Foto: Wikipedia

Bez obzira na današnji ishod nametnute dileme: da li je reč o oslobađanju pre sto godina ili osvajanju; o jednom ratničkom naraštaju, njegovim agresivnim apetitima i mržnji ili o borcima za slobodu – možda bi nas ova knjiga blagovremeno upozoravala na stereotipe o narodima, kako da im ne podležemo tako i da ne preuzimamo krivicu kao da su naš izum, te ne bismo bili zatečeni nedavnom Orvelovom nagradom za knjigu „Slom nacija“ diplomate, eksperta za Kosovo, Britanca Roberta Kupera – ni njegovim rečima:

„Postmoderni svet treba da se pomiri s dvostrukim aršinima. Među nama, mi delujemo u skladu sa zakonom i otvorenom bezbednosnom saradnjom, ali kada je reč o staromodnim državama van postmoderne Evrope, moramo se vratiti na surovije metode iz ranijih epoha – na silu, preventivni napad, prevaru i sve što treba za opštenje sa onima koji još žive u 19. veku u kome je svaka država za sebe.“

A možda bismo se usudili i da pitamo: zar Orvel ne bi predvideo „bregzit“?

Ono što je za nas najvažnije, ova knjiga, da smo je čitali i rasli uz nju, bila bi nam stalna moralna podrška u naporu da nam se krize ne pretvaraju u katastrofe, jer predstavlja ispovest, iskreno iskustvo pravog pripadnika elite, vaspitanog i obrazovanog za intelektualca od rane mladosti koji je verovao u moć prosvećenosti, u važnost građanskih sloboda, humanističkih i demokratskih vrednosti – ali, pre svega, onoga koji se ne stavlja iznad društva, već deli sudbinu zajednice. On čak upozorava na opasnost od bezočnosti dela elite – njene sebičnosti, bogaćenja, „presićenosti“ i preuveličavanja zasluga – koja umesto da rešava, krize produbljuje, pri čemu, običan čovek, osim što biva zloupotrebljen, postaje predmet omalovažavanja i podsmeha, još i krivac, uz pogrdne etikete: gomila, rulja, horda, čopor.

Pre sto godina, u ovoj knjizi, Vasić primećuje da ima ljudi koji se „ne pašte oko moralnog pravila“ i koji „smatraju da je cilj života obogatiti se ili se uspeti na ona društvena mesta na kojima je vrlo ugodno i da je sredstvo za to iskoristiti neveštije i slabije u socijalnom smislu“, a „da se velika tragedija odigravala samo zato da bi dala maha njihovim sposobnostima iskorišćavanja i kojima je neshvatljivo da su i oni bili dužni u njoj da budu žrtve.“

Čak i oni koji danas smatraju ovu vrstu solidarnosti staromodnom (naročito oni koji su se „snašli“), priznaće da su poluge svake vladavine neprevaziđene: siromaštvo i krivica, tako da će prepoznati sadašnjost u zapisu iz 1919. godine:

„I danas, evo, mi smo svedoci istih pogrešaka koje se ponavljaju. U knjigama i konverzacijama ništa nije ređe nego moći pročitati ili čuti iskreno ili istinito. Najveći broj i danas sudi o svim stvarima prema svojim optimističkim ili pesimističkim dispozicijama i težnjama svoga temperamenta nad kojim se niko ne trudi da se uzdigne; i tako o činjenicama, pojavama i važnim odnosima govori se i dalje bez iskrenosti, bez poznavanja, bez objektivnosti i po čuvenju. O onome što je moguće da se vidi, prouči i upozna na licu mesta, na izvoru, sudi se i zaključuje sa udaljenih osmatračnica, odakle se rasejano posmatra s rđavim durbinima. Lažno iskustvo ponovo preti da dovede u zabunu budućnost.“

O egoistima, Vasić kaže: „Izvor svake njihove akcije, ono što jedino pokreće njihovu snagu, to je lični, opipljiv, blizak interes.“

Ovu knjigu, on piše tek izašao iz tri rata (Prvog balkanskog, Drugog balkanskog i Prvog svetskog rata, učestvujući kao rezervni oficir, u činu kapetana, u svim značajnim bitkama srpske vojske, više puta ranjavan i odlikovan) i posle uspelih pripovedaka među kojima je „Packo“, sa nagradom lista „Politika“ početkom 1914. godine, u čijem su žiriju bili Jovan Skerlić, Isidora Sekulić i Dragutin Kostić – a moto pripovetke je misao La Rošfukoa: „Savršena hrabrost pokazuje se kada čovek bez svedoka čini ono što bi bio sposoban da čini pred celim svetom“.

