Foto: Antonio Ahel

Inspirisan rijaliti programima koji poslednjih godina dominiraju našim medijskim svetom, film govori o gubljenju razlika između izrežirane i životne stvarnosti. Iako doveden do krajnjih granica, svet „Patuljaka“ ni po čemu se ne razlikuje od onih koje svakodnevno možemo da vidimo na velikom broju televizija sa nacionalnom frekvencijom i u brojnim novinama. To je svet junaka koji prihvataju svoje postojanje isključivo u okviru određenih TV formata i stranica žute štampe, i koji su spremni na sve da bi u tom svetu zauvek ostali. O ovom filmu, ali i stvarnosti kojom je podstaknut, za Danas govori glumac Boris Milivojević.

* Film „Patuljci sa naslovnih strana“ je kritika „ružičaste stvarnosti“ u kojoj živimo. Kako vi vidite ovo ostvarenje? I zašto vam je bilo važno da u njemu učestvujete?

– Jeste kritika moderne TV produkcije i nestašice smislenog i kvalitetnog programa. Naizgled, film karikira stvarnost i preteruje, međutim, realnost je mnogo strašnija. Bilo mi je važno da učestvujem u ovakvom projektu jer smatram da je i to u opisu mog posla i zanimanja, da se osim puke zabave, kao u ogledalu prikažu i društvene okolnosti i ukaže na probleme – da ukazuje na društvene probleme.

* Kako vidite činjenicu da to što su medijski prostor osvojili otrovne reči, nasilje, seks… obično ide uz objašnjene da narod to traži i da samo takve stvari mogu da obezbede rejting ili čitanost?

– Zbog pogrešnog zaključivanja (bar kad sam ja i ljudi koje znam u pitanju) ne gledam TV program. Što se tiče ostatka populacije, vlada ona deviza – gutaj šta ti se servira. A ljudi bi bili sigurno i srećniji da mogu da pogledaju i nešto dobro, pozitivno i kvalitetno, ali ne pruža im se ni mogućnost.

* Rijaliti programi i tabloidi postoje u celom svetu, ali dok su kod drugih oni rezervisani za kablovske televizije ili se vezuju za perifernu štampu, kod nas se prikazuju na kanalima sa nacionalnom frekvencijom i imaju predznake glavnih informatora. Kako vidite takvu situaciju?

– Debakl svesti.

* Nije problem samo njihovo prikazivanje, već njihov opšti uticaj na društvo…

– Samim tim imaju i ogroman uticaj i na mlade koji za drugo i ne znaju… Blago rečeno katastrofa i zaglupljivanje generacija mladih.

* Mislite li da bi neke više instance trebalo time da se pozabave? Kome odgovara takvo društvo koje svoju sliku sveta gradi na osnovu tabloida?

– Manipulativna vlast u interesu ima da narod bude što neobrazovaniji i zaokupljeniji banalnostima, kako slučajno ne bi uvideo pravu sliku stvarnosti, a instance kojima treba nešto da se menja su trenutno na niskim pozicijama, tj. nisu u poziciji da išta menjaju.

* Kako se vi branite od toga? Da li mislite da glumci ne bi trebalo da komuniciraju sa medijima koji promovišu tabloidnu stvarnost ili rijaliti formate? Da li bi to na neki način pomoglo?

– To ne bi rešilo stvar. Svako svesno biće, ili bilo ko ko ima mogućnost da ukaže na problem, to i treba da čini, makar i u kakvim god novinama ili TV-u. I to su javna glasila kakva god da su. Ako čovek nema šta pametno da kaže, bolje da ćuti. Ja izbegavam da javno govorim. Malo zbog toga što smatram da se ipak treba pripremiti za javno obraćanje jer ne treba govoriti makar šta, a s druge strane i govoriti iskreno svoje mišljenje, ili istinu o nečemu, može biti i opasno. Još je opasnije polovično iznositi stvari jer je to najgori mogući način zamajavanja javnog mnjenja.

* Mislite li da glumci (umetnici, kulturni radnici), generalno, mogu da menjaju stvari u društvu? Da li se vi sa takvim idejama bavite filmom i pozorištem?

– Ovaj se svet tiče svih nas. Svi mogu i treba da menjaju stvari, na ovaj ili onaj način, u većoj ili manjoj meri. Kao u poznatoj poučnoj priči – deda za repu, baba za dedu, i da miš nije došao ne bi iščupali repu. Umetnici imaju zadatak da ukažu na probleme i na taj način i da pokušaju da utiču na promene u društvu.

