Branislav Grubački Guta: YugoSloven, belac, slobodni strelac 1

Što bi rekao Balašević – Sloven, belac, slobodni strelac. Otac Slobodan, diplomirani ekonomista, i majka Zlatinka, službenica, zajedno radili u Zrenjaninskoj fabrici nameštaja. Sestra Nadica, godinu i po dana starija. Odrastao u mitskom Borđošu, nekada važnom delu starog Bečkereka, danas na margini svake vrste.

***

Učitelj Pera prve dve, a nakon toga učiteljica Kosovka, majka čuvenog glumca Branimira Brstine, pokušavali su da urede i umire moju nestašnu prirodu. Avaj, ostao celu osmoletku sa navučenim odličnim uspehom i smanjenom ocenom iz vladanja.

***

Sestra đak generacije, dva razreda ispred, stalno poređenje – kako je moguće da joj je to brat. Pamtim rečenicu učiteljice Kosovke mojoj majci – „znate, gospođo, nije on glup, može on, može kad hoće.“ Nisam mogao ili nisam hteo, đavo će ga znati. Jedva sam čekao da završim osnovnu školu.

***

Jedino vredno sećanje iz tog vremena je da sam od propalog stonotenisera postao respektabilni basketaš. Imalo je značaja i to što sam imao pravu košarkašku loptu, pa me je bilo nemoguće izbeći. Pamtim i kupanje na Begeju, na koje me otac vodio, besomučno klikeranje na ulici, zaleđenu baru na kojoj smo igrali hokej.

***

Završetak osmog razreda dočekao sam to leto 1978. godine moderno ošišan, sa prvim „leviskama“ kupljenim u beogradskom komisionu, prvim dubokim crvenim starkama. Tog leta otvoreno je velelepno zdanje Doma omladine, današnji Kulturni centar Zrenjanin. Dobro pamtim nastup grupe S vremena na vreme.

***

Taj novi svet grada, novih prijatelja koje sam ubrzo stekao, te četiri srednjoškolske godine, bile su i najbitnije za formiranje moje ličnosti. Koncerti, žurke po stanovima i kućama, vrhunske utakmice fudbala, košarke i rukometa, prva nespretna pijanstva, prva fatalna zaljubljivanja, obično neuzvraćena. Vozačka dozvola već u trećem razredu, očeva „lada“, besomučno traganje za nečim nedokučivim u vremenu koje je bilo drugačije.

***

U nekoj sličnoj ispovesti, koju sam pisao povodom 160 godina od osnivanja Gimnazije, naslovio sam je „Prva gimnazijska jesen bez Tita“.

Maja osamdesete umro je Josip Broz Tito, doživotni predsednik SFRJ… Posle tugovanja i zbunjenosti, posle letnjeg zatišja, hrupnuo je po svim gradovima neki „novi talas“ optimizma i potpuno nova estetika u kulturi, zabavi, ponašanju. Kao da je moja generacija želela da, bez te hipoteke starog, krene u novi život. Da li i bolji, to će se kasnije saznati.

***

Te četiri godine su mi dale konačnu školsku kvalifikaciju – pravni birotehničar, ali mi nisu ukazale čime bih se bavio profesionalno u životu.

***

Vojska je za mene bila prilično traumatična. Tu sam otkrio društvene strukture koje su bile sve suprotno od mog poimanja slobode i pogleda na svet, ali i moje vršnjake spremne da se pokore tim strukturama i bez pogovora slede svaku glupost ili bedastoću koja im se naredi.

***

Snalažljivost koja me je i onda krasila učinila je da u dovoljnoj meri nađem sopstveni način odbrane od raznih budalaština. Vojnik Švejk u meni, oličen u „naivnom Lali“, terao je sprdnju i gledao da što manje učestvuje u „pravom vojničkom životu“. Koliko sam bio u pravu, govori i potonje sramno ponašanje famozne JNA u našem ratu devedesetih, u kojem mi „nismo učestvovali“.

***

Posle vojske, nespreman i van forme za učenje (koju teško da sam ikad i imao), odlazim u Novi Sad na Pravni fakultet. Nezainteresovan za učenje, jedino čega se sa radošću sećam je iz prve položenog ispita Sociologije, kod već sad čuvenog Sergeja Flerea, i da sam odmah dao i Opštu i Nacionalnu istoriju. Marksizam je ipak bio nesavladiv za mene. I sad je. Da ne dangubim, posle izgubljene godine, počinjem da prodajem knjige. Ispostaviće se da je to odredilo filozofiju poslovanja i preduzetništva u narednom periodu mog života.