U knjizi, objavljenoj pre sto godina, koja obiluje podsećanjima na danas zaboravljene vrline: saosećajnost, požrtvovanost, zaštitu slabijeg, pravednost, on predviđa našu sadašnju zbunjenost osećajući da ćemo podleći nametnutim pretpostavkama, kao da su činjenice u tuđim predrasudama, kao da nemamo dovoljno svojih. Izgleda da je budućnost za ovog pisca bila manja enigma nego što je to prošlost za nas, pored tolikih zapisa i dokumenata.

Knjiga je Vasićev odgovor savremeniku, francuskom psihologu Gistavu le Bonu, koji je svetsku slavu stekao baveći se analizom i definicijom mase i njenom negativnom ulogom („Psihologija gomile“), a koji u svojim radovima „Život Istina“, „Psihološka učenja evropskog rata“ i „Prve posledice rata“ tvrdi da se o balkanske narode civilizacija samo očešala, da je srpski narod ratnički narod pun mržnje i da je tursko ropstvo kao politički režim bio najbolje prilagođen tom mentalitetu. Strahujući da je ovakvo zaključivanje bez dovoljnog poznavanja stvari izbliza, netačno i opasno, Vasić priznaje: „Ali, mi smo hteli prvenstveno nas radi da se upustimo u pretres ovih značajnih pitanja: Jesmo li se mi zaista borili protiv Turaka sa strašću nasleđene mržnje? Vlada li, zbilja, u našim srcima bes divljačke mržnje protiv Bugara? Kakav je, u stvari, karakter i mentalitet Srba?“

Analizirajući Le Bonove zaključke, naš pisac zastupa pravo svakog čoveka da bude tretiran kao čovek i onda kada je u podređenom položaju, navodeći neoprezna uopštavanja francuskog psihologa (na osnovu jedne posete Leona Buržoa francuskim vojnicima na zapadnom frontu) – o borcima i rudarima, bilo koje nacionalnosti:

„Gospodin le Bon, govoreći o ulozi navike u genezi hrabrosti, tvrdi: da je dovoljno da se opasnost ponavlja, pa da se na nju lako navikne, i da ne treba preterivati mnogo o surovosti rovovskog života („Evropski rat“ str. 238). I preporučujući ovo, g. Le Bon pada u istu pogrešku: radnici što rade u rudnicima, piše on, tako su navikli na ovaj život pod zemljom, da za njih on znači raj, dok onaj život na suncu znači pakao; isto tako vojnici u rovovima, zato što su navikli, veseli su tamo i ne pokazuju nikakav znak umora (Evropski rat str. 239).

A mi upućujemo na one što su navikli da žive u rudnicima i pod zemljom, treba ih pitati. Mi smo ih često i mnogo pitali i oni su nas uveravali da je za njih raj ono što je za sve ljude – sunce. Mi upućujemo na one što su navikli da žive u rovovima, treba ih pitati… oni stoje u apsolutnoj tami, bez sna, s nogama u zaleđenoj vodi, osluškujući i najmanji šum u noći, s puškom u ruci, gotovi da umru – piše Vasić.

I kasnije, sa 56 godina, kao rezervni oficir Jugoslovenske vojske u Drugom svetskom ratu, Vasić je ostao da se bori protiv Nemaca i odbio da ode u London, dok su mnogi akademici, naučnici, umetnici i profesori, uz predsednika Srpske kraljevske akademije, potpisivali okupacioni Apel srpskom narodu. Tada je izbačen iz Advokatske komore kao antifašista, a posle rata izbačen je iz Advokatske komore ponovo, ali ovoga puta kao izdajnik naroda, a njegove knjige sklonjene su iz biblioteka, škola i izdavačkih planova – zaboravljen i od nove Srpske akademije nauka i umetnosti, iako član od 1934. godine. Ali, njegove teme, motivi i likovi ipak su poslužili kao inspiracija nekim piscima koji su, bilo veličanjem ili karikiranjem, crpli sokove iz Vasićeve zabranjene proze ne očekujući da će se snaga originala ikada ponovo probiti, jer je „istorija završena“, te autora nisu ni pominjali (romani Dobrice Ćosića, pozorišni komad Bore Ćosića „Rado ide Srbin u vojnike“ Ateljea 212).

