Vraćam se često u prošlost i to mi prija, prepuštam se nostalgiji, ali vodim računa da me to ne anestezira. Volim da razmišljam o detinjstvu i prošlim vremenima, ali umem da razgraničim čuvanje uspomena od bekstva u njih.
Primetio sam da se i karakter mog sećanja menja s godinama. Ranije sam posebno pamtio momente kada sam od nekoga nešto naučio, ne mislim samo na nauku, već i na svakodnevne stvari, na primer kako se tačno akcentuje neka reč ili bilo šta drugo. Sada mi se dešava da potiskujem u zaborav ne samo to gde sam i šta naučio, već kada sam i kako pogrešio, a to je već opasno.
***
U mojim sećanjima na detinjstvo nema mnogo kolora i ona sadrže malo simbola kojim se obično opisuje život u SFRJ u drugoj polovini 20. veka, kao što su crveni kiosci, viršle sa senfom, Borosana obuća, putovanja u Trst ili letovanja u Rovinju. Opet, ako kažem da su moja sećanja lična, biće to i suvišno i glupo, a u isti mah i istinito.
***
Odrastao sam u radničkoj porodici, u malom srpskom gradu blizu Beograda, u suton komunističkog blagostanja bivše SFRJ, a čitavo detinjstvo mi je proteklo bez jasne vizije o budućnosti, ni svoje sopstvene niti države u kojoj sam živeo. Bili smo podstanari kada je Aranđelovac zadesila velika poplava 1969, ali na našu sreću kuća je bila visoko, više na padinama Bukulje nego u gradu.
***
Kasnije smo dobili stan i uselili se u zgradu u kojoj moji roditelji i danas žive. Ta zgrada se nalazi tik pored Kubršnice čije je korito, opet na našu sreću, u međuvremenu bilo regulisano. Radnici dobili stan, upotrebljiv, izgrađen kvalitetno i na urbanistički sređenom mestu – zvuči kao neka socijalna pravda, zar ne?
***
Ne znam je li to bila istinska socijalna pravda, tek moji roditelji se nikada nisu žalili na državu. U našoj porodici je Titov kult preživeo i devedesete, a počivao je na sećanju mog oca da je prve cipele dobio tek posle rata. Imao je samo osam godina, kada su mu rekli da ga je „Tito obuo“, onda je to preneo na mene, pa sam ja kao duplo stariji plakao zbog smrti Maršala.
***
Upoznao sam kasnije mnoge svoje vršnjake koji su rasli u potpuno drugačijim porodicama, bez obožavanja Broza, i nije da u takvom odrastanju nisam video prednosti, ipak, nikad se nisam odrekao te iskrene tuge s početka maja 1980.
***
Leta sam provodio kod babe i dede u jednom malom selu između Leskovca i Lebana. Kontrast između Šumadije i južne Srbije bio mi je kao dodata vrednost u mladalačkom iskustvu. Šumadija, seljačka a mangupska, doseljenički surova i u mnogo čemu slobodnija i otvorenija od jablaničkog kraja s tipičnim južnjačkim melosom i dubokim, takođe južnjačkim kompleksima.
***
Na jednoj strani frula koja vodi u nestašluk i prevaru, na drugoj truba od koje idu suze na oči, na obe isti antidepresiv u mešavini humora i alkohola. Kontrast je bio posebno izražen u jeziku, pa ja veoma često, i to ne samo u šali, kažem da je leskovački moj prvi strani jezik.
***
Moji roditelji nisu imali uslove za školovanje, ali ni svoje odricanje nisu preterano isticali, tako da s te strane nisam bio opterećen. Znao sam da nema izvoljevanja, ali nisam imao ni osećaj da ću posle prvih loših ocena morati sam da zarađujem za život.
***
U prva četiri razreda sam bio odličan, onda je došao pubertet, zaljubljivanje i pad u petom razredu, kad su došli nastavnici. Uspon je bio mukotrpan, nije bilo lako promeniti imidž kod istih nastavnika. Pomogla mi je nastavnica fizike, imala je više poverenja u mene nego ja sam i zbog nje sam bio jedini šestak s vrlo dobrim uspehom koji je išao na takmičenja. U sedmom i osmom sam već bio odličan, kao i kasnije, uvek.