* S tim u vezi, glumci se često uključuju u politiku. Sve više vaših kolega u poslednje vreme postaju članovi nekih inicijativa ili stranki. Kakav vi stav imate o tome? Da li ste razmišljali o tome?

– Sve manje ljudi ide u pozorište, pa se pozorište prebacilo u skupštinu i okolinu. Moguće je da neko želi da stvari i menja nabolje, ali ukoliko je iskren, to će raditi i bez učlanjivanja u bilo kakvu stranku. Ako nam je sistem rđav, treba ga menjati. Ljudi moraju da nauče sebe da vode, da sebe ne lažu. Da se menjaju i da menjaju. Da shvate da je život kratak i prolazan. Da su ta huškanja i navodne razlike među ljudima (među strankama i političarima) suva glupost i zamlaćivanje sitnim – presitnim interesima. Treba pronalaziti sve bolje načine življenja, da bi se osećali dobro u svojoj koži, da u zemlji u kojoj živimo napravimo pozitivnu atmosferu, zaista čineći nešto konkretno. Kakvi god da smo, ovde smo svi zajedno i upućeni smo jedni na druge.

* Ne igrate toliko često, posebno s obzirom na to koliko vas publika voli. Postoji li neki razlog za to? Ili je zato kriva situacija u domaćoj kinematografiji?

– Istina je da me publika voli i da je domaća kinematografija u krizi. Zato je i u krizi – jer me ne angažuju dovoljno (smeh).

* Ni na pozorišnim scenama niste toliko često. Ako ne grešim, uz „Hamleta“ i „Mletačkog trgovca“, tu je još „Don Kihot“ kao nešto poslednje što smo mogli da vidimo. Kako generalno vidite savremenu pozorišnu scenu kod nas?

– Radio sam u poslednja 2-3 meseca još dve predstave „Bojte se Alaha – Smisao života i smrti Ćamila Sijarića“ u Zenici i Novom Pazaru sa tamošnjim glumcima i rediteljem Zlatkom Pakovićem i tekst Aleksandra Jugovića – komediju „Sigurna muška kuća“ u režiji Ivana Denića u kojoj igram sa Nadom Blam od 20. januara kada je bila premijera. Zlatkove predstave „Don Kihot“ i „Bojte se Alaha“ su ozbiljne predstave koje jednim specifičnim teatarskim jezikom ukazuju na prave probleme u društvu i smatram ih veoma savremenim, kako po izrazu tako i po tematici. Saradnja sa Pakovićem mi je veoma godila i zbog toga što u njegovim predstavama imam osećaj da se bavim pozorištem kako bi ono (po mom mišljenju) i trebalo danas da izgleda. „Sigurna muška kuća“ se takođe bavi savremenim problemima, ali na jedan drugačiji i izuzetno duhovit način. Preporučujem ih toplo. Treba dati šansu novim piscima i tekstovima (kao i glumcima i rediteljima) da se prikažu i osveže pozorišnu scenu.

* Publika vas najviše vezuje uz komedije. Je l’ to i vaš omiljeni žanr, je l’ ste u njemu najslobodniji? Šta vam on omogućava i da li vam je žao što ne igrate više u dramama, tragedijama…?

– U pozorištu ovo je jedina komedija u kojoj igram, a na TV-u i filmu sam možda više igrao komične likove, mada mi podjednako leže i jedni i drugi. Ne mogu da kažem šta volim više jer je balans uvek najbolji. A i u svakoj tragediji ima malo komedije i u svakoj komediji malo tragedije.

Svaki slobodan trenutak koristim za novu pesmu

* Kako napreduje vaša muzička karijeri? Koliko ste zadovoljni sa onim što ste napravili na tom polju do sada i šta su vaši dalji planovi?

– Stalno najavljujem svoju muziku a nikako da pustim nešto u etar. Svakako svaki slobodan trenutak koristim da iskomponujem novu pesmu, napišem po neki novi stih. Imam baš puno pesama, a muzike duplo više. Mogao bih trenutno da izbacim bar pet duplih albuma na engleskom jeziku i dva dupla na srpskom, ali to ne činim jer ne stižem da organizujem završne radove tehničke prirode. Iako mnogo više volim taj kreativni deo stvaranja – same melodije, aranžmane teksta i muzike… Nadam se da ću se uskoro naterati da izvedem i „peglanje“ tj. master – miks, snimim spot, a onda šta bude.