U njegovoj mastionici ključala je mučna tajna i živi vulkan. Navikao je okolinu da ga tretira kao pesnika i, sa ovog sveta otišao je kao pesnik. Odlučio se za individualnost koja nadvisuje sebe. Oštrinom kontrasta između konstantne opasnosti i intelektualne sumnje on se odvojio od mikroregijskog tradicioljublja i njegovog stihotvorstva akademske sterilnosti. On, unuk simbolista i nadrealista, kako je sam za sebe govorio, svojom sudbinom učinio je pesništvo „dostignućem krajnje lepote i nezamenljivosti“. NJegova poezija je nešto što je iznad nje same, u njoj je vatrena i produhovljena oholost romantičarske ushićenosti koja se smisleno otkriva. Za taj nivo dostignuća da snaga reči stalno oživljava, dar mora biti prevelik. Dar je najličnije vlasništvo svakog stvaraoca, dar je zapravo njegovo JA.

Pesnike koje je sanjao i lovio njihove stihove, odakle dolaze, i zašto, ko ih šalje, i šta mu znače, dvadesetdvogodišnji pesnik, student filozofije iskazao je u ciklusu „Sedam mrtvih pesnika“ (Branko Radičević, NJegoš, Laza Kostić, Dis, Tin, Momčilo Nastasijević, Ivan Goran Kovačić) upotpunio je i uprojektovao njihovo poetsko iskustvo u svoj udes koji je mogao da opipa, dodirne, ali i ne da izbegne. Neće proći ni pet godina od nastanka ovog ciklusa, i Branko u noći između 11. i 12. februara 1961. biće pronađen, u zoru, u maglovitoj sfumatovskoj periferiji Zagreba, klonuo, sa omčom, na kolenima pred tankim stablom gloga.

Ne tragam za saznanjima zašto se to dogodilo. Klinička psihoanaliza je iznad moje moći. Ne isključujem ni sve druge pretpostavke. Ali to zašto ostaće priča koja se nikad ne završava. Petar DŽadžić, njegov prijatelj, u „Prosveti“ je, gde je bio urednik, objavio izbor iz Brankove poezije sa predgovorom, dužom studijom. I do danas to će ostati najozbiljniji tekst o Branku. DŽadžić o svom prijatelju govori isključivo kao pesniku, ličnosti sastavljenoj od reči u kojima je goreo i izgoreo. Jer samo reči drže na okupu sve smislove poezije. DŽadžić će nedvosmisleno reći da je Branko stavio omču koju je nosio za života u inventivnoj funkciji a ne skrivenu u prinudnoj laži.