***
Nisam pohađao gimnaziju već usmereno obrazovanje. Upisao sam prirodno-tehnički smer, delom zbog toga što su mi sve nauke podjednako „išle“, delom zbog želje da uklopim školu i rukomet. Učio sam koliko se moralo i uvek iz škole prvo išao na trening, pa onda kući. Rukometni zanos je bila greška, želeo sam da budem dobar pivotmen, a imao sam 20 kg manje nego što je potrebno i nedovoljan kapacitet pluća.
***
Druženja u Aranđelovcu osamdesetih godina sećam se kroz disko klub u podrumu danas potpuno ruiniranog Starog zdanja, muzike koju više niko ne sluša i čestih intoksikacija od tuđeg duvana. Bio sam jedan od retkih koji nije pušio, a drogu nikada nisam svojim očima video. Danas je Aranđelovac po tome drugačiji, nažalost.
***
U vojsku sam otišao 1983. Negotin, pogranična pešadija, komandir čete kapetan Sali Veseli, kasnije oficir UČK, a komandant garnizona major Radislav Krstić, osuđen 2001. godine za genocid u Srebrenici.
***
Krstiću je karijera bila u poletu, pred njim su i kapetani prve klase stajali mirno. Zatekne on jednom nešto malo posle ponoći nas nekoliko vojnika, uglavnom štrebera (ja sam bio „ćata“ i imao značku „Primeran vojnik“), sa otvorenom flašom rakije u svojoj kancelariji.
***
Počne neviđena grdnja, „moj“ kapetan Veseli gleda u pod, uniformu navukao preko pidžame, tek podignut iz kreveta, a Krstić ne prestaje: o tome kako smo narušili borbenu gotovost, kako bugarskim avionima taman toliko treba da stignu do Bagrdanskih visova, a kad padne Bagrdan, pada i Moravska dolina, „posle čega se Srbija više ne brani“, i sve tako. U zemlju sam hteo da propadnem.
***
Nemam o tom svom vojnikovanju neko stabilno mišljenje. Ne znam je li to bio samo vrhunac jednog vremena laži i pripreme za svu nesreću koja nam se potom dogodila ili jedna godina novog iskustva koje mi je kasnije bilo od koristi. Verovatno i jedno i drugo.
***
Upis na RGF je bio odraz mog tadašnjeg kampanjskog odnosa prema školi, što svakako nije moja današnja preporuka mladima. U vojsku sam otišao početkom jula, u septembru me je drugarica upisala na RGF na kojem tada nije bilo prijemnog ispita. Sama je izabrala smer Petrologija i geohemija, a ja tada nisam ni razmišljao da li je izbor u redu ili ne.
***
Čitavu prvu godinu sam proveo trenirajući sa omladincima RK Crvena zvezda, a onda sam, bukvalno preko noći, odustao od rukometa. Nisam to učinio zbog fakulteta, ionako sam uz treninge položio sve ispite u junu, već zato što mi se nije sedelo na klupi za rezervne igrače. A pojavio se i još jedan razlog – Beograd me je doslovno progutao.
***
Početak života u Beogradu za mene je zaista bio pozitivni kulturološki šok. Za mnoga moja interesovanja nije trebalo mnogo novca, bilo je studentskih popusta, a neke stvari su bile i potpuno besplatne, poput pesničkih večeri ili promocija knjiga. Često sam u četvrtak po podne imao samo dve vredne stvari u džepu: ulaznicu za Muzej jugoslovenske kinoteke i autobusku kartu za sutrašnji povratak u Aranđelovac.
***
Tako je bilo do kraja studija, upijao sam Beograd, ali bio i među najboljim studentima geologije. Pri kraju treće godine dobio sam stipendiju Fondacije za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka (bivša stipendija SANU), koja mi je finansijski mnogo pomogla. Pre toga sam primao Titov fond opštine Aranđelovac, bez kojeg bi moje studiranje od početka bilo na granici mogućeg.
***
Imao sam divne profesore, Veru Knežević Đorđević i Stevana Karamatu, oni su presudno uticali na to da ostanem na fakultetu. Od njih sam naučio mnogo, a najvažnije je bilo što su me uputili kako da učim sam. Oni su bili profesori starog kova, ali su težili evropskim standardima, nikada se nisu zaklanjali svojim titulama i nisu nauku prekrajali po svojoj meri.
