NJegova nova knjiga Život sa božanstvima (Neil MacGregor: Leben mit den Gottern, C. H. Beck-Verlag, Minhen 2018) fascinirajuće je putovanje u svet božanstava i religija. Od Arktisa do Indije, od Meksika do Japana, od antičkog Rima do današnje Afrike, autor opisuje kako je život u zajednici određivao odnos između individue i države, kao i našu sliku o nama samima.

Reč je ovde o osnovnim faktima ljudske egzistencije koji u svim društvima dele jedan ansambl načela i pretpostavki – jednu veru, jednu ideologiju, jednu religiju. Ta načela zapravo su suštastveni deo zajedničkog identiteta. Ona nas definišu singularnom snagom i isto tako nas razdvajaju. U današnjem svetu, pogotovo, one su pokretačka politička snaga. U čitavoj svetskoj istoriji takva načela vere bila su u najširem smislu religiozne prirode.

Šta čini cement jednog društva – pitaju se sociolozi i istoričari. Religija u tome ima odlučujuću ulogu. A, religio doslovno znači spoj, vezu. Danas se pod tim pojmom u prvoj liniji podrazumeva vera individue u Boga.

Na početku knjige stoji jedan muzejski eksponat – skulptura od slonovače sa čovekom-lavom (pola čovek, pola lav), pronađen u blizini Ulma, koji je star oko 40.000 godina. To svedoči o ljudskoj snazi imaginacije; prirodno je apstrahovano iz konteksta i spojeno u nešto novo.

Na taj način naši preci su stvorili trajni identitet unutar grupe. Začuđujuće pri tome je što su umetnički obdareni ljudi bili oslobođeni tako neophodnog lova da bi stvarali takve skulpture. Na kraju je stajao kultni objekt sa jednom porukom: mi smo u zajednici sposobni za samoodređenje i transcendenciju. O jednom Bogu tu još nije bilo reči, ali su tu artefakti, rituali i posebna mesta.

Na lokalitetima Gebekli Tepe, u jugoistočnoj Anadoliji u Turskoj, arheolozi su pronašli ostatke takvog mesta zajedničkog okupljanja. To je bilo mesto jednoznačno sakralnog karaktera i istovremeno indicija da civilizacija počinje sa religijom.

Mekgregorova knjiga podeljena je u 30 poglavlja. Ona pokazuju tragove preobražaja u natprirodno: elementi vatra, voda i svetlost postali su objekti religioznih simbola, kao i rituali i čuvstvujuće – opitna bića kao izraz obožavane prirode. Božanstva najzad ulaze u igru u antičkom svetu, u Indiji, Japanu i Južnoj Americi.

Mekgregorova istorija seže mnogo ranije – u jedno vreme pre no što se monoteizam rasprostranio i oterao na periferiju sekundarna božanstva. Politeizam danas ide u galeriju onih potčinjenih reči kao što su bezbožnik, nevernik, idolopoklonik.

Pre više od 30 godina bila je objavljena knjižica francuskog klasičnog filologa Pola Vejna koji se pitao: da li su drevni Grci verovali u svoje mitove? Naravno, Vejnu nije bilo stalo do jednostavnog da ili ne, već da pokaže da verovanje u antičkoj Grčkoj nije imalo nikakav poseban značaj. Mit je pripovedao o tome kakav je svet bio i kako se grupa Grka konstituisala. To je aspekt zasnivanja identifikacije koji kao crvena nit prožima Mekgregorovu knjigu.

Mekgregor vodi čitaoca kroz kontinente i kulture bez granica. Iza stranih rituala pomaljaju se uvek iste slike: životodajna svetlost, moć pesme (pojanja) i simbolička snaga vatre i vode. Pri svemu tome i konstitutivna snaga praznika za zajednice.

Nekadašnjem direktoru Britanskog muzeja na impresivan način polazi za rukom da ispriča istoriju čovečanstva, na primeru eksponata iz muzeja, u kojoj narodi pri svim mnogostrukim razlikama ipak poseduju nešto zajedničko – saznanje da je život jedinke bolji u zajednici, kao i uvid da se zajednica kroz rituale i simbole unutar sebe same sporazumeva/ komunicira. Kao primer Mekgregor navodi narod u istočnom Sibiru koji, i mimo striktne zabrane sovjetskog ateističkog režima, nije mogao da potisne takve ceremonije o prazniku solsticijuma.

Opasna po takve rituale koji konstituišu zajedništvo je sekularna država koja to neutrališe svojom religioznom slobodom. To autoru liči na propisano razmađijavanje sveta time što ritual prerasta u folklor.

Odlučujuće je za Mekgreogra saznanje da se odlukom kako živimo sa božanstvima, takođe odlučujemo kako ćemo živeti sa drugima. Život sa božanstvima je vertikalna dimenzija. Horizontalna perspektiva posmatra božanstva pogledom etnologa. Život sa božanstvima za Mekgregora znači ono što sve religije moraju da čine, da pripovedaju da nas naš individualni život spaja sa zajednicom i svetom, čiji smo mi promenljivi deo. Fenomen religije je funkcionalizovan i redukuje se na moralna pravila i propise koji su pouzdaniji od uma. Mekgregor veli: „I kada je Bog u Rusiji ili Francuskoj dekretivom ukinut, sledilo je ubijanje u ime uma“.

Tako je religija ograničena na stremljenje da iznađe najbolje socijalno zajedništvo. Ovde leži paralela sa Vejnovom tezom o veri drevnih Grka: oni nisu došli na ideju da u svoje mitove veruju. Jer oni su pripovedali o svom svetu i granicama prema varvarima, pomažući Grcima da se unutar svojih granica osećaju sigurno. Fascinirajuća knjiga Engleza Nila Mekgregora, bivšeg direktora Britanskog muzeja i sadašnjeg šefa renomiranog Humbolt foruma u Berlinu.

Povezani tekstovi