Žiga Divjak, gost Bitefa sa predstavom "Krize" koja zatvara 56. festival: Izgleda kao da novi fašizam lako može da se radikalizuje 1foto Miroslav Dragojević Danas

Svetskom premijerom predstave „Krize“ Žige Divjaka (koprodukcija Slovenskog mladinskog gledališča i ljubljanske Maske), kojom će večeras u 20 časova u Bitef teatru svečano biti zatvoren 56. Bitef, zaokružuje se i programski segment festivala čija je misija promocija novih imena.
Ti autori su na 56. Bitefu dvoje najperspektivnijih mladih slovenačkih reditelja; pored Divjaka, tu je i rediteljka predstave „Solo“ Nina Rajić Kranjac koja je iz Luke Beograd u dve večeri bila ispraćena ovacijama publike.

Bitefovska promocija reditelja koji je zagovornik dokumentarističkog političkog teatra planirana je u glavnom programu prošlogodišnjeg festivala sa predstavom „Pluća“, ali zbog pandemije nije stigla u Beograd.

S druge strane, u višedecenijskoj istoriji Bitefa upravo su predstave iz Slovenije ostvarivale veliki uspeh i često osvajale nagrade, i bile su najzastupljenije u njegovim programamima od svih ostvarenja iz država nekadašnje Jugoslavije, pa je ovo pitanje (konstatacija) i početak razgovora sa Divjakom.

– Mislim da taj uspeh naše pozorište duguje jakog rediteljskoj tradiciji, koja je oslobođena i unutar nje mogu da se dešavaju neke vanredne stvari, izvan onih oficijelnih i zadatih. Ali to nije stanje koje je dato i samo po sebi traje, nego su stalno potrebni neki novi procesi oslobađanja, na račun onih konzervativnih sila koje žele da teatar ponovo postane zagušena stvar nacionalne kulture. Ipak, u jednoj dosta maloj sredini kao što je Slovenija ima puno rediteljki i reditelja koji su evropskog nivoa. Nama je super na Bitefu, jako smo srećni što smo napokon došli na ovaj festival i mnogo nam to znači, samo mi je žao što nisam uspeo da gledam druge predstave, a u ovogodišnjem programu bilo je puno izuzetno zanimljivih ostvarenja. Ali, tako se desilo.

Zbog čega je danas važan dokumentarizam i politički angažman koji vi zastupate u svojim predstavama?

– Taj izbor je za mene dosta lična stvar, u smislu da se u pozorištu bavim onim što me najviša zanima, uzbuđuje i okupira. A zbog strašnog stanja u koje je svet globalno stigao u gotovo svim sferama, ne mogu da zamislim da ne pričam o tim problemima, i da se bavim nekim lakim temama koje skreću pažnju od toga gde i kako živimo. Ili, u kakvom ćemo uništenom okruženju tek živeti u budućnosti ako hitno ne krenemo u akciju. Ako mogu da koristim neka sredstva u vlastitom teatru koji radim, i da skrenem pažnju na te probleme, stavljajući ih u kontekst koji nas se lično tiče, ali na drugačiji način od onog koji se propagira, otvarajući novi senzibilitet, možda će ljudi shvatiti težinu trenutka u kojem živimo i biti inspirisani da nešto i sami urade.

Verujete li da umetnost, pozorište, pa i takvo kao vaše, može nešto da promeni?

– Uprkos opštemedijskoj zaglušenosti, ja verujem u moć pozorišta. Naravno, neće jedna stvar pokrenuti promenu, nego će to biti čitav niz nekih malih događaja koji će se desiti u nekom društvu, a umetnost u tome ima svoju moć i svoju misiju. Živimo u nekoj eri u kojoj se puno priča da je čovek loše biće i kako su ljudi danas sebični i apsolutno okrenuti sopstvenim interesima, ali mislim da to nije baš tako. Jeste da globalno živimo u ekonomskom sistemu u kojem prosperiraju takvi ljudi, sebični, egoistični i nemoralni, i da se od toga stvara jedna opšta slika društva. Ali, ja verujem da suština čoveka nije u takmičenju i otimanju, nego u saradnji i zajedništvu. Teatar, kao zajednički prostor u kojem se kao gledaoci okupljaju neznanci koji gledaju u istom pravcu, ima potencijal da pokrene tu emociju zajedništva u čoveku.