***
Izabran sam za asistenta na način koji već godinama kritikujem, zato što selekcija koja se obavlja odmah nakon studija s kasnijim takozvanim izborima ne može da bude dobra. Moji profesori su se za mene odlučili na osnovu mog uspeha na studijama i svog ličnog utiska, ali u tome nije bilo nikakve garancije za budućnost.
***
Koliko je njihova odluka bila dobra nije na meni da sudim, ali to statistički nije ni bitno. Ja sam, recimo, imao sreće da su moji profesori bili ljudi s puno širine, tolerantni i blagonakloni, koji od mene nikada nisu tražili lojalnost po svaku cenu. Danas imate primere gde asistent dobija mesto, ali mu zatim sledi dugogodišnje savijanje kičme od strane onih koji su ga birali, sve dok konačno ne zauzme poziciju profesora, a time i red da sad on kičmu savija drugima.
***
Početak moje akademske karijere poklopio se s Miloševićevom vladavinom, ali mene je stid da o tom periodu govorim kao o vremenu koje mi je usporilo karijeru, jer su za to vreme ljudi gubili živote.
***
Magistrirao sam 1993, a doktorirao 1997. Sticajem okolnosti i magistratura i doktorat bili su mi vezani za područje Šumadije. Disertaciju sam radio na Boračkom vulkanskom kompleksu koji je pre 20-ak miliona godina bio aktivan poput današnje Indonezije. Vulkanske erupcije kakve su se u to vreme dogodile na tom mestu i na obližnjem Kotleniku danas se dogode samo jednom do dva puta u veku na čitavoj planeti
***
Navikao sam da ono čime se ja bavim izaziva podozrenje kod ljudi izvan geonauka. Zaista, koga briga to što su stene sa useka na putu Priboj-Bistrica nastale izlivanjem lave na dno okeana, pogotovu ako taj okean ne postoji već 150 miliona godina? Međutim, bez takvih i sličnih „besmislenih“ istraživanja, naša civilizacija ne bi danas umela da raspolaže svojim rudnim bogatstvima i mnogo teže bi se suočavala s prirodnim hazardima.
***
U poslednje dve decenije u Srbiji je bilo važnih geoloških otkrića, među kojima su ležišta litijuma (Loznica) i zlata i bakra (Bor), koja su značajna u svetskim razmerama. Sve je, istina, postignuto stranim novcem, ali su u tom poslu direktno učestvovali istraživači koji su potekli s našeg departmana – za mineralogiju, kristalografiju, petrologiju i geohemiju.
***
Pored toga, sva ova otkrića predstavljaju rezultat akumuliranog znanja o vulkanima iz naše geološke prošlosti, koje smo moji najbliži saradnici i ja godinama prikupljali.
***
Prva važna prekretnica u mojoj karijeri bila su istraživanja u okviru projekta Britanskog kraljevskog društva. U periodu 2000-2002. više puta sam boravio u Ujedinjenom Kraljevstvu i sarađivao s vrhunskim istraživačima iz Londona, Egama i Aberistvida.
***
Drugi važan period bio je sabatikal na Univerzitetu u Salcburgu (2004-2006), gde sam boravio kao stipendista Lize Majtner fondacije. Sabatikal u Salcburgu je bio „kriv“ što sam se po povratku u Srbiju upustio u stvari koje me do tada nisu zanimale, kao što su uzroci i rešenja naših problema u organizaciji visokog obrazovanja i nauke.
***
Više ideja o reformi visokog obrazovanja dobio sam na biciklu, vozeći pored Salzaha i Kapucinerberga, nego tokom svih prethodnih petnaest godina rada na univerzitetu.
***
Po povratku iz Salcburga bio sam po jedan mandat prodekan i dekan (2006-2012) i to je bila prilika da se uverim da je mnoge stvari u našem visokom obrazovanju veoma teško promeniti. Od 2012. ovo moje angažovanje je intenzivirano, postajem šef Ekspertskog tima za reformu (HERE – tim), a zatim i član Nacionalnog saveta, objavljujem dvadesetak tekstova u dnevnim i nedeljnim novinama, a tu su i intervjui i drugi nastupi u medijima. Malo po malo, čak i sam sebi sam postao dosadan od jedne iste priče, pa da sve to ne bih više ponavljao nedavno sam sam izdao knjigu pod naslovom Deset pogleda na visoko obrazovanje u Srbiji. Tiraž od 500 primeraka isključivo poklanjam, a PDF verzija se može preuzeti sa više linkova.
