Foto: EPA-EFE/JOHN G. MABANGLO SHUTTERSTOCK OUT

U stvari, na nekoj lokalnoj kladionici bi kvota za njega za tako nešto bila ubedljivo najmanja. On je nekako predodređen za to.

Posle trojke Saše Đorđevića protiv Huventuda njegov tadašnji trener Željko Obradović potpuno smireno i samouvereno je rekao da taj pogodak nije ni najmanje slučajan. Da je Saša to trenirao. Potvrda je stigla protiv Hrvatske u Badaloni, sa istog mesta, na isti način. Bogdanović je posle step-beka sa nekih devet metara ubacio kao „kap“, a posle meča „iznenadio“ američke novinare izjavom da tu „ništa nije bilo slučajno“. Da to trenira, da su „dupli blokovi“ za njega i nacrtani. Najkraće: nema tu sreće, sve je u napornom radu.

A Bogdan je veliki radoholik odmalena, potvrđuju to i iz njegovih prvih klubova ŠKK Zvezdare i Žitko basketa. I još jedan kvalitet koji je više ljudski nego sportski: skromnost. U mlađim kategorijama čak nije bio zatrovan selektiranjima koja su mnoge talente upropastila, ni u čemu se nije izdvajao, ali nije ni odustajao. I bilo je kako obično treba da bude: u jednom trenutku su mu se kockice složile i linija je nezadrživo krenula naviše. Najpre Partizan, pa Fenerbahče, i konačno NBA. Povrede i prilagođavanje pomalo su usporile krivulju, ali sada su stvari došle na svoje mesto. Bogdanović je svestran igrač, što bi stručnjaci rekli – polivalentan, neodbranjivog šuta, dobrog prodora i pregleda igre, i odlične defanzive. Ako ga zdravlje posluži, tek će najjača liga na svetu videti šta on još može.

Bogdanović je iz skromne porodice, odrastao je u beogradskom naselju Mirijevo. Njegova majka je do pred sam odlazak u Ameriku radila kao kasirka u lokalnom Maksiju, ni po čemu se njegovi nisu izdvajali od svog komšiluka. Ostao je Bogdan takav i do dan-danas, tih, nenametljiv, bez suviše izgovorenih reči. Ali i uporan i fanatično vredan.

Trojka Lejkersima je „fleš“ samo američkoj javnosti. Ovdašnji poznavaoci košarke sećaju se priča, ali i snimaka, kako je u Partizanu pod komandom Duška Vujoševića na treningu šutirao preko metle koju je saigrač držao u visoko podignutoj ruci. I ostajao na treningu dok ne pogodi desetine „vezanih“ trojki. Uvek se odazivao pozivu u reprezentaciju, često žrtvujući dosta toga, dešavalo se i da mu povreda u nacionalnoj selekciji ugrozi profesionalne ciljeve. I nikad nije voleo da priča o tome.

Zato će i preko bare brzo shvatiti da je njegova „ljubav sa sirenom“ počela mnogo pre trojke Lejkersima, i da će po svemu sudeći još dugo potrajati.

Povezani tekstovi