* * *

Bio sam u sedmom razredu gimnazije kada sam upoznao pesnike Božu Timotijevića i Branka Miljkovića. Boža tek što se vratio sa odsluženja vojnog roka, a kako nije maturirao, služio je vojni rok dve godine. Sa njim sam se dogovorio da se nađemo na ulazu na Kalemegdan, ispred biblioteke, u najbeogradskoj ulici Knez Mihailovoj. Umoran i neispravan posle trodnevne ekskurzije u Zrenjaninu gde sam čitao stihove na literarnom sastanku i igrao fudbal za školsku ekipu Prve kragujevačke gimnazije, nisam ni primetio da je Boža već čekao sa dignutom „Mladom kulturom“ što je bio dogovoreni znak. Sa njim je došao Branko Miljković. Pored lepuškastog i stidljivog Bože on je neodoljivo podsećao na Balzaka sa fotografija iz čitanki i udžbenika istorije svetske književnosti. Debeljuca sa stomačićem, crna kosa, zalizana; podbulo žućkasto lice, tamne oči, brčići a la Erol Flin iz piratskih filmova, razdrljen u cicanoj košulji zavrnutih rukava. (NJihove pesme ja sam već čitao, i pored Gordane Todorović, niko nije tako očaravajuće pisao o đačkom gimnazijskom dobu. Znao sam napamet dve Božine gimnazijske pesme „Mastionica“ i „Košutnjak“ koje on docnije nije uneo u svoju prvu zbirku pesama. Gordana Todorović objavila je knjižicu „Gimnazijski trenutak“, metaforistički zemljotres sa snagom ravan sjaju i pomami njene vršnjakinje Silvije Plat. A Branko je po svojim stihovima iz gimnazije „Uzalud je budim“ nazvao prvu knjigu pesama.) Sa mnom je došao Aleksandar Kron, preozbiljni, najbolji đak zrenjaninske gimnazije. Branko je odmah zapitao Krona da li mu predaje profesor Ivan Lerik. I ne sačekavši odgovor sasuo je vatru na profesora, nazivajući ga ždanovcem. „Kad bi problem pesništva bio ono što traži Lerik ja ne bih pisao“. Kron smiren, (i on budući student filozofije) citira Novalisa i njegovu misao kaže na nemačkom: „Die Poesie heilt Wunden, die der Verstand schlagt“. A Branko: „Ja usvajam Novalisovu misao: U svakom pesništvu mora svetlucati haos“. Boža kaže Branku što to nije rekao na nemačkom i traži da prevede Kronov citat. Kron mirno: „Poezija vida rane što ih nanosi razum“. A Branko: „Ja mogu da namirišem misao izrečenu u jeziku koji ne govorim, pogotovo, ako je to misao jednog Novalisa, Ničea, Rilke“ Boža pokušava da usmeri razgovor na drugi kolosek šaleći se na moj račun, i pita me da li sam ušao u prvi tim Radničkog i koga ću da istisnem iz tima – Sorgića ili Babeju Jakovljevića. Skoro da sam se postideo, počeo sam da se pravdam kako nemam ambicije u sportu, da treniram samo zato što moj otac prevodi treneru Đovaniju Labriciju pošto je rat proveo u zarobljeništvu u Italiji i tamo naučio italijanski. A Branko me prekinu: „U Platonovoj idealnoj državi od svih veština za vaspitavanje mladih najvažnija je muzika i sportsko natecanje u atletici i pesničenju“. Pa sa ponosom: „Moj brat Dragiša trenira u Radničkom iz Niša i ja ga podržavam“. Branko se baš raspričao: „Odisej koliko je cenjen po domišljasti ništa manje nije uvažen u veštini pesničenja. Slava se ne može deliti. Uvek biti prvi u svemu to je Helada“. Na to Saša Kron: „Odisej je pre svega demagog. U Europidivoj Hekubi ona, majka Poliksene privedene na žrtvovanje, da svojom nevinošću uveliča slavu Ahileja, kaže Odiseju da je on svojom demagogijom svetinu naveo sve pod vidom demokratije da glasa i glasanjem smrt detetu dosudi. Ja sam tek pošto sam pročitao Euripidovu Hekubu razumeo Kafkin Proces.“

* * *

Kalemegdan je prag nekog drugog sveta, na njemu se mladost proverava i obnavlja. Nebo i nebesa u rekama, ta maštovita slika uspostavlja vezu i pokazuje odakle smo došli i u koju daljinu odlazimo. Samo mladost svodi sebe na sav ostali svet. I kada se ne može više biti previše učen dobrodošla je anegdota. Ona je dakle banalna predstava koja ne škrtari sa ukrasima. Mladost kad uzima nešto tuđe učini ga svojim. Nas četvorica lako prelazimo iz jednog u drugi istorijski period kao iz sutrašnjeg dana u jučerašnji.

Sećam se, sa vidovitim osećanjem, šetnje i razgovora koji smo vodili nas četvorica koji ćemo samo za nekoliko godina pronaći svaki svoj način da uhvatimo ovaj svet u kom živimo. Jesmo li to mi snimljeni na aprilskom suncu u njegovom putujućem svetlu kako se sve više približavamo nečemu što se pretvara u snoviđenje. Ja još čujem Brankov glas, da li je to rekao ili nije: „Kad budem to što jesmo, tada nas neće biti.“

* * *

Sa Brankom, kasnije kad sam upisao studije, imao sam na pretek banalnih i autentičnih doživljaja. Družili smo se tri-četiri godine pred njegovu smrt. Obojica smo bili, što se kaže, alergični na burazersko sporazumevanje. Obojica nismo podnosili utešne reči i smatrali smo ih nekom vrstom ucene. Branko je smatrao da je mešanje u tuđi život svojevrsna prljavština. A poveravanje tajne jedno drugom samo je breme onom kome je poverena. Naše drugarstvo bilo je kafansko bez neke posebne odanosti. I kao što je kafana istorijska arogancija pesnika, tako su i prijateljstva u njoj ekscesno uporna. Jedno je pisati stihove, najidealnije bi bilo pisati pod pseudonimom. Ali nikog ne iznenađuje ohola lakoća pesnika da u kafani proćerda vek. Skoro da nije bilo večeri da se nismo susreli u „Prešernovoj kleti“, Klubu književnika ili „Kod strica“. Nas dvojica voleli smo da odemo na železničku stanicu u staničnu restoraciju. Svet u toj restoraciji je u nekom stanju-nestanju, između prisutnosti i odsutnosti. Miris tog sveta je oštar i nalik njihovoj istini. Za stolovima ne sedi skromnost već prevelika ambicija koja se nije očistila od povređenog ponosa. Kada je u kafanama pored Save fajront, jedan posebni svet, sastavljen od usamljenika, sastaje se ovde u staničnoj restoraciji pupčano vezan za njenu energiju. Taj svet zna šta bi valjalo uraditi. Otputovati! Putovati! To putovanje žarko željeno treba odavde da krene vozom, autobusom, lađom, avionom. Ne maći se s mesta a putovati, i to je neko rešenje! To je dijalektika koja se raduje životu.