***

Ubrzo sam postao jedan od najboljih akvizitera, koji je širom tadašnje zemlje prodao neverovatnu količinu knjiga. Nema mesta u Vojvodini koje nisam obišao, prošpartao sam i po drugim republikama, ali sam se jedino zadržao u Zagrebu. Moji poslovni zagrebački dani bili su pomešani sa osećanjem obostrane naklonosti.

***

Godine 1989. oženio sam se, prvo prijateljicom iz srednje škole, a posle i devojkom, Vesnom. 1990. godine se rodila Isidora, naš budući doktor nauka na Centralnoevropskom univerzitetu (CEU), a 1993. naša ljubimica Danica, sada već glumica Narodnog pozorišta u Somboru. NJih tri, a ja jedan. Eto, već trideset godina tako.

***

Knjige sam prestao da prodajem 9. marta 1991. godine. Te mitske subote, posle još jednih demonstracija na kojim sam bio, rešio sam da se posvetim i okončam realizaciju svog jedinog graditeljskog poduhvata: na dedinom zemljištu nicao je objekat koji će dobiti naziv „Zeleno zvono“, mesto i ime koje će mnogima promeniti život.

***

Ipak, umesto devetomartovskog prevrata, usledio je drugačiji rasplet, rat u kojem će bivši komunisti, sad već nekakvi socijalisti, predvoditi sav nacionalistički bašibozluk u jednom krvavom tranzicionom piru, posle kojeg će oni osvanuti kao vlasnici svega što su generacije sticale. Ta perverzna igra, koju ovaj sluđeni narod nikako da „provali“, i dalje se odvija.

***

Zeleno zvono je otvoreno jula 1991. godine. Mnogi moji prijatelji su završili u „Erdutima“ i sličnim mestima, a ja sam se našao zatečen sa objektom na 1.000 kvadrata, modernom picerijom, galerijom unutar objekta i prvim privatnim teniskim terenom. I dugovima.

***

Posle par meseci, očajan zbog katastrofe koja nam se događa, otišao sam na mesec dana u Bratislavu, a ostao šest meseci, sve u nadi da će ta nadolazeća propast biti zaustavljena. Po povratku, i otrežnjenju da nas ipak čeka dug period borbe za drugačiju Srbiju, krećem da se bavim Zelenim zvonom.

***

Zeleno zvono je postalo oaza drugačije estetike, i za osam godina tamo je bilo čudesnih događaja za ono vreme. Stotine koncerata, promocija, modnih revija, teniskih, a kasnije i košarkaških turnira, tamo su bile najveće zvezde pop scene, veliki revijski orkestri, horovi, pozorišne predstave. Najposle, niz antiratnih tribina, koje su obeležile devedesete u Zrenjaninu.

***

Neko je to ipak pratio, neko kome se to nije sviđalo, i dočekao je bombardovanje za lažnu optužbu o meni – da sam častio kafanu prvog dana bombardovanja, jer dolaze Amerikanci.

***

Bio je to povod da ta čuvena „služba“, koja je sve to i smislila, pošalje svoje ljude da Zeleno zvono streljaju, a mene maltretiraju i prete smrću. To staro Zeleno zvono nikad više nije proradilo, a kasnije je i zapaljeno, te je ostalo samo zgarište na tom mestu.

***

Peti oktobar, najveći datum skorije istorije ovog društva, dočekao sam kao „razvaljeni“ privrednik, „NATO lokator“, i umoran od svega građanin. Ipak, vera da je dobro jače od zla me nije napuštala ni tad ni sada.

***

Pošto je petooktobarsko ushićenje zamenila zabrinutost zbog spoznaje u koje je stanje društvo potonulo za vreme Miloševića, kao dugogodišnji aktivista i član Lige socijaldemokrata Vojvodine, tada članice DOS-a, prihvatio sam kandidaturu za narodnog poslanika. Iz trećeg puta (prvi put sam bio kandidat 1992. a drugi put 1997. godine) postao sam poslanik prve postpetooktobarske republičke skupštine. To je i početak i kraj mog ozbiljnog političkog delovanja.

***

Nisam se uklapao u stranačke stege, i brzo sam se, ne u ideološkom, već više u ljudskom pogledu, razišao sa mojim kolegama iz LSV-a. Prioriteti su nam se definitivno razlikovali. Ipak, mnoga prijateljstva i poznanstva gajim iz tog perioda, i sam skupštinski život mi je ostao u lepom sećanju, sve do streljanja Zorana Đinđića, prvog demokratskog premijera, kojeg sam i ja izabrao.