Vaša predstava „Krize“ nije slučajno ostavljena za sam kraj 56. Bitefa koji se odvijao pod naslovom „Mi – junaci rada svog“ – ona širi tematski okvir glavnog programa ne tretira samo društvene probleme povezane s radom, već i filozofski fenomen krize kao takve. Ipak, ona nudi i svetlo na kraju tunela?

– Za mene je optimizam upravo to o čemu govorimo – da čovek kao jedinka ne postoji. Da bi naš organizam funkcionisao, postoji milion bakterija u našem telu, neka druga bića, i kad shvatiš da je toliko simbioze u nama prisutno samo da bismo bili živi, onda vidiš da svet nije okršaj, nije sebična utakmica, nego saradnja. Ja nisam optimista u tom smislu da mislim da nećemo da skliznemo u ekološku i neku drugu katastrofu, naprotiv, mislim da bi to moglo da se dogodi, nego smatram da imamo potencijal za doživljavanje sveta kao simbiotičke zajednice, a ne kao borbe za vlast i prevlast, i da bi trebalo maksimalno da ga aktiviramo. Predstava „Krize“ ovom fenomenu prilazi iz više perspektiva, pored negativnih aspekata ukazuje se i na one druge, potencijalno stimulišuće, i to je neko svetlo na kraju tunela koje ja vidim.

Kako da se u ovim sistemima moći, kada se ljudi bore za golo egzistencijalno preživljavanje, aktiviraju ta ekološka i klasna borba, i da li je dovoljno da ona bude samo politička i socijalna?

– Moramo da shvatimo da smo svi deo šireg društva, i da nekako pokušamo da se ne zarobimo sa hiljadama vlastitih problema i postanemo slepi za sve što se događa oko nas, iako znam da je to jako, jako teško u ovim zastrašujućim uslovima kapitalizma. Ali, veoma je bitno da primećujemo stvari oko nas, u tom bazičnom smislu. Drugo, da ne mislimo da su problemi koje imamo kraj priče, i da ništa ne možemo da uradimo. Stvari su takve kakve jesu zbog odluka centara moći, ali one u svakom momentu ipak mogu da počnu da se menjaju. Naravno, to apsolutno nije lako, jer je u pitanju ogromna količina kapitala i novca koje drži neka finansijska i politička elita, a koja bi se do krvi borila da zadrži tu moć, ali, ne treba predstavljati ni da je ekološka i klasna borba danas nerealna, nemoguća i u sferi fikcije nekih zaluđenih utopista i levičara. Mislim da je takav stav o nemogućnosti čovekove borbe za zdrav i pristojan život poguban za čovečanstvo.

Ipak, sistemi moći, da bi mogli da opstanu, prvo su razbili u ljudima taj osećaj zajedništva, empatije, a naročito svest o tome da su promene moguće.

– Upravo nam je zato danas potreban neki novi oblik nade, neke slike sveta koja pokazuje da egoizam i kapitalizam nisu ono jedino što postoji. Nisu svet i istorija samo jedna premisa koje non-stop idu u jednom smeru, i u sve sfere društva, i zato je jako bitno da ne uđemo u narativ koji je iz mejnstrima kojim nas hipnotišu i iz stranica medija koje vode i kontrolišu centri moći, nego da mi samo pokušamo da otvorimo oči, da vidimo gde se nalazimo, i da možemo da se udružimo da to više ne trpimo. Svestan sam, nažalost, da se u ekonomskoj krizi koju danas živimo pronalazi motiv za nadu, i da je malo stvari koje kao pojedinci možemo da učinimo da bi stvari bile bolje. Ali, svako u svojoj sferi i svom malom kosmosu treba da pokušava sve što može, iako sistem napravljen od profita i kapitala izgleda kao gorostas koga je nemoguće poljuljati.

Zanimljivo je kako vaša generacija, rođena u vreme kada se raspadala nekadašnja velika Jugoslavija, doživljava te konflikte koji nam se veštački konstruišu i nameću?