Danas, u promenjenoj ideološkoj matrici, kada već i istoričari iz prethodne epohe nalaze reči razumevanja za ličnost i delo Dragiše Vasića (Latinka Perović u svojoj pohvali Radomiru Konstantinoviću, dotiče i Vasića kojim se ovaj filozof bavio) – vreme je da se, uz podsticaj ove knjige, istakne ono što ga izdvaja iz elite.

Koliko je političkih analitičara, istoričara, urednika i novinara koji danas razmatraju temu Kosova pročitalo potresni putopis-dnevnik Dragiše Vasića „Dva meseca u jugoslovenskom Sibiru“ ( Beograd, Geca Kon, 1921), a koliko njih zavirilo u njegovu uzbudljivu polemiku, prvu objavljenu knjigu „Karakter i mentalitete jednog pokolenja“ na koju ovde podsećamo? Da li razumemo antiratni motiv proze pisca koji ne ostaje u Francuskoj, već se vraća u svoju zemlju i odaziva na mobilizaciju za Prvi balkanski rat 1912. godine i sve kasnije, stalne mobilizacije u 20. veku? Da li nas to zbunjuje: antiratni pisac u ratu?

Koliko nas je čitalo Vasićeve zapise sa Kosova i iz Albanije (iz Balkanskog rata 1912, boravka u Tirani 1913, povlačenja vojske 1915. i sa „vojne vežbe“ 1921.), nas koji smo tokom školovanja čitali i učili o socijalisti Dimitriju Tucoviću i njegovo delo „Srbija i Arbanija“ – (koje je i Vasić cenio, jer su obojica bili protiv stereotipa o malim narodima), – i obojica su se zalagala za princip nacionalnog oslobođenja, pa tek onda za svoje ideološke ciljeve – jedan kao socijalista i drugi kao liberala? Opet paradoks za nas: sloboda pre ideologije?

Ako se Miroslav Krleža, Vasićev prijatelj, potičući iz druge tradicije i drugog iskustva, kao i drugačijih ideoloških polazišta, trudio da razume Vasića, zašto mi danas to nismo u stanju? Da li nas zbunjuje što se Vasić – iako republikanac u monarhiji, advokat koji je i komuniste branio na sudu u kraljevini i izdavao kao urednik i novinar liberalno-demokratski list „Progres“, zabranjivan u toj kraljevini – ipak, u sva četiri rata u 20. veku, dva balkanska i dva svetska, borio u vojsci te monarhije, u vojsci zemlje čiji je prvo građanin bio, pa tek onda član neke njene političke partije, ideološki neistomišljenik, poznati pisac, uspešni advokat, uvaženi akademik, pripadnik nekakve elite? Je li i to za nas paradoks, najveći od svih – intelektualac koji ne traži privilegije za sebe?

Teško je reći šta danas više šteti ovom retkom čoveku: svojatanje primitivnih populističkih nacionalista-šovinista ili odbacivanje nekih krugova kulturnih poslenika koji uporno šire netačne činjenice o njemu, (kao ministru kulture u okupacionoj vladi Milana Nedića, zanemarujući podatak da je Vasićevo ime na Objavi Nedićevog kabineta kao „buntovnika protiv legalnih vlasti“ (1942) i na nemačkoj poternici generala Vermahta Paula Badera, zapovednika Srbije (1943), da je izbačen iz Advokatske komore, a žena i ćerka strpane u logor na Banjici, pri čemu se sastav kvislinške vlade oduvek zna). Da li ovde dodati Vasićevu misao o istoriji koja na neka pitanja neće odgovoriti, jer ta pitanja tamo neće ni biti postavljena?

Ipak, nedavnim objavljivanjem studije istoričara Miloša Timotijevića „Dragiša Vasić i srpska nacionalna ideja“ (Službeni glasnik, 2016), treba da se nadamo da navedene krajnosti u vezi sa ovom ličnošću više neće biti moguće.

OZNA (Odeljenje za zaštitu naroda NOVJ) zaplenila je 1945. godine sve beleške, dnevnike, dokumenta i pisma Dragiše Vasića, tako da nismo imali i još uvek nemamo uvid (osim privilegovanih pojedinaca, među kojima su pisci Miroslav Krleža i Dobrica Ćosić) u mnoge korisne podatke o različitim događajima, datumima i ličnostima iz Drugog svetskog rata, a ni dragocena razmišljanja ovog pisca, kao što nam ih je pružio iz svog iskustva u balkanskim i Prvom svetskom ratu.

(Delovi opširnijeg članka. Kraćenja redakcijska)

Povezani tekstovi