***

Traumatičnost i tragičnost tog događaja odraziće se na moj život u velikoj meri. Počeo sam da u svojoj glavi delim ljude po tome kako tretiraju taj čin. Kako tada, tako i sada.

***

Nakon te tragedije, i pada Živkovićeve vlade, rastajem se od aktivne politike. Vređao me je, kako tad, tako i sada, način na koji se aktivni političari većinom odnose prema elementarnom ljudskom moralu, znanju, kompetenciji, stvarnom aktivizmu i društvenom uticaju, prema zaslužnim pojedincima, prema mladim ljudima koji treba da žive ovde i posle njih.

***

Iz revolta prema takvoj vrsti ponašanja, pred kraj te godine, kako sam praktično izašao iz LSV-a, osnovao sam pokret „Novi Optimizam“, sa ciljem da taj „pokret svih građana Vojvodine i Srbije“ prevaziđe hipoteke mračnih devedesetih.

***

Za petnaest godina „Novog Optimizma“, kao i za vreme „Zelenog zvona“, napravili smo 1.700 koncerata, po 200 izložbi, promocija knjiga i posebno važnih tribina… Inicirali smo u gradu Zrenjaninu, a posle i u Novom Sadu i po celoj Vojvodini i šire u komšiluku – u Budimpešti, Temišvaru, Osijeku, Zagrebu, Beču – brojne akcije kojih se više sećaju drugi nego ja.

***

Uporedo sa prvim Zelenim zvonom u Prvomajskoj 16, od aprila 1994. godine i pozorišni klub u Zrenjaninu je bio deo firme „Zeleno zvono“. Pozorišni klub delovao je 22 godine sa prvog sprata najstarije pozorišne zgrade u zemlji, zgrade Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“.

***

Prvih pet godina uporedo, a posle streljanja i paljenja privatne dedovine 1999. godine, ostali smo u zakupu do 24. aprila 2016. godine. Količinu maltretiranja, ignorisanja, nerazumevanja od svih vlasti Zrenjanina teško je prepričati. Muka mi je i kada se setim tih palanačkih licemera, nesposobnjakovića, umišljenih veličina… NJima je Zeleno zvono bilo prst u oko njihovom poimanju javnog života, kulturne produkcije, slobodne scene.

***

Nasuprot građanima i omladini, koja je dugo odolevala da poklekne pred sugestijom da „tamo ne treba ići“, bila je vlast koja je to zdušno propagirala. NJihova „stranačka posela“, njihove (a ne i naše?!) javne ustanove, njihove (tj. naše ali otete) manifestacije, koje su, sve do jedne, postale svojevrsne karikature, kada naspram sebe nemaju ništa normalno, ubeđuju i sebe i druge da je „ovo jedino moguće“.

***

Svedoka ne-saradnika u meni i Zelenom zvonu trebalo je kao strano telo odstraniti. Iako su to mnogi predstavnici vlasti želeli i ranije, „čast“ da ugasi Zeleno zvono je pripala kome drugom do naprednjacima. Ta razbojnička udruga, uspela je i u nameri da otera i novi, kao i svaki drugi optimizam, iz grada.

***

Posle odluke da se povučem, pod silnim pritiscima i nametnutim dugovima za zakup i slično, preskačući „logični“ Novi Sad – obreo sam se u Beogradu. Tamo gde su i najgori i najbolji, sa idejom da ću biti u društvu ovih drugih.

***

Na preporuku mog dugogodišnjeg podržavaoca, direktora lista „Danas“ Dušana Mitrovića, našao sam se u Medija centru NUNS-a kod svog kolege – poslanika Branka Gligorića. Nije loše zvučalo – Novi Optimizam na Terazijama, u Medija centru.

***

Malo smo uradili zajedno od onoga što sam ja predlagao, a ni ja nisam prihvatio namenjenu ulogu „lokalne zvezde“ iz Zrenjanina koja treba da se prilagodi i prikloni „nečemu“. Ko je tu u pravu, pokazuje i pokazaće vreme. Ipak, zahvalan sam za prvu adresu za delovanje Novog Optimizma u Beogradu, odakle se krenulo po Beogradu i celoj Srbiji.

