Foto: FoNet/AP

Turska ofanziva rezultat je povezanih događaja koji treba da izmene Bliski istok na isti način na koji će da dovede do niza drugih povezanih događaja koji će da preoblikuju mapu Balkana. Sada izgleda izvesnim da je Amerika promenila pristup u oba regiona i da u isto vreme traži „konačno rešenje“ za Bliski istok i za Balkan i da je preduzela mnogo snažnije vojne, političke i diplomatske korake u okviru šire „velike strategije“ američkog prisustva u ova dva povezana regiona.

Balkanski događaji, očekuje se, trebalo bi da se završe u Beloj kući, onako kako je američki predsednik Donald Tramp najavio u svom pismu Aleksandru Vučiću i Hašimu Tačiju u decembru prošle godine.

„Sporazum između Srbije i Kosova je na dohvatu ruke. Radujem se prilici da Vas i predsednika Hašima Tačija ugostim u Beloj kući, kako bismo proslavili ono što bi predstavljalo istorijski sporazum“, poručio je američki predsednik. Do te svečanosti, međutim, dug je put.

Iako se mislilo da će se interesi velikih sila, odnosno Rusije i SAD, prvenstveno ukrstiti u Ukrajini i da Balkan može da bude moneta za potkusurivanje u toj pogodbi, pre će biti da će on biti rezultat nagodbi u sirijskom sukobu. Uostalom, nije malo onih koji su sirijski sukob nazivali „bliskoistočnom Jugoslavijom“, ali je odjek ovakvih poređenja bio malo uočjiv u javnosti.

Pozicija glavnih subjekata u delti evropskih i bliskoistočnih sučeljavanja, Turske i Grčke, pretrpela je dramatičan zaokret. Turska jeste dobila američki prećutni blagoslov da interveniše u Siriji, ali samo zbog toga što niko drugi nije hteo. Turska godinama u sirijskom sukobu ima jasna cilj da spreči kopneno povezivanje kurdskih teritorija Sirije i Turske.

Da bi to ostvarila, ona traži stvaranje „sigurnog koridora“ uz granicu sa Sirijom, koji bi se prostirao na svih 500 kilometara granice i išao 30 kilometara u dubinu sirijske teritorije. Reč je o ogromnoj površini od 15.000 kvadratnih kilometara koju Turska želi da zauzme.

Turskoj je data Sirija, ali hladnoća u odnosima Turske i SAD je ostala, iako više nema najava da će SAD povući svoju vojsku i s turske teritorije.

Na račun Turske, raste strategijski značaj Grčke, što je potvrđeno i tokom nedavne posete državnog sekretara Majkla Pompea Atini. Pompeo je obećao da će izaći u susret grčkim željama, od limitiranja Turske u traženju nafte oko Kipra, do vojne zaštite u slučaju turskih vojnih akcija.

Pompeo je potvrdio da Grci mogu da budu uvereni da će, u slučaju da se turske trupe iskrcaju na grčka ostrva, SAD „delovati na način koji će da zaštiti i sačuva osnovne ideje suvereniteta, osnove ideje vladavine prava i zaštite private svojine“.

Pomeranje ravnoteže američkih intresa u trouglu Turska, Grčka, Evropska unija, svakako će imati posledica na balkanski dizajn. Gas koji je pronađen oko Kipra stvorio je dva „trojna bloka“ u Mediteranu. Grčka se nalazi u trojnom mediteranskom savezu sa Kiprom i Egiptom, od kojih svaka država pojedinačno ima snažan antiturski sentiment.

Izrael, koji je takođe uključen u ovu alijansu, ali preko drugog bloka, bez Egipta, kako bi se izbeglo direktno i otvoreno povezivanje Izraela i Egipta, poput ove tri zemlje, u zategnutim odnosima s Turskom je povodom bilateralnih pitanja, ali i sasvim suprostavljnih planova i politike na Bliskom istoku, koji se tiču najvažnijih pitanja za Izrael. Egipat je od početka Trampovog mandata među američkim favoritima, a sada se Grčkoj pruža nova, izgledna šansa.

Grčka se tako sprema za projekciju svog uticaja u regionu, odnosno na Balkanu, iza koga će stajati američko zaleđe. To je uloga koju je Grčka imala tokom devedestih godina, u vreme jugoslovenske krize. Grci su bili prve glasonoše koji su donosili Miloševiću američku poštu, bilo da je dobra ili loša.

Grčka kompanija OTE bila je „mlađi partner“ u privatizaciji Telekoma, koja je posle Dejtona donela skoro dve milijarde dolara za odmor od ratovanja u Bosni. Ali, grčki ministar spoljnih poslova Teodoros Pangalos doneo je Miloševiću poslednju ponudu da se povuče s vlasti i skloni na bezbedno, gde god želi.

