P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Tako će ciklus Kolarac – tvoj svet muzike Centra za muziku Kolarčeve zadužbine, još jednom raskriliti svoj podijum za najviše domete umetničkog zvuka u današnjici, i to baš sa našim mladim a već vrhunskim umetnicima u glavnoj ulozi, za sve svoje beogradske slušaoce. Sopran Dušica Bijelić, mecosopran Milijana Nikolić, tenor Rozario la Spina i pijanista Đorđe Nešić govore za Danas o svom dosadašnjem muzičkom putu, tik pred ovaj zajednički nastup. Na koncertu će im se pridružiti i naš proslavljeni bariton Nikola Mijailović.

* Koja je vaša najranija zvučna uspomena? A koji je to događaj iz detinjstva najpresudnije uticao da se opredelite za neki instrument ili da docnije usavršavate svoj glas?

Đorđe: Najranija muzička uspomena su razne beogradske radio-stanice, koje su u našoj kući bile uključene stalno, kao što je i sada radio uključen u NJujorku. Klavir ili violinu sam želeo da učim od malih nogu, i tako sam, uz jednog druga koji je već uzimao časove, otišao kod njegove profesorke klavira, koja me je pitala da pevam i onda smestila u svoju klasu. Mama mi je obećala klavir ako i dalje želim časove posle godinu dana, a do tada sam vežbao kod drugarice. Po obećanju, na povratku sa školskog zimovanja klavir me je čekao u kući.

Rozario: Gledao sam filmove Maria Lanze i oni su me inspirisali da počnem da pevam. Kao dete pevao sam pop muziku na TV programu za decu u periodu kada sam imao 12 pa do svoje 14. godine.

* Da li je vaše aktuelno muzičko opredeljenje bilo prirodan nastavak porodične tradicije ili je predstavljalo svojevrsno iznenađenje u ambijentu drugačijih uobičajenih poslova?

Đorđe: U kući sam stalno slušao muziku, uglavnom popularnu iz 80-ih godina. Tata je mene i brata odveo na koncert Bijelog dugmeta 1979. na stadionu u Humskoj. Moji roditelji nisu muzičari i tata mi čak nije muzikalan, ali mama jeste. Interesantno je da sada, pošto po ceo dan provodim za klavirom, kod kuće ne slušam mnogo muzike, nego više radio-programe govorne reči.

Dušica: Interesovanje za muzičku umetnost je bilo ogromno iznenađenje za moje roditelje. Samim tim i kasnija sklonost i konačno opredeljenje za opersku umetnost koje je počelo plesom, oratorstvom, glumom, voditeljstvom dečijeg umetničkog programa, nastupom na „Zlatnoj sireni“, učenjem klavira i konačno krunisano odabirom časova solo pevanja koji su vodili ka operi.

Rozario: Moja majka je pevala amaterski kao dete, a i u porodici smo imali puno dobrih glasova, koji nisu imali priliku da se školuju. Ali, kao u svakoj velikoj italijanskoj familiji, nedeljni ručkovi i razne proslave uvek su bili bučni i uvek se pevalo, tako da je muzika neprestano bila deo mog odrastanja kao i onog moje sestre, koja je inače kompozitorka i pop pevačica u Australiji.

* Kakva su vaša sećanja na period učenja i studiranja, koje profesore smatrate najvažnijim za izuzetnu internacionalnu karijeru svakoga od vas?

Đorđe: Ja sam bio vrlo revnosno dete – da ne kažem štrebersko – koje je volelo školski rad i vežbanje. Pošto sam uporedo išao u Srednju muzičku školu „Vučković“ i Treću gimnaziju (danas „Sveti Sava“), bilo je malo vremena za išta drugo. Moja profesorka klavira sa Akademije, Olga Jovanović, dala mi je mnogo znanja koje mi i danas „vraća film“, a profesorka kamerne muzike LJubinka Kostović Buška me je još više ohrabrila da zavolim i okrenem se zajedničkom, tj. kamernom muziciranju i koncertiranju.

Dušica: Srećna sam pri svakom spominjanju profesora koji su učestvovali u vođenju moje karijere. Osoba koju izdvajam je redovni profesor Fakulteta Muzičke umetnosti u Beogradu, takođe moj pedagog, gospođa LJudmila Gros Popović, sa kojom konstantno radim i konsultujem se za svaki predstojeći projekat.

Rozario: Imao sam sreću da sam imao sjajnog profesora kada sam počeo da učim pevanje i on mi je i dalje velika podrška, a to je maestro DŽozef Word.

* Da li postizanje uspeha u umetnosti zahteva i mnogo odricanja, naročito u periodu detinjstva i tinejdžerskih dana? A kako je to danas kada se pripremaju nove uloge, savladava neki kompleksan notni tekst?