* * *

1960. Branko Miljković dobio je Oktobarsku nagradu grada Beograda za knjigu pesama „Vatra i ništa“. To je i poslednja godina kada je ona zaista vredela više nego bilo koja u Jugoslaviji! Branko se preporodio! Novo skupo odelo, elegantni jesenji kaput, filcovani crni šešir, svilena košulja, kravata, šal, rukavice, šimi cipele, tamne naočare… Tako obučen pojavio se u galeriji ULUS-a na Terazijama gde je „Zadužbina Ras“ priredila jedno neobično književno veče. Na velikom plakatu bila su ispisana, prepoznatljivim rukopisom slikara Radomira Stevića Rasa imena pesnika: Božidar Timotijević, Branko Miljković, Dragan Kolundžija, Velimir Lukića, Milovan Danojlić, LJubomir Simović, Božidar Šujica. Mladi glumci Dragica Novaković, Gidra Bojanić i Tori Janković čitali su njihove stihove, a čitali su i pesnici. Branko je pročitao samo jednu pesmu ravnim ritmom, monotonim glasom sebi u bradu. Velikim aplauzom je dočekan a ispraćen mlako, onako reda radi… Brzo se udaljio i priključio se grupi kmečećih junoša okupljenih oko visoke funkcionerke u kulturi drugarice Stanke Veselinov. Fotograf „Duge“ kojeg je doveo pesnik Branko V. Radičević neprekidno je škljocao aparatom i snimao Branka.

* * *

Sutradan ujutru pre časova na fakultetu, morao sam da odnesem u „Nolit“ direktoru Savi Lazareviću recenziju koju je napisao Oskar Davičo za moju zbirku pesama „Prestupne noći“. Na uzlazu zgrade Terazije 27 stojali su Branko i Vasko Popa. Bio sam zaprepašćen ugledavši Branka sa licem u modricama i podlivima krvi ispod očiju koje nisu mogle da sakriju ni velike tamne naočare. Branko kao da mi se obradovao i upitao koliko ću dugo da se zadržim gore. Ubrzo sam se vratio. I dok smo se rastajali Vasko mi je davao neki znak očima da nešto treba da uradim ali nisam razumeo šta hoće. Uputili smo se na drugu stranu ka „Moskvi“. „Da li si video Milicu Nikolić?“ upitao je. Kažem da sam je video, da je nadvila glavu nad nekim rukopisom, i nije se pomerila ni kad je Veca Lukić bahato lupnuo vratima ulazeći u prostoriju uredničku. „Mamicu mu nevaspitanu“ promrmlja Branko. Skida naočare, gleda me podbulim očima: „A ti se ne pitaš ko me ovako udesi“ Ko? pitam. Branko rezignirano: „Pa koliko se sećam… Žika (Lazić) i ljudi oko njegovog stola… baš odvaljuju kao kasapi… A i Buda i Iva… I oni umeju da odalame … a onako fini, reprezentativni ugostitelji, legende … mamicu im … a i neki još usput onako iz pomrčine…“

Spustili smo se Kameničkom ka studentskom domu „14. decembar“. Zamolio sam naočitu spremačicu Ginu da mu iščetka odelo i cipele. I da mu stavi oblogu na lice. Pristao je i da odspava. Ostavio sam ga sa Ginom i otišao na časove. Kada sam se vratio nisam ga zatekao… Moj drug Nenad Ristić koji je tad stanovao u prolaznoj sobi drugačije se seća i kaže da je bila vesela atmosfera, da sam pravio šale na račun Branka i lepe spremačice Gine! Ko bi tada mogao i da pomisli da će se uskoro za mesec dva desiti tragedija, i da će ostati žal koji neće stišati ni sila prolaznosti što prevazilazi sve druge slike.

Povezani tekstovi