Crni labudi i ruski rulet 1Foto: Dosta je bilo

Njena glavna poruka je sledeća: ljudi potcenjuju značaj vanrednih događaja i štetne posledice koje oni mogu imati na društvenu organizaciju. Neki od tipičnih primera crnih labuda su Crni ponedeljak, Libanski građanski rat, černobiljska katastrofa, raspad Jugoslavije, 11. septembar, finansijska kriza, majske poplave u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni…

Društveni crni labudovi proizvod su uverenja da se neki događaj neće desiti „jer se nije desio nikada ranije“. Ipak njihove posledice su toliko štetne da „pretvaraju raj u pakao“.

Nakon ovog svetskog uspeha, Taleb je počeo da sistematičnije razmišlja o tome kako da se izgradi društveni sistem u kome bi se posledice crnih labuda svele na minimum. Odatle su proizašle dve knjige u kojima govorimo u ovom prikazu – Antikrhkost. Stvari kojima prija nered i Koža u igri. Asimetrije skrivene u svakodnevici. Obe je ove godine preveo i objavio smederevski Heliks.

Da bi društveni sistem izbegao katastrofalne posledice crnih labudova, on mora da poseduje osobine antikrhkosti. Ova reč (eng. antifragility) nije laka za prevođenje, jer ju je sam Taleb smislio. Ali može da se objasni kroz simbole.

Recimo, legende o Damoklovom maču ili Tantalovom kamenu oslikavaju krhke (lomljive) sisteme. Taman nešto uradite, a onda se sve sruši. Ali antikrhko nije samo nešto što nije lomljivo. Nelomljivo ima osobinu izdržljivosti (robustnosti). Recimo, feniks je izdržljiv – kada ga ubijete, on se ponovo uzdiže. Društveni sistem koji počiva na principu antikrhkosti je više od toga.

On najviše liči na hidru – što joj više odsecate glave, ona je sve jača i opasnija. Antikrhkost bi, dakle, podrazumevala sistem koji je sve jači kako sve više pokušavate da ga uništite. (Otuda i podnaslov Stvari kojima prija nered.) Prevedeno na jezik društvene organizacije, antikrhkost bi podrazumevala sistem koji ima sposobnost da u potpunosti izbegne crne labudove, pogotovo one koji su generisani društvenim delanjem (Crni ponedeljak, raspad zemlje, finansijska kriza) ili minimizuje štetnih posledice „prirodnih“ crnih labudova (poplave i ostale prirodne katastrofe).

Taleb otvara mnoga pitanja u svojim knjigama, ali ovde nemamo prostora da ulazimo u svako od njih. Fokusiraćemo se na intervencionizam, problem principala i agenta, i koncept racionalnosti. Svako od njih uvećava naše znanje o društvenoj organizaciji.

Intervencionizam. Pitanje koje je dugo zbunjivalo teoretičare Talebove fanove jeste – da li je Taleb libertarijanac koji je protiv svake državne intervencije i regulacije? Na to pitanje Taleb odgovara već u Antikrhkosti, ali još direktnije u Koži u igri. Pre bi se moglo reći da je Taleb komunitarista. On se ne rukovodi slobodom i opstankom pojedinca kao centralne kategorije (omiljena tema libertarijanaca), već opstankom zajednice, odn. ekosistema (Koža, gl. 19).

Najvažnija intervencija koju Taleb opravdava tiče se ograničenja veličine, koncentracije i brzine. Zamislite kao ilustraciju dva idealna tipa privrednih sistema. Da li je bolje da postoji privreda A od 10.000 radnika koja ima 1.000 preduzeća od kojih svako upošljava 10 radnika ili privreda B u kojoj posluje samo jedno veliko preduzeće koje smo upošljava 10.000 radnika? Privreda A je antikrhka; privreda B krhka.

Ako kriza pogodi jedno preduzeće u privredi B, sa njim propada i cela privreda. Ako pogodi jedno preduzeće u privredi A, ostalih 9.999 preduzeća nastavljaju da rade, a privreda A to neće osetiti. Na mnogim tržištima dolazi do ukrupnjavanja i dominacije (monopola) jednog ili manjeg broj preduzeća. Bez državne intervencije teško je zaustaviti ishod u kome jedno ostaje samo jedno preduzeće koje istiskuje sve ostale.

Ali zar veće nije efikasnije? Kako je poznato iz osnova mikroekonomije, velika preduzeća imaju prednost u odnosu na manja zbog ekonomije obima i niskog prosečnog fiksnog troška. Taleb upravo tvrdi da je ovo zabluda, jer su takvi sistemi krhki – lakše propadaju. I ne samo da propadaju – kada propadnu, iza sebe ostave pustoš.

Osim ograničenja veličine, Taleb zagovara i ograničenje institucija koje dozvoljavaju trgovinu rizičnim proizvodima, kao što su kolateralizovane dužničke obligacije koje su dovele do svetske finansijske krize 2007-2008. godine. Taleb ovo poredi sa ruskim ruletom, centralnom analogijom njegove prve knjige Varljiva slučajnost iz 2004. godine (takođe u prevodu Heliksa iz 2016. godine). Zamislite da igrate ruski rulet u milion dolara. Burence ima šest mesta i jedan metak.