* Đorđe: Što se mene tiče – da. Ja sam uglavnom bio vrlo radna osoba, i tek kad sam stigao na FMU, shvatio sam da život muzičara mora biti ispunjen sa još mnogo iskustava, radi sazrevanja. Na FMU je naše društvo bilo veoma blisko i fenomenalno, i tako je do danas. Što se vežbanja i učenja novih kompozicija tiče, meni je koncentracija najbolja rano ujutru, tako da to vreme odvajam za nove stvari.

Dušica: Zadatak i obaveza osobe koja se bavi operskom umetnošću puni su odricanja. Na prvom mestu neophodan je sportski život, koji podrazumeva zdravu i kontrolisanu ishranu, mnogo sna, redovne telesne vežbe, a potom predan i savestan rad na muzičkom i literarnom tekstu, dikciji, glumi, i konačnoj sublimaciji pomenutog.

* Šta je vaše najvažnije iskustvo proisteklo iz rada i života u inostranstvu, a koje su to pak vrline ovog podneblja koje su prepoznate na internacionalnoj sceni?

Đorđe: Rad koji se zasniva na pomaganju drugih je najvažniji, i to ne samo u muzičkom svetu. Bitno mi je da učestvujem u aktivnostima i koncertima koji možda nisu toliko profitabilni, ali se koncentrišu na poboljšanje nečije situacije. Što se tiče osobina iz naših krajeva koje su korisne u inostranstvu, izdvojio bih našu direktnost. Ona – kad se kombinuje sa ljubaznošću – mnoga vrata otvara.

Milijana: Kada živite i radite u inostranstvu, tek onda vidite koliko je ogromna konkurencija, koliko ima puno dobrih i kvalitetnih pevača i koliko morate da se uozbiljite i radite na više frontova da biste našli svoje mesto na internacionalnoj sceni. Ono što smatram našim manama vrlo često pokazalo se kao nešto što sam mogla da upotrebim u svoju korist, a to su tvrdoglavost i strastvenost.

Dušica: Najteže mi pada odvojenost od porodice i jedan samotnjački način života, ali iz toga crpim dodatnu snagu i emotivnost koja se čuje u mojoj muzici. Kod nas postoji uvreženo mišljenje da u svetu cvetaju ruže i da je jako lako uspeti. Moje iskustvo to negira. Shvatila sam da boravak i rad u inostranstvu zahteva maksimalnu borbenost kao i profesionalizam, transformaciju, tačnost, pismenost, izdržljivost i mukotrpan rad, kako na samom delu tako i u odnosu sa ljudima. Ono što pleni i oduševljava publiku i kolege jeste doza emocionalne topline i takozvane „slovenske duše“ koju donosim i dajem u meri u kojoj to dozvoljava određeno umetničko delo, što je profesionalna londonska kritika pozitivno ocenila u časopisu Independent 2014. godine.

* Šta su vaši najvažniji trenutni projekti, a koje momente iz onih dosadašnjih ćete zauvek pamtiti?

Đorđe: Trenutno najvažniji projekat je ovaj koncert. Mnogo sam zahvalan Kolarcu, Centru za muziku i Mimi Lazarević što ću učestvovati u proslavi Dana Velike dvorane. Takođe nam je pruženo neograničeno vreme i prostor da vežbamo i spremamo se, a to stvarno, što se kaže, samo kod nas može. Od važnih događaja u prošlosti to su opet koncert na Kolarcu kojim je završen prošlogodišnji masterklas, koji mi je dokazao koliko taj naš zajednički rad može nekom mladom pevaču da znači. Zatim, naravno, onaj prvi put kad sam nastupio u Karnegi holu na završnom koncertu masterklasa Tomasa Kvasthofa, kao i koncert na kome sam učestvovao u Velikoj sali Ujedinjenih nacija, a kojim je obeležen dan borbe protiv ropstva i trgovine ljudima.

Milijana: Trenutno je najvažniji naš koncert na Kolarcu i u mom rodnom gradu Sremskoj Mitrovici, a zatim slede uloga Dalile u Tokiju, opera „Roberto Devere“ u NJujorku i „Karmen“ u Sidneju. Ono što ću uvek pamtiti jesu moj debi u Milanskoj skali, Sidnejskoj operi i nedavni debi u Metropolitenu. Sa posebnim žarom pevam u Srbiji i to uvek ostavi dubok emotivni trag.

* Recite nam još nekoliko reči o događaju pred nama – Operskom gala koncertu na Dan Velike dvorane Kolarčeve zadužbine?

Đorđe: Koncert povodom obeležavanja Dana Velike sale će biti svečan, zabavan i muzički izuzetan, s obzirom da imamo čast da vam predstavimo fantastične, afirmisane pevače. Nizaće se operski hitovi i ansambli.