***
U njoj piše da visoko obrazovanje u Srbiji ide ka graničnoj tački izdržljivosti, jer je razapeto suprotstavljenim interesima, uzurpirano preteranim akademskim slobodama pojedinaca, pokvareno dugogodišnjim pogrešnim izborima nastavnika, raslojeno nepravednim finansiranjem i osakaćeno zbog nauke koja se u njemu nalazi kao slepi putnik. Zbog svega toga naše visoko obrazovanje nije ni moguće reformisati, reformu i kao reč treba zabraniti sve dok se ne reše neki od ovih decenijskih problema.
***
Ako ste u prirodnim i tehničkim naukama, samo članstvo u SANU ne može mnogo da doprinese vašim istraživanjima, jer naučni uspeh prevashodno zavisi od međunarodne potvrde. Kada je reč o društvenom uticaju, stvar je bitno drugačija.
***
Da nisam 2012. godine izabran za dopisnog člana SANU, moje delovanje na polju obrazovnih politika bilo bi neuporedivo manje vidljivo. Ne bih bio ni predsednik HERE-tima ni član Nacionalnog saveta, ne bih imao toliko prilika da kažem šta mislim, a najverovatnije ne bi bilo ni ovog intervjua.
***
Pored toga, kada radite u raznim telima i komisijama, članstvo u SANU vam daje nezavisnost koju nemaju drugi koji su prinuđeni da brane interes neke grupe koja ih je tamo poslala.
***
Ja sam ova „odškrinuta vrata“ za društveni angažman prihvatio i kao obavezu, jer nema dileme da moje članstvo u SANU mnogo više znači meni nego Akademiji, to jest da ja dugujem njoj (društvu), a ne ona meni.
***
Ako je komunizam po mnogo čemu bio vreme laži, a ako se ovo u čemu sad živimo, kako kažu, zove vreme postistine, pitam se kada nam je to promakla istina?
***
Devedesete jesu bile neko otrežnjavanje, ali baš da je to bilo vreme istine, ne bih rekao. Ako društvo predugo živi izvan istine, mora da se suoči s problemima egzistencijalne prirode. To je moj laički zaključak i ja u tome vidim naš najveći problem.
***
Nijedan narod ne voli da sazna istinu o sebi. Ni Ircima nije prijalo ono šta je DŽojs o njima pisao, ali ja mislim da je upravo njegovo viđenje istine u Dablincima bilo vrhunac patriotizma. A kakvi smo mi prema svojima koji su spremni da nam kažu istinu? E, pa to ne može bez konsekvenci.
***
Neće Srbija nestati zato što je sve manje dece i što mladi sve masovnije odlaze u svet, već zato što se u društvu i u državi dešava sijaset pogrešnih stvari zbog kojih se smanjuje rađanje, a mladi beže.
***
U Srbiji je nasilje nad ženama još uvek deo kulturnog nasleđa, porodica se brani napadom na LGTB paradu, iritira nas kad pred nama stoji neko za koga odmah ne znamo da li je muškarac ili žena, a toleranciju (u najboljem slučaju) shvatamo kao „Ne diram te – ne diraj me!“.
***
A najgore od svega je što ne uviđamo da smo takvi iz neznanja. Društvena zatucanost je naš najveći problem, a suočavanje s tom istinom ono što nam je potrebnije od svega. Nažalost, diktatura koju danas živimo istovremeno je i posledica i održavanje ovog kontinuiteta društvene zatucanosti.
O sagovorniku
Profesor dr Vladica Cvetković, redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu i dopisni član SANU, rođen je 1964. u Aranđelovcu. Doktorirao je 1997. na Rudarsko-geološkom fakultetu, na kome je bio prodekan i dekan. Od 2004. do 2006. radio je na Univerzitetu u Salcburgu. Član je uređivačkih odbora časopisa Geologica Carpathica, Mineralogia, Geologica Balcanica i Journal of Mining and Metallurgy, član panela za evaluaciju za programe Evropskog istraživačkog saveta (ERC) i Marija Sklodovska Kiri – a takođe i za nacionalne programe u Italiji, Rumuniji, Portugalu, Rusiji i Hrvatskoj. Bavi se magmatskom petrologijom, vulkanologijom i geohemijom. Objavio je preko 80 radova u naučnim časopisima. Živi i radi u Beogradu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
