Vrhunska arhitektonska dostignuća koja bude ljutnju i gnev 1Foto: Privatna arhiva

Pet najpoznatijih socijalističkih građevina, nasleđa jedne epohe koje svedoče o istorijskim preokretima u Istočnoj Evropi u drugoj polovini dvadesetog veka.

Reč je o Nacionalnoj palati kulture u Sofiji, Državnom univerzitetu u Moskvi, Palati parlamenta u Bukureštu, Palati Srbije u Beogradu i Palati Republike u Berlinu, jedinstvena su arhitektonska dela čija je izgradnja zahtevala mnogo hrabrosti i malo ludila, i čiji je zadatak bio da podsete narod na vrhovnu vlast i svetlu budućnost. Dokumentarac „Palata za narod“ koji svedoči o tim zgradama, prikazuje se večeras u Dom omladine Beograda u okviru festivala Slobodna zona. Reditelji ovog dokumentarca su Georgi Bogdanov i Boris Missirkov. Povodom filma razgovarali smo sa njegovom producentkinjom Nedom Milanov.

– Ovaj film je veliki projekat naše kompanije Agitprop iz Bugarske, koja ima mnogo iskustva sa dokumentarcima i filmovima iz oblasti fikcije. Film se bavi arhitekturom i istorijom pet najdramatičnijih socijalističkih zgrada. Istražuje nasleđe socijalizma u formi masivnih građevina i njihovih konstrukcija, koje su u svakoj zemlji bile veoma veliki projekti i koje su iziskivale mnogo rada, novca, a ujedno predstavljale simbol moći koje su tadašnji režimi imali, rekla je Milanov, dodajući da je film rađen iz pet delova i odvija se u Rusiji, bivšoj Jugoslaviji, tačnije Beogradu, Bugarskoj, Rumuniji i Nemačkoj.

Prema njenim rečima, ove zgrade predstavljaju političko, kulturno i arhitektonsko nasleđe Istočnog bloka. Glavni akteri su zgrade kojima su pokušali da udahnu život i, naravno, ljudi koji rade u njima i koji su sa njima „povezani“. U mnogima od njih, ukazuje producentkinja, i dan danas rade ljudi koji su od samog početka, od kad su zgrade izgrađene, bili zaposleni.

– U pitanju je koprodukcija između Bugarske, Rumunije i Nemačke, a kažu da su koprodukcije kao brak – morate se zaista dobro međusobno slagati. Interesantno je što su zgrade slične, ali i jako različite. Ponajviše reprezentuju režime, čak i estetski, stilove diktatora koji su u tim periodima vladali – ono što su oni hteli da postignu – primetila je Milanov.

Postojao je projekat da se izgradi sedam takvih zgrada, ali to nije ostvareno.

– Tih sedam zgrada trebalo je da predstavljaju moć države tog doba. Nekadašnja Palata federacije u Beogradu, danas Palata Srbije, trebalo je da ukazuje na jedinstvo cele Jugoslavije. U Nemačkoj su se više koncentrisali na tehnologiju i kako bi mogli da sagrade očaravajuću koncertnu salu koja bi bila jako napredna za to vreme. Za Sofiju, zgrada je otvorena na veliku godišnjicu države Bugarske i izgrađena je isključivo zarad kulture, kako bi podsećala na veliku dugogodišnju istoriju, dok je sa druge strane, takođe relacija režima i ideja tog vremena – kazuje Milanov i dodaje da palate u Rumuniji ponajviše reprezentuje želju lidera tog doba da ima masivnu građevinu za njega, njegovu ženu kao i njihov „krug“ ljudi – da bude novi tip kralja u novom sistemu.

Građene za „obične“ ljude, ispostavljalo se da uopšte nije tako.

– Upravo suprotno, sem u dva slučaja gde im je malo više ljudi imalo pristup. Berlinska zgrada je demolirana. U Palati federacije u Rumuniji ulaz u zgradu je restriktivan. Na početku Palata kulture u Sofiji je trebala da bude palata za ljude, ali ljude nisu olako puštali unutra. Čak su kružile i šale u vezi sa njom. Danas je zgrada u Sofiji je renovirana i svako može da uđe. Mislim da je od svih pet zgrada koje smo snimali ona jedina sa lakom mogućnošću pristupa – primećuje Milanov.

Kakva god u pojedinačnim zemljama bila situacije, svaka od zgrada nosi sa sobom puno emocija.

– One su u neku ruku velika dostignuća u arhitekturi i inženjerstvu, ali u isto vreme oko njih se vrti mnogo ljutnje i gneva. Pokušali smo da nađemo balans i novu svrhu za te građevine zato što verujemo da kulturološko nasleđe ne bi trebalo biti demolirano – kazala je Neda Milanov.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.