i za sve druge kojima će pomoći da razumeju ovaj globalni problem u usponu. Mislim da je pozorište namenjeno svima jer ono što od predstave dobijemo u velikoj meri zavisi od nas samih.