***

Posle dodele nagrade „Dobar primer Novog Optimizma“ Saši Jankoviću i Rodoljubu Šabiću 2016. godine ulazim u izborni štab Saše Jankovića i vodim njegovu predsedničku kampanju u Vojvodini. Punog srca, i svim svojim kapacitetima, i ja doprinosim dobrom rezultatu, ali nedovoljnom za famozni drugi krug.

***

Nakon te kampanje odlučujem da se posle 13 godina političke apstinencije uključim u osnivanje Pokreta slobodnih građana. Jedan od 93 osnivača, stižem posle četiri meseca ignorisanja do pozicije prvog programskog direktora.

***

Ipak – „što se grbo rodi, to vrijeme ne ispravi“. „Dvorski službenici“ i „salonski opozicionari“, koncentracija sujeta, opšta dezorganizovanost, i iznad svega nedostatak stvarne političke volje za bilo kakvo smisleno političko delovanje, svakim danom me udaljavaju od direktnog bavljenja organizacijom. Jed što sam uvučen u nešto što mi nije potrebno zamenila je tuga zbog činjenice u šta se sve to posle izrodilo.

***

Tri poslednje zime sam proveo na ulici. Prvo predsednički izbori, zatim beogradski izbori, na kraju protesti „1 od 5 miliona“. Na poziv Bore Novakovića i Aleksandre Jerkov vratio sam se u Novi Sad da pomognem organizaciju protesta u tom gradu. Okupili smo respektabilne nestranačke članove saveta, uz kvalitetne studente i neizbežni Savez za Srbiju, i krenuli da radimo. Super smo počeli, ne baš slavno završili, ali mislim da „nisam džabe krečio“.

***.

Novi Optimizam deluje u celoj Srbiji. Veliku podršku dajemo i primamo u već legendarnom Šapcu. Jataci i prijatelji su svuda, od Ivanjice i Požege, preko Valjeva i Niša, do Vranja, Zaječara, Kragujevca i Lazarevca.

***

Vojvodina je posebna priča. U Zrenjaninu mi je kuća, tamo su mi obućar, brica, štampar i poneki prijatelj… U Somboru je moja ćerka Danica, glumica, u Baču mi je prvi izvršni direktor Novog Optimizma Zdravko, iz Vrbasa i Kucure me hrane, u Subotici su mi Feliks i novi prijatelji aktivisti, u Pančevu je LJilja i Građanska akcija Pančevo, u Kikindi Željko i Zoran, u Pazovi i Inđiji Jelenko i Sloba…

***

Teško je napraviti bolju i pouzdaniju mrežu saradnika, a veže nas dugogodišnje zajedničko delovanje, aktivizam, i neka nova solidarnost. U Novom Sadu sam bio deo prvih Exita, pet godina radio Sterijino pozorje, tamo su moji Osiječani, moji Bosanci, moji sunarodnici izbegli iz rata. Tamo su svi moji Vojvođani koji sa svima pomenutima u narednom periodu moraju napraviti neku novu Vojvodinu. Eto to je moj vojvođanski Novi Optimizam.

***

LJudi su me upoznali kao vlasnika „Zelenog zvona“. Mnogi su me prvi put videli kao narodnog poslanika. Kao osnivač Novog Optimizma često sam bio u medijima. Ipak, najviše se za mene čulo kada sam se pre sedam godina razboleo od leukemije. Društvene mreže su gorele, ljudi su iskreno bili zabrinuti za mene, tako da sam ja najveću popularnost stekao bez svoje volje i aktivnog učešća. Sve nagrade koje sam dobio od ovog društva, uvek sam primao u odlasku… Iz Zrenjanina, Vojvodine, privrede… dok sam najveću nagradu, i podršku ljudi, dobio za „povratak“, za neki novi početak.

***

Novi Optimizam me je doveo u Beograd, pak neka nova solidarnost zbrinula u Teatroteci, združila sa Sašom&Sašom, donela mi Mariju, Boku, Nikolu i Sinišu, smestila u „Parobrod“.

O sagovorniku

Branislav Grubački Guta rođen je u Zrenjaninu 6. 5. 1963. Do 2016. godine živi i radi u Zrenjaninu, pre svega kao organizator brojnih kulturnih događaja u okviru kluba „Zeleno zvono“, koje je vodio od 1991. i koje je zatvoreno pod političkim i finansijskim pritiskom aprila 2016. godine. Nakon zatvaranja „Zelenog zvona“, nastavlja rad u Beogradu i mnogim gradovima Vojvodine i Srbije u okviru organizacije „Novi Optimizam“, koju je osnovao pre 15 godina.