U američkim strateškim dokumentima na više mesta Grčka se pominje kao prepreka i aktivni brana ruskom uticaju na Balkanu, posebno kada je reč o ponudi alternativnih načina snabevanja gasom: američki tečni gas, azerbejdžanski gas i gas iz nalazišta oko Kipra. Uloga Grčke navodi se i u stvaranju „sanitarnog kordona“ u blokiranju ruskog vazdušnog i kopnenog pristupa Balkanu, a naročito ruskom Humanitarnom centru u Nišu, za koji SAD smatraju da se koristi za „nepoštene ciljeve“.

Nakon decenija u kojima je američka dominacija u regionu bila smatrana unapred garantovanom, došlo je vreme kada se pokazala potreba za širenjem američkih ekonomskih i energetskih interesa. Američki ambasador u Atini, DŽefri Pjat, otvoreno je najavio snažniji nastup američkih interesa „u izgradnji mir i prosperiteta u ovom ključnom regionu“.

Pjat je najavio da će SAD „zajedno sa Grčkom i drugim demokratskim partnerima delovati na suzbijanju malignih uticaja Ruije, Kine i Irana koji imaju različite interese i vrednosti i drugačiju viziju budućnosti ovog regiona“.

Grčki i američki radni timovi saglašavaju se o konačnoj verziji vojnog sporazuma koji će dozvoliti širenje američke vojne baze na Kritu, koju koristi američka Šesta flota izgradnji baze za dronove i kasarne za pilote helihoptera. Deo sporazuma biće tehničko usavršavnje grčke armije, koja je bila snažno pogođena dužničkom krizom zemlje.

Prema novom vojnom sporazumu, SAD će da ulože ogromna sredstva u izgradnju nove pomorske i vazduhoplovne baze u Aleksandropulosu. Ova baza će imati dvojnu, integrisanu ulogu, zaštitnika američkih bezbedonosnih i energetskih interesa na istoku Mediterana i jugoistoku Evrope. Ona je strateška i zbog toga što ima luku.

Ta luka, zbog svoje blizine Balkanu, uzima se kao centralna tačka podrške vojnim operacijama na Balkanu, koja bi u tom slučaju bila mnogo brža, nego iz drugih luka.

Preko nje će se regionalnom mrežom gasovoda isporučivati i snabdevati tečni gas za jugoistočnu Evropu. Ona omogućava da se u snabdevanju Rumunije i Bugarske zaobiđe gasovod koji trenutno kotroliše Turska. Grci pokazuju značajan entuzijazam za ovakvu ulogu. Naravno, ovi planovi su uočeni i od druge strane, pa i Rusija želi da razvije svoju luku u Egejskom moru.

Turski predsednik Režep Taip Erdogan, upravo je u Beogradu imao priliku da čita Trampove ljutite poruke s tvitera u kojima je preio da će Amerika da „totalno uništi i izbriše ekonomiju Turske“, ukoliko Turska u Sirji učini „korake koji budu prevršili meru“.

Važnije je, međutim, da je Tramp ocenio da je američka odluka da krene u rat na Bliskom istoku u „potrazi za oružjem masovnog uništenja, koga nije bilo“, jedna od „najgorih odluka“ koja je do sada koštala 8 triliona dolara.

Tramp je zaključio da je „vreme da SAD izađu iz ovih smešnih, beskonačnih ratova“, a „Turska, Evropa, Sirija, Iran, Irak, Rusija i Kurdi treba da shvate situaciju i šta će da rade sa uhvaćim borcima Islamske države u svom susedstvu“.

Dok je Tramp sasvim jasan da ne vidi više važnost snažnog vojnog prisustva na Bliskom istoku za američke interese, daleko manje je jasna njegova pozicija kada je reč o Balkanu. Do sada nikada nije rekao da će se američka vojska povući sa Balkana, što bi moglo da znači da se nešto tako ni ne planira.

Daleko lakše bi mu bilo da najavi američko povlačenje i zatvaranje baze Bondsil na Kosovu, nego povlačenje američke vojske iz Nemačke, što je već uradio. U bazi Bondstil na Kosovu nalazi se 600 američkih vojnika. Amerika ove jedinice ne smatra samo upotrebljivim na Kosovu, Albaniji i Severnoj Makedoniji, nego i garantom teritorijalnog integriteta Bosne i Hercegovine koji mogu brzo da se upotrebe u neophodnom slučaju.

Pre nego što je prošlog petka doputovao u Atinu, Pompeo je posetio Crnu Goru i Severnu Makedoniju. Obe, dojučerašnje bivše jugoslovenske republike, predstavljaju uzorak uspeha američke strategije.

Crna Gora je već postala članica NATO, a Grčka i Severna Makedonija su prošle postigle sporazum koji je uklonio sve prepreke pred ulazak Severne Makedonije u NATO. Zbog toga, može se pretpostaviti da je to obrazac koji će SAD da slede i u preostalom delu Balkana – Srbiji i Bosni i Hercegovini.

