Zašto volimo biti samo junaci ili samo žrtve?

Projekat „Epika balkanika“ osmišljen po motivima srpske epske poezije koprodukcija je Drame Narodnog pozorišta u Beogradu i Bitef teatra, a premijera je planirana na jesen u okviru narednog 51. Bitefa. Na ovom festivalu publika je više puta imala prilike da pogleda projekte ovog autora – „Oluja“, „Pomahnitala lokomotiva“, „Ilijada“, od kojih su neki i nagrađivani na ovoj manifestaciji. Lorenci važi za jednog od najproduktivnijih slovenačkih reditelja, a među više od 40 potpisanih predstava („Antigona“, „Medeja“, „Don Žuan“, „Otelo“), često se nalaze komadi inspirisani drevnim pričama i mitovima. Tako je na sceni SNG Drame u LJubljani nedavno postavio „Bibliju“. O mitu i njegovom uticaju naše poimanje prošlosti i sadašnjosti u razgovoru za Danas govori Jernej Lorenci.

* „Epika balkanika“ biće vaša prva režija u Beogradu. O čemu je tačno reč – koja dela srpske narodne poezije će biti osnova predstave i koju pripovedačku nit ćete pratiti?

– Konačni izbor ćemo napraviti zajedno s glumcima i suradnicima. Prvo želim čuti kako ti tekstovi zvuče, kakvu vrstu interpretacija omogućuju, koliko pobuđuju imaginaciju, koliko emociju. Ali siguran sam u određene teme koje me interesiraju: ljepota i snaga (stare) poezije, odnos između junaka i žrtve i zašto volimo biti samo junaci ili samo žrtve i koliko je tanka granica između te dve pozicije, koliko prošlost utječe na sadašnjost i zašto može postati (samo)ubilačka, i okrutnost i ljubav, naravno. Svakako će biti zanimljivo.

* Da li ćete se doticati epske poezije drugih naroda na Balkanu i različitih vizura istih junaka i događaja?

– Nećemo. Ali igrat ćemo se sa opozicijama staro – mlado, žensko – muško, pojedinac – kolektiv, govor – pevanje, iluzija – aluzija.

* Da li to što ste Slovenac doživljavate kao prednost ili manu u radu na ovoj temi? U kojoj meri ste ranije susretali sa balkanskim narodnim pesmama i da li mislite da su i za vaše panslovenske korene one važne?

– Kao Slovenac sam u velikoj prednosti sa prepuno mana. Pošto ne znam kontekst tih priča, slobodniji sam i nezaražen, a istovremeno će biti kontekst na nekoj razini jednako važan kao sam tekst. U razumevanju konteksta će mi pomoći glumci i drugi, nadam se. To će biti moj prvi susret sa balkanskim narodnim pesmama, barem u praksi. I naravno, jako su važne, ne samo zato što sam Sloven. U narodnom blagu krije se neka čudesna ljepota i neposrednost, ono ima snažan ritam koji sliči na ritam ljubavi i smrti.

* Srpska epika nije važna samo za srpsku književnost. Kroz nju se u Srbiji tumači istorija, oblikuje verski život, stvaraju političke ideologije… Šta o jednom narodu govore njegove narodne pesme?

– Mogu govoriti o veličini i dugovječnosti nekog naroda, riznica su njegovog genotipa, daju osećaj pripadnosti, neku vrstu sigurnosti i zajedništva, a opet, s druge strane, mogu biti i izvor fašizma i zla.

* Šta se dešava ako mit doživljavamo kao neupitnu istinu, ako vekovima kasnije svoju prošlost i budućnost oblikujemo oko narodnih pesama?

– Desi se katastrofa. Sva destruktivna društva se obavezno pozivaju na prošlost, ono stvarno, pa i mitsko. Onda se zbilja i mit pomešaju i sledi destrukcija.

* Vi ste se u svojim režijama često bavili mitovima – od „Antigone“, „Medeje“, „Orestije“, do „Epa o Gilgamešu“, „Ilijade“ pa čak i „Biblije“. Zašto vas zanimaju ove velike priče koju su temelj evropske civilizacije?

– Ne znam tačno, ali već odavno sam opsjednut drevnim pričama, tim prvim dokumentima ljudskosti. U njima su predivna i divno bolna svjedočenja nepromenljivosti čoveka, njegovih htjenja i frustracija, traženja smisla, pokušaja prevazilaženja samoće, bildanje vlastitog ega, tema smrti i večnosti, ljubavi i mržnje itd., a sve te priče su ispisane na fenomenalne, skoro pa telesne načine. I onda me zanima, koliko mogu postati naše, sadašnje, koliko utjecajne, a ne mislim intelektualno, više fizički, ritmički.

* Šta o savremenom evropskom društvu govore te drevne priče i njihovi junaci? Koliko one utiču na svest i moral modernog čoveka?

– Na svoj pesnički način govore o arhetipskim htjenjima čoveka nekad i danas. U htjenjima se nismo menjali: moć, čast, slava, bol, samoća, tuga, jad. Ali nitko ih ne čita, nitko sluša, skoro nitko. Od njih se uzima samo po potrebi, najčešće političkoj, vulgarnoj, nacionalističkoj. Tužno.

* Mitovi nose i mitsko shvatanje vremena koje podrazumeva ciklični povratak jednog istog. Čemu se Evropa onda može nadati? Šta je čeka u njenoj budućnosti?

– Nemam pojma. Nekad se bojim. I često sam ljut. I puno toga ne razumem.

* Šta su moderni mitovi? O čemu bi uz gusle pevao moderni evropski pesnik?

– Pevao bi o Hitleru i Če Gevari i Majklu DŽordanu i padu Berlinskog zida, možda. Možda o antidepresivu i vijagri. Možda o Cernu i Hablu. A sigurno bi pevao da ne bude tako prokleto sam.