– Sve je to vrlo komplikovano, ne bih mogao da kažem da postoji neki generacijski stav, ili ga bar ja ne znam. Lično, srećan sam što sam na Bitefu, i jako mi je drago što postoji kulturna saradnja između ovih naših zemalja, jer smo svaka pojedinačno dosta male zajednice, pogotovo Slovenija. S druge strane, mislim da je puno stvari koje su urađene u toj velikoj Jugoslaviji bile avangardne i jako bitne. To su koncepti kojima se u Sloveniji sada polako vraćamo, i jako je važno da se setimo te internacionalizacije i emancipacije sa svih mogućih strana, koje je imala nekadašnja zajednička država. Ne iz nostalgičnosti, nego zato što možemo da vratimo samosvest da je moguće da ova sadašnja društva u kojima živimo budu malo egalitarnija nego što su sada.

Šta je vas u tom iščitavanju bivše Jugoslavije najviše fasciniralo?

– Nemam nekog stručnog znanja o toj državi, mislim da je jako bitno da se ponovo stvori jedan koncept, recimo samoupravljanje, vidimo da je u nekim tvrtkama koje su tako organizovane u Sloveniji mnogo važna ekologija. Ona im je na prvom mestu, i socijala, što su osnovni uslovi preživljavanja. Socijala je nešto što se zaboravilo, i treba da vratimo njenoj afirmaciji, i javnoj propagandi da kapital nije i ne sme da bude na prvom mestu. Moja generacija i ove nove koje su došle nisu srećne, mi ne pamtimo i nismo doživeli taj bolji period Jugoslavije, nama su za vratom ekološka katastrofa, kapitalizam, socijalne i svake druge nepravde, i otkad znam da čitam shvatam da su stvari sa ekološkim problemima došle do nekog klimaksa, da sve apsolutno treba da se menja, a ništa se ne menja. Jako je sve anksiozno, nemaš onog luksuza da ne brineš šta će biti sutra, ni na ličnom ni na globalnom nivou. Prekarnost je postala novi standard i u Sloveniji, sve je više mladih ljudi zarobljenih u totalno prekarnoj situaciji, a s druge strane, bačen si u potrošački svet gde nemaš drugu mogućnost nego da kupuješ samo jeftine stvari koje se kvare i koje stvaraju sve više i više smeća.

Mi i oni

– Grozno je kako se među ljudima brzo postavljaju te situacije mi i oni, i onda zakoni koji važe za nas, ne važe za njih. To je isto vrlo opasna situacija. Kao da postoji različita vrednost ljudi u zavisnosti od toga u kojoj su zemlji rođeni, i taj novi fašizam koji sve više ulazi u društva, zajedno sa ekološkom krizom mogao bi u budućnosti još više da eskalira. Lako mogu da zamislim, nažalost, da se novi fašizam radikalizuje, da počnemo da zatvaramo svoje zajednice, da ne dozvoljavamo nikome da dođe, i da nemamo nikakvih susreta ni sa kim ko je van nas – kaže Divjak govoreći o tome koje su još opasnosti od razdvojenosti po čovečanstvo osim ekološke kataklizme.

Rusvaj koji je Janša ostavio za sobom je ostao

Pre nekoliko meseci aplaudirali smo vašoj zajednici u Sloveniji, okupljenoj u biciklističkoj pobuni koja je doprinela rušenju režima Janeza Janše.

– To je bio jako loš režim, vlast se bavila problemima neke prošlosti koji su irelevantni, samo da bi se ljudima bacala prašina u oči i da se ne bi bavili time da im je potrebna sadašnjost. Ali, taj rusvaj koji je Janša ostavio za sobom je ostao. Bitno je da sada idemo dalje i da se dogodila ta zajednička pobuna, ali, da se ne uspavamo na tome da je Janša pao, jer je sve uništio, i potrebno je mnogo rada da se to popravi. Ali, danas se na ovom našem prostoru apsolutno manipuliše prošlošću, nije to bio njegov koncept vlasti. Puno energije ide na to da se sve alternative, koje su postojale u nekoj prošlosti i zvuče kao nešto relevantno za ovaj trenutak, potope. Drugo, stvaraju se lažni konflikti između naših država koji, zapravo, uopšte nisu bitni, kako bi se prikrili konkretni problemi i podeljenosti koje postoje unutar naših društava. Jer, jedini pravi konflikt je između jednog procenta političkih i ostalih kapitalista koji u svojim rukama drže ogromnu sumu novca, i devedeset devet odsto ostalih ljudi koji pokušavaju da prežive od meseca do meseca, ne znajući da li će tog sledećeg meseca i njihove plate uopšte biti.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.