Američki planeri vide vezu između stanja na Balkanu i širih američkih ciljeva. Smatra se da bi, eventualno obnovljeno nasilje na Balkanu zahvatilo Albaniju, Hrvatsku, Crnu Goru, čak Bugarsku i Grčku, sve druge članice NATO i dovelo do novog izbegličkog talasa u EU i SAD, uz radikalizaciju balkanskih muslimana. Sve to bi skrenulo pažnju američkih saveznika u Evropi od „viših ciljeva s kojima se suočava Trampova administracija, Severne Koreje i Irana“.

SAD na Balkanu nemaju mnogo opcija. Prva je održavanje sadašnje politike koja je prepustila vođstvo EU i izbegavala preuzimanje novih odgovornosti, ali ona nosi sa sobom destabilizaciju Balkana.

Druga je izmena „status kvoa“ i ulazak u teritorijalno prekomponovanje Balkana, zajedno s Rusijom kojoj je mana što je u suprotnosti sa američkim vrednostima. Treća je početak „velike zajedničke američko – evropske diplomatske akcije“ koja bi trebalo da dovede do rešenja preostalih otvorenih balkanskih pitanja, od kojih cenralno mesto ima sporazum Beograda i Prištine.

Imenovanje novog američkog izaslanika za pregovore o Kosovu, ambasadora Ričarda Grenela, uz prethodno imenovanog izaslanika za Balkan, Metjua Palmera, pouzdan su znak da se Trampova administracija opredelila za treću opciju.

Ona, pored značajnog naglaska na vojnoj saradnji i budućem članstvu u NATO, sadrži i novaciju o „pridruženim članovima EU“, što je status zemalja kandidata koje su uključene u odlučivanje u EU, ali bez prava glasa.

Istovremeno, ona bi snažnije i otvorenije upotrebljavala američku politiku „štapa i šargarepe“, nagrada i kazni za kooperativne i nekooperativne vlade. Nagrada za saradnju, pored članstva u EU i NATO, bila bi pristup američkom tržištu, uz druge ekonomske pogodnosti.

Tu je, po svemu sudeći, najvažnija sličnost između dva Ričarda, pređašnjeg američkog specijalnog izaslanika Ričarda Holbruka i sadašnjeg, Granela. Osim istog imena, obojicu povezuje to što dolaze s mesta ambasadora u Nemačkoj i što ih obeležava nesvakidašnja direktnost u saopštavanju političkih stavova. Ali, čini se da je upravo to ono što je dovoljno i potrebno za novu balkansku igru „štapa i šargarepe“.

Za razliku od Holbruka koji je uspeo da integriše i dobije podršku svih frakcija američke spoljnopolitičke mašinerije, čini se da Grenelu to neće pomoći za rukom. To možda neće biti ni potrebno, jer će se politički ciljevi biti dovoljno prihvatljivi za sve delove američkih spoljnopolitičkih subjekata.

Odmah posle imenovanja američkog izaslnika, oglasio se novi evropski visoki predstavnik za spolju politiku, Žozep Borelj, izjavom da „dijalog predugo traje“ i da je „status kvo neodrživ“, te da će njegovo prvo putovanje biti u Prištinu, gde je Grenel već bio prethodnih dana, utičući da bude sastavljena vlada kompatibilna s ciljevima budućih pregovora.

U američkim planovima predviđa se članstvo Kosova u NATO, što je trenutno zaustavljeno zbog protivljenja Srbije, delom zbog zabrinutosti kako će kosovska armija da bude korišćena.

Američki stav je da može da ubedi Beograd da ova vojska nije formirana za teritorijalnu odbranu, nego za međunarodne misije, ali tek kada Beograd „prihvati članstvo Kosova u UN i razmenu ambasadora“. Ukazuje se da Srbija želi da „čeka i prihvati suverenitet Kosova neposredno pred ulazak u EU“. To se ocenjuje kao „pogrešno“ jer će „težina Srbije tada biti mala“.

Ukoliko Republika Srpska bude planirala referendum o nezavisnosti, SAD će učiniti sve da onemoguće glasanje. U tom slučaju bi Visoki predstavnik upotrebio „Bonska ovlašćenja“ i proglasio referendum ništavnim, a onda bi bilo onemogućeno priznavanje i članstvo u EU ili NATO, a ni zajmovi od Svetske banke i MMF.

Tako se očekuje da najkasnije do kraja juna sledeće godine budu zatvorene balkanske stranice koje je pre dve decenije otvorio Ričard Holbruk. Tada bi se, slično Kempdejvidskom mirovnom sporazumu između Izraela i Egipta, organizovalo svečano potpisivanje sporazuma Beograda i Prištine.

Povezani tekstovi