Foto: Grete Stern / Public Domain / Wikimedia Commons„Fudbal je popularan zato što je glupost popularna“, rekao je jednom prilikom Horhe Luis Borhes. Na prvi pogled, čini se da animozitet argentinskog pisca prema ovom sportu odražava stav današnjeg tipičnog mrzitelja fudbala, koji neće propustiti priliku da vam kažu da je fudbal dosadan. Previše je nerešenih rezultata i fudbaleri često simuliraju faulove, dodaće obavezno oni.
I istina je, Borhes je delio ove stavove i fudbal je nazvao „estetski ružnim“. On je čak rekao da je „fudbal jedan od najvećih zločina Engleske“. Toliko je mrzeo ovaj sport, a i njegove ljubitelje, da je namerno zakazao jedno od svojih predavanja u isto vreme kada je reprezentacija Argentine igrala svoju prvu utakmicu na Svetskom prvenstvu 1978.
Ali Borhesov glavni problem s ovim sportom ticao se nečeg drugog, što mu je bilo značajnije od estetike. Naime, on je najveće gađenje osećao prema kulturi fudbalskih navijača, koju je povezao sa vrstom slepe narodne podrške vođama najvećih tiranija dvadesetog veka.
Za života je video elemente fašizma, peronizma, pa čak i antisemitizma kako se pojavljuju u argentinskoj političkoj sferi, tako da je njegova intenzivna sumnja u popularne političke pokrete i masovnu kulturu – čiji je vrhunac u Argentini fudbal – potpuno razumljiva. („Postoji ideja nadmoći [u fudbalu] koja mi se čini užasnom“, jednom je napisao.) Borhes se protivio dogmatizmu u bilo kom obliku, tako da je prirodno bio sumnjičav prema nekvalifikovanoj odanosti svojih sunarodnika bilo kojoj doktrini ili religiji — čak i njihovom dragom nacionalnom timu.
Fudbal je neraskidivo vezan za nacionalizam, što je još jedna od Borhesovih zamerki ovom sportu. „Nacionalizam dozvoljava samo afirmacije, a svaka doktrina koja odbacuje sumnju, negaciju je oblik fanatizma i gluposti“, rekao je on. Nacionalni timovi stvaraju nacionalistički žar, omogućavajući beskrupuloznoj vlasti da iskoristi popularnog igrača kao glasnogovornika svojih ideja, koji joj daje legitimitet.
U stvari, upravo to se dogodilo sa jednim od najvećih igrača ikada: Peleom. „Kada je brazilska vlada u to vreme hapsila političke disidente, ona je takođe proizvela džinovski poster Pelea koji se napreže da ubaci loptu u gol, praćen sloganom „Ninguem mais segura este pais“ (Niko sada ne može zaustaviti ovu zemlju)“, piše Dave Zirin u svojoj novoj knjizi „Brazil’s Dance with the Devil“. Vlade, kao što je brazilska vojna diktatura pod kojom je Pele igrao, mogu da iskoriste vezu koju navijači dele sa svojim nacionalnim timovima da pridobiju podršku javnosti, a to je ono čega se Borhes plašio i šta je prezirao u vezi ovog sporta.
Njegova kratka priča, „Esse Est Percipi“ takođe može da objasni njegovu mržnju prema fudbalu. Otprilike na polovini priče, otkriva se da je fudbal u Argentini prestao da bude sport i samo deo medijskog spektakla. U ovom izmišljenom univerzumu dominiraju simulakrumi; reprezentacija sporta zamenila je stvarni sport. „Ovi [sportovi] ne postoje izvan studija za snimanje i novinskih kancelarija“, kaže predsednik fudbalskog kluba u priči. Fudbal inspiriše toliko dubok fanatizam da navijači prate nepostojeće utakmice na TV-u i radiju, a da ništa ne dovode u pitanje.
„Stadioni se već odavno raspadaju. Danas se sve iscenira na televiziji i radiju. Lažno uzbuđenje sportskog komentatora — zar vas nikada nije navelo da posumnjate da je sve lažno? Poslednji put fudbalska utakmica u Buenos Ajresu odigrana je 24. juna 1937. Od tog trenutka, fudbal, zajedno sa čitavom plejadom sportova, pripada žanru drame, koju izvodi jedan čovek u separeu ili glumci u dresovima pred TV kamerama“ – Horhe Luis Borhes „Esse Est Percipi“
Ova priča se vraća na Borhesovu nelagodu u vezi sa masovnim pokretima. „Esse Est Percipi“ efektivno optužuje medije za saučesništvo u stvaranju masovne kulture obožavatelja fudbala, koji kao rezultat toga, ostavljaju sebe otvorenim za demagogiju i manipulaciju.
Prema Borhesu, ljudi osećaju potrebu da pripadaju velikom univerzalnom planu, nečemu većem od njih samih. Nekima religija pruža taj osećaj, drugima fudbal. Likovi u Borhesovoj književnosti često se bore sa ovom željom, okrećući se ideolozima ili pokretima koji imaju katastrofalan efekat; pripovedač priče „Deutsches Requiem” postaje nacista, dok se u „Lutriji u Vavilonu” i „Kongresu” male, prividno bezazlene organizacije brzo transformišu u ogromne, totalitarne birokratije koje brutalno kažnjavaju neistomišljenike i spaljuju knjige.
Želimo da budemo deo nečeg većeg, toliko da smo slepi za mane koje se razvijaju u ovim velikim planovima — ili mane koje su im bile svojstvene sve vreme, a Borhes je krivio fudbal za ohrabrivanje ovog donekle prirodnog, a po njemu štetnog instinkta kod mnogih ljudi i nije se libio da o tome govori javno u svakoj prilici.
Izvor: The New Republic
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