Tipična kalkulacija očekivanih troškova i koristi iznosi 83,3 odsto, što znači da je očekivana korist od ove igre 830,000 dolara. Ipak, ova računica je varljiva. Ako vas zalomi taj jedan metak, očekivana korist je nula.

Po Talebu je ovakvo razmišljanje (variance at risk, koje minimizuje značaj ekstremnih događaja) centralni problem koji je doveo do svetske ekonomske krize 2007. godine – uverenje da se događaj koji se nikada nije desio nikada i neće desiti. Simbolički rečeno, zabrana igranja ovakvih igara po Talebu ima smisla (baš kao i zabrana trgovine dužničkim obligacijama), što ga čini prilično rigidnim intervencionistom gledano iz libertarijanskog ugla.

Problem principala i agenta. Druga centralna kategorija koja je važna za savremena demokratska društva je problem principala i agenta. Ovaj problem poznat je u ekonomiji i korporativnom upravljanju kadgod unajmljujete nekog da uradi posao u vašem najboljem interesu. Ali da li će ishod razmene biti kakav očekujete? Hoće li automehaničar uraditi posao u vašem najboljem interesu? Hoće li vam saopštiti realnu cenu posla?

Ovo je još upadljivije u politici gde se građani sa problemom principala i agenta susreću najmanje jednom u četiri godine kada glasaju na izborima. Hoće li političari zaista uraditi ono što su obećali u kampanji? Hoće li trošiti novac za društveno korisne poslove ili će zloupotrebiti položaj (i novac)? Ovaj problem Taleb otvara već u Antikrhkosti (gl. 23), ali je njemu praktično posvetio čitavu Kožu u igri.

Najgora institucija savremene države – u oštroj suprotnosti sa institucijama tradicionalne državne – jeste prenos odgovornosti sa onih koji stvaraju probleme na one koji moraju da plate za njihovo rešenje (asimetrija u preuzimanju krhkosti). Drugim rečima, današnjim društvima upravljaju ljudi koji ne preuzimaju rizik. Svetsku finansijsku krizu napravili su ljudi koji su uspeli da prebace odgovornost na građane koji s tim nemaju nikakve veze.

Situacija je slična političarima koji odluče da idu u rat koji moraju da vode drugi ljudi i tuđa deca. U tradicionalnim društvima koja počivaju na principu herojstva i preuzimanju ličnog rizika (koža u igri) tako nešto ne bi bilo moguće. Kao rešenje, Taleb sugeriše povratak na principe Hamurabijevog zakonika, koji od ljudi koji donose glavne političe odluke zahteva da u igru ulože sopstvenu kožu i preuzmu rizik za neuspeh ili nagradu za uspeh. Onako kako to još uvek rade, recimo, pekari, taksisti, računovođe, đubretari, specijalisti za špansku gramatiku itd.

Racionalnost. Na samom kraju Kože u igri (gl. 18), Taleb otvara pitanje racionalnosti. O kakvoj racionalnosti se uopšte može govoriti? Jedina racionalnost koja ima smisla je racionalnost koja omogućuje kolektivu da preživi.

„Prvo živi, potom filozofiraj“, tvrdio je Hobs. Taleb se poziva na tri autora koji su pisali o ovakvoj vrsti racionalnosti – ekonomista Herbert Sajmon, psiholog Gerd Gigerenzer i teoretičar igara Ken Binmor. Ključni koncept ograničene racionalnosti (bounded rationality) podrazumeva da je znanje korisno jedino ako izdrži test vremena. Ovako je uspeo Voren Bafet. Iz skupa raspoloživih opcija isključio je sve opcije koje liče na ruski rulet.

Ovde se ponovo možemo vratiti na Talebove ideje o intervencionizmu i racionalnosti. Intervencionizam je posebno opasan ako počiva na ideji da racionalnost može da se koristi za poboljšanje sveta. Taleb smatra da takvo razmišljanje može da dovode do crnih labudova. Ovome su posebno skloni ekonomisti, naučnici stratezi, konsultanti, policy analitičari, javni intelektualci, birokrate, novinski kolumnisti sovjetsko-harvardskog tipa.

Problem sa ovakvim pogledima na svet nije samo da su posledica analize troškova i koristi onda kada to ne bi smeli da budu (recimo, ruski rulet), već i da po pravilu dolaze od ljudi koji nemaju kožu u igri. Oni nikada nisu žrtve svojih loših predloga o tome kako da se poboljša svet. Onaj ko nije spreman da preuzme rizik, ne treba da predlaže drugim ljudima šta da rade.

Nasuprot tome, racionalnost koja omogućava opstanak jeste racionalnost iz koje treba da se izvede državna intervencija. Umesto zlatnog pravila koje kaže „radi drugima ono što bi voleo da i oni tebi urade“, Taleb predlaže srebrno pravilo koje kaže „ne radi drugima ono što ne bi želeo da oni urade tebi“.

* Autor je profesor Fakulteta političkih nauka iz Beograda

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.