Halo, ima li signala: Da li rade i koristi li neko crvene telefonske govornice?

Prolazimo podzemnim prolazom kod Doma omladine, zagledamo se na trenutak u čudnovate svedoke prolaska vremena, koji usamljeno stoje i čekaju. Podižemo slušalicu, nekoliko sekundi potpunog iščekivanja, kad odjednom, zvuk pištanja. Ima signala! Bili smo iznenađeni zbog ovog, naizgled, potpuno čudnovatog trenutka.

Pritiskamo dirke na Halo govornici koje ispuštaju zvuk, blago iritantan, ali gotovo kao da govori da su one i dalje tu i da verno iščekuju. Govornica jasno pokazuje koliko je sati i koji je datum. Omaši za koju godinu i koji sat, ali joj istinski nismo zamerile. Odlučujemo da upitamo prolaznike da li znaju da ovi zapušteni, sad već praktično antikviteti, i dalje rade.

“Ne znam da li rade, ali ih nisam koristio najmanje 35 godina. Ranije kada god bih došao do nje, ona nije radila. Ili je tu slušalica ili nema slušalice”, rekao nam je čika Slaviša, pitajući jednu vrlo smislenu stvar, “Ko odnese i kome treba slušalica nikad mi nije bilo jasno.”

Sagovornici i sagovornice su imali vrlo identične odgovore. Niko nije znao da one i dalje rade, mlađi ih nikad nisu koristili, a nama je ostalo pitanje, gde možemo da nabavimo karticu?

Tada nam pada na pamet jedna fenomenalna ideja, ako negde treba da postoji mesto gde može da se kupi kartica za Halo govornice, pošto one jelte rade, to mora biti kiosk.

– Dobar dan, izvinite imam jedno pitanje, ove Halo govornice dole rade i zanima nas da li ovde mogu da se kupe kartice za njih, pitamo na trafici, svega nekoliko metara od govornica, uz stepenice podzemnog.

„Je l si realna?“, kroz smeh izgovara prodavačica na kiosku.

– Života mi.

„Nisam ni znala da postoje radeće govornice stvarno. Ja mislim da se koristila kartica neka, koliko se sećam. Sad to nema da se kupi na kiosku, pre je bilo. Možda je to ostalo u amanet“, rekla nam je prodavačica.

Opet ćorsokak. Kako sada doći do odgovora? Svi putevi nas vode u PTT muzej, ili ako hoćete duže, Poštansko Telegrafsko Telefonski muzej. Dočekuje nas kustoskinja Alma Koman, koja nam je spremila čitavu malu priču o kulturi govornica.

Od nje saznajemo da više nije moguće kupiti kartice jer formalno, crvene Halo govornice koje su postavljene još 2000. godine, više nisu u upotrebi.

“Sigurno je do pre dve ili tri godine u poštama još mogla da se kupi Halo kartica, jer su koleginice bile zadužene da ih imaju u ponudi. Međutim, niko ih nije kupovao još od 2006. ili 2007. godine. Radila sam u pošti i te kartice su uglavnom samo stajale u blagajni, za svaki slučaj. Vrlo retko ih je neko tražio ili kupovao”, kaže Alma Kaman.

Halo kartice su koštale oko 300 tadašnjih dinara. Ali koliko smo zapravo mogli da razgovaramo za taj novac?

“Prilično dugo. Ubacite karticu, okrenete broj, a na displeju se prikazuje preostali kredit koji se postepeno smanjuje, slično današnjim pripejd računima. Za lokalne razgovore mogli ste sasvim lepo da razgovarate sat vremena, možda i duže. Naravno, za međugradske i međunarodne pozive kredit se trošio brže. Ako biste, recimo, zvali Švajcarsku, kartica bi se mnogo brže ispraznila. Uglavnom su bile namenjene za lokalne i međugradske razgovore”, objašnjava nam kustoskinja.

Sada već počinjemo da odmotavamo klupko prošlosti ovih istorijskih primeraka koji su potpuno nepoznati mlađim generacijama. Halo govornice koje danas viđamo na ulici su od 2000. i tada su bile veoma popularne.

“Karticu biste nosili u novčaniku i čuvali za važne situacije, da javite roditeljima da ste položili ispit, da kasnite ili da se dogodilo nešto važno. Nije se koristila za duge i neobavezne razgovore. Kartice su bile pravo blago tada”, kaže Alma.

Halo govornice su prešle u vlasništvo Telekoma oko 2005. godine. Pre više od 20 godina.

“Ranije je sve bilo objedinjeno u okviru PTT sistema, pošta, telegraf i telefon bili su jedno preduzeće. To je trajalo još od perioda posle Prvog svetskog rata, pa sve do raspada Jugoslavije početkom devedesetih godina”, ističe Koman.

Za održavanje Halo govornica je od tada zadužen Telekom koji je preuzeo telekomunikacionu infrastrukturu, uključujući govornice i imao je svoje montere koji su ih održavali.

“Iako su mnoge i dalje tehnički ispravne, većina danas više služi kao svojevrsni muzejski eksponat. Mnoge su zapuštene, izlepljene oglasima i vidno propale”, kaže Alma.

Međutim, širom Evrope postoje primeri dobre prakse, gde su javne govornice sačuvane i održavane ili su dobile novu svrhu.

“Britanci su svoje čuvene crvene govornice sačuvali i pretvorili u simbol nacionalne tradicije. Negde su zadržale prvobitnu funkciju, a tamo gde telefoni više nisu u upotrebi, govornice su prenamenjene. Često su pretvorene u male javne biblioteke. Uklonjen je telefon, postavljene su police sa knjigama, a ljudi mogu slobodno da uzmu knjigu i ostave neku drugu. Sistem funkcioniše na poverenju. Šteta je što to kod nas nije praksa”, ističe kustoskinja.

Te 2020. najavljeno je uklanjanje ovih “muzejskih primeraka”, kada je u Naