Dejan Atanacković: Identitetski ambis koji se ne zatvara 1

Nesumnjivo su mnoga moja sadašnja interesovanja povezana s događajima i prizorima tih godina. Detinjstvo je, pritom, jedno veoma dugo razdoblje, mnogo duže od decenija zrelog života, jer vreme tada sporije prolazi. Uopšte, svet je istovremeno i mnogo veći i mnogo manji nego ikada kasnije. Sve što postoji je tu, nadomak, a sve je nesagledivo veliko.

***

Pamtim neke prostore u stanu u Makedonskoj, gde sam čuvao „dragocene i važne predmete“. Verovao sam da je neophodno uvek imati neko skriveno i tajno mesto. Bio sam, čini mi se, istinski zaljubljenik u tajne, u sve oblike tajni, šifrovane poruke, tajne sveske, voleo sam svoja „skrovišta“, iza plakara, ispod fioka, na policama iza redova knjiga.

***

Tu se nalazili moji crteži ajkula, skice za raketu, geografske mape sa štamparskom greškom u vidu belih mrlja (za koje sam verovao da predstavljaju neotkrivene predele), igračke-vojnici, stripovi, Mikijevi i Politikini zabavnici, jedna lupa poput one koju je imao Šerlok Holms, i epruvete za hemijske opite koje mi je mama jednom prilikom donela s posla.

***

Jedna od priča iz ranog detinjstva koja me je duboko uznemiravala, toliko da joj se dugo nisam vraćao, jer najuzbudljivije ideje bile su one koje su nosile u sebi nešto uznemirujuće i jezovito, bila je priča o golemu. Golem, biće stvoreno tajanstvenom kombinacijom reči, najpre kao zaštitnik, a potom neprijatelj svog tvorca. Još uvek imam to izdanje časopisa Pegaz sa strašnim stripovima Dina Batalje, među kojima je bila i priča o golemu iz Praga.

***

Decenijama kasnije golem će biti tema nekolicine mojih radova. Opsesivno sam čitao sve što sam o njemu nalazio, priče i romane, midraše, kabalističke tekstove. Tako je nastao video-zapis čoveka od zemlje koji peva starozavetni psalam iz kojeg je ideja o golemu nastala. To sam radio s jednim baritonom moćnog glasa, i komponovao minimalističku muzičku podlogu koja traje čitavih 22 minuta, a taj video-rad je posle više puta prikazivan, u Beogradu, Firenci, Sarajevu, Kraljevu, Sijeni, katkad i uz „živu“ muzičku pratnju (violončelo, kontrabas, udaraljke). Golem je jedna od tih, kroz rad oživljenih, tajanstvenih slika iz detinjstva.

***

U to što se uobičajeno naziva multimedijalnom umetnošću „prebegao“ sam iz slikarstva zbog potrebe za, kako sam tada smatrao, bržom i dinamičnijom komunikacijom. Tada sam bio u Italiji, a to je bilo vreme političkog uspona Silvija Berluskonija, divljanja mafije i bombe ispred galerije Ufici.

***

Bio sam na završnim godinama studija, još nije postojao internet, ali virtuelni svetovi već su se uobličavali u vidu takozvani BBS, preteča veb-sajtova, gde su se razne kontrakulture okupljale oko ideja fluidnih identiteta, okupacije javnih prostora, alternativnih „socijalnih centara“. Razmenjivali smo tekstove-manifeste koji su najavljivali neke nove utopije, i onda je slikarstvo naprosto moralo da bude odmenjeno plakatima, pamfletima, bilbordima i svim mogućim površinama na koje je bilo moguće nakačiti sliku i reč.

***

Ta se neophodnost ticala i potrebe reagovanja na raspad Jugoslavije, ratove i sankcije, a pre svega na kulturnu katastrofu našeg podneblja, besmisao i glupost nacionalizma, identitetski ambis koji se najednom otvorio i ostao otvoren do danas. Koristio sam dostupnu tehnologiju, fotokopije, laser štampu, Hi8 video, rudimentarnu audio opremu, i ti su rani radovi nastajali pod uticajem, pa i direktnim oponašanjem mnogih uzora, posebno Barbare Kruger. Susret s njenim radom jednog leta u Torontu bio je za mene potpuno otkrovenje, ali i uvod u dugotrajno i ne uvek uspešno lutanje kroz likovni jezik i formu.

***

Ipak, nastajali su tada i neki radovi s kojima i danas imam gotovo potpunu saglasnost. Ponekad „ukradem“ neki od slogana sa tih mojih plakata, provučem ih kroz poneki tekst, i danas su upotrebljivi. Na jednom od njih pisalo je: obrazovni karakter poraza. Ne sećam se šta je tačno bila tema tog rada, ali svakako je tada, a to je bila 1996, poraz bio najevidentnije stanje našeg društva, a njegov obrazovni karakter, suočavanje s porazom, i dve i po decenije kasnije, sasvim izostaje.

***

Na firentinskoj Accademia di belle arti, sate u studiju odmenio sam radom u kući, stanovao sam blizu, pa je profesor slikarstva, čije me mišljenje zapravo i nije previše zanimalo, rado svraćao kod mene na tursku kafu, i da vidi kako napredujem. Mnogo zanimljivija bila su mi predavanja iz estetike, istorije umetnosti i muzike, i nečega što se samo formalno zvalo „dizajn“, a zapravo je to bio predmet koji nikakve veze sa dizajnom nije imao, već je bio posvećen komunikacijskim strategijama, i svemu što umetnost može da bude kada se oslobodi formalnih kategorija i usmerenja, i naprosto postane prostor za postavljanje pitanja o vremenu u kojem živimo.

***

Ukratko, taj će mi profesor „dizajna“, kasnije prijatelj i saradnik, biti od velike pomoći da razumem da je umetnost, van svih svojih nepotpunih definicija, „ono što rade umetnici“, da umetnik živi jedan život u kojem ne pravi vrednosnu razliku između svog umetničkog, pedagoškog, političkog rada i javnog rada u svakom obliku, da je sve to jedna i jedinstvena aktivnost. „Ja nemam život, imam rad“, rekao mi je, mnogo godina kasnije, i mada je to bio njegov odgovor na jednu veliku i neutešnu tragediju, te su mi reči zauvek ostale kao iskaz beskompromisne umetničke posvećenosti.

***

Ali najzanimljivije priče tokom studija mogle su se čuti na časovima pedagogije. Nekada lider pokreta Lotta Continua, tada već godinama na suđenjima zbog navodne umešanosti u jedno politički motivisano ubistvo s početka sedamdesetih, Adriano Sofri je držao predavanja na mnoge teme. Ušetao bi u prepunu aulu, noseći sa sobom svežanj dnevnih novina, i počeo da govori o slobodi, nasilju, telu, kulturnim konstruktima, o drugosti… predavanja sociološka, antropološka, filozofska, s mnogim referencama na književnost, istoriju, savremene političke događaje.

***

Onda je jedne godine otišao u Sarajevo i nije ga bilo mesecima. Živeo je pod snajperskom opsadom i izveštavao za jedan firentinski dnevni list. Snimio je film o napuštenim sarajevskim psima. Sredinom devedesetih zaprepastilo me je da čujem da Sofri posreduje u oslobađanju italijanskih talaca u Čečeniji. Uhapšen je 2000. godine, po okončanju svih instanci sudskog postupka koji je oštro podelio Italiju, a u njegovu odbranu stali su mnogi intelektualci i umetnici, Dario Fo, Fabricio de Andre, Bertoluči, Tabuki…

***

Dva puta sam ga posetio u zatvoru u Pizi. Zahvaljujući odobrenju Ministarstva pravde, bilo mi je dozvoljeno snimanje, a taj naš zatvorski razgovor emitovan je na jednom velikom firentinskom festivalu i objavljen u jednoj knjižici. U zatvoru je pisao redovnu kolumnu za nedeljnik Panorama, a tokom dana ponekad radio van zatvora na uređivanju jednog važnog arhiva. Imao je svoju ličnu ćeliju, metar i po sa dva. Oslobođen je desetak godina kasnije zbog teškog zdravstvenog stanja.

***

Sreo sam ga ubrzo nakon toga u Firenci, otišli smo na kafu, a on mi je poklonio knjigu Džordža Orvela, Burmanski dani, koju je slučajno tog trenutka imao kod sebe. Jedna ličnost iz Luzitanije koja drži predavanje o prirodnim rezervatima zapravo izgovara nešto sasvim nalik na Sofrijeve reči.

***

„Ako ćemo pravo, mi koji živimo na ovom euforičnom prelazu vekova, sada bez sumnje razumemo bolje no iko drugi pre nas, da je sveto nešto što ima vrednost po sebi, te da je pustoš što za nama ostaje tek jedna istrošenost, daleko više od naumljenog uništenja. Jer nije tu, po svemu sudeći, bilo kriminalnog poriva (bilo bi odveć lako da je o tome reč) pa čak ni nekakve loše namere, naprotiv, u osnovi sveg čovekovog razaranja jeste možda tek jedna rasejana navika, nastala u ime one nadobudne i banalne ideje da je ovaj svet stvoren za nas. Pa ipak, sada, kada smo sve to potrošili, sve dok gubitak nije postao nenadoknadiv, u nama se rađa to tužno i, najzad, plemenito saznanje da su stvari postojale same po sebi, da su zasluživale da postoje za sebe, a da možda mi nismo bili dorasli da postojimo za njih. I to je ta konstanta, složićete se, koju srećemo u svim iskustvima ovog našeg modernog doba. Jer sve pod našim dodirom s vremenom propadne: ljubav, ambicije mladosti, velikodušnost… samo se menjaju obrasci rastajanja, katkad sporazumno i praštanjem, katkad u strahoti mržnje i gneva.“

***

Firenca mi nije dala da odem. Već tokom druge polovine, a posebno krajem devedesetih, moj rad je uglavnom bio fokusiran na Beograd, sarađivao sam sa Centrom za kulturnu dekontaminaciju, lepio svoje plakate po gradu i objavljivao „oglase“ nalik na političke pamflete u dnevnim novinama, kao deo nečeg što se zvalo Perfect Future. To je nekako stiglo i do Kanade, gde sam 2000. godine bio pozvan da svojim plakatima, na temu nacionalizma, okupiram reklamne panoe na ulicama Kvebek Sitija i da postavim ogroman bilbord ispred Muzeja civilizacije.

***

U povratku, bio je juni mesec, svratio sam u Firencu samo zbog nekih administrativnih stvari (stan sam otkazao krajem prethodne godine) a onda mi je prijatelj javio da je na njegovom fakultetu upražnjeno mesto za predavača multimedijalne umetnosti. Otišao sam na razgovor sa direktorkom, ubrzo dobio posao, ponovo iznajmio stan i u septembru počeo s nastavom.

***

Od tada sam predavao na više fakulteta, uključujući i „moju“ akademiju. Sa spomenutim profesorom „dizajna“, pokrenuo sam Outside, program studentske razmene između Firence i Beograda, kroz koji je za pet-šest godina prošlo oko četiri stotine studenata.

***

Potom sam iz Siena Art instituta, koji je osnovala američka porodica Geti, poznata po muzejskim kolekcijama i porodičnim tragedijama, dobio carte blanche za projekat međunarodne saradnje, pa je tako nastao East Exit, program semestralnih studija za studente balkanskih zemalja i istočne Evrope, i mnogi su studenti tih godina putovali u Sijenu iz Srbije, Makedonije, Albanije, Crne Gore, Moldavije.

***

A svi ti projekti didaktičke razmene, kojima sam posvetio najmanje deceniju života, zapravo su bili rezultat jedne sasvim lične, i pomalo opsesivne potrebe za povezivanjem dva grada, za smanjivanjem te nesnosne udaljenosti Firence i Beograda. I zaista, neko vreme činili su se nešto bliži. Putovao sam besomučno, uglavnom kolima, i ta su putovanja, odredila moj životni prostor kao neku imaginarnu teritoriju koja postoji negde između ta dva grada, a zapravo nigde.

***

Kada se jednom odnekud ode, makar uporno tvrdili da nikud nismo otišli, da smo oduvek bili tu, stvari se u očima drugih ipak nekako zauvek promene. Nijedna sredina ne prašta odlaske, to uvek ostane kao upisani minus, i uvek će vam neko reći da stvari posmatrate drugačije jer „ne živite ovde“, posebno oni koji o vama i ne znaju ništa drugo, kao da se to naprosto podrazumeva. Katkad će to biti rečeno i u kontekstu pohvale, ali mnogo češće kao osuda.

***

Evo me u Beogradu dok ovo pišem. Tu sam, zapravo, već mesecima, i posmatram kako se i tamo i ovde, u Firenci i Beogradu, ponešto ruši i nestaje. Sem što je uništila mnoge živote, pandemija je pokazala izuzetan totalitarni potencijal, sposobnost da ojača najgore, da pogodi najranjivije, da podari komotan prostor nasilnoj gluposti da buja i pušta korenje. Kada je infektivnost u pitanju, reklo bi se da je između kovida i korupcije mrtva trka.

***

Beograd trpi pristojno i ćutke. Nestaje, pred indiferentnim ili u najboljem slučaju ponešto iznenađenim pogledima svojih građana. Vladar vlada mržnjom kojom je naoružao svoju svitu bednika. Građani posmatraju uzdizanje lažnih idola, rado izgovaraju: pojeo vuk magarca, i čekaju da im iz česmi potekne blato. Umetnici se javljaju na konkurse, nude svoja dela za ukrašavanje mesta zločina. Potrebno je održati korak sa tendencijama gluposti i zla. Čudo je da vreme uopšte još uvek teče.

O sagovorniku

Dejan Atanacković (Beograd, 1969), likovni umetnik i pisac, od devedesetih realizuje samostalne izložbe. Predaje više predmeta iz oblasti vizuelne umetnosti i kulture na univerzitetskim programima u Firenci, među kojima Body Archives, posvećen istoriji predstava ljudskog tela, u saradnji sa firentinskim Muzejom prirodnih nauka. Inicirao je i vodio Outside, program didaktičke razmene između Beograda i Firence, kao i projekat Drugi pogled, posvećen tumačenju Beograda kroz vizuru pripadnika marginalizovanih grupa. Dobitnik je NIN-ove nagrade za svoj prvi roman „Luzitanija“ u izdanju Besne kobile (2017). Autor je zbirke pripovedaka „Čovek bez jezika“ kod istog izdavača (2018). Kolumnista je NIN-a. Živi u Beogradu i Firenci.

close
Dejan Atanacković: Identitetski ambis koji se ne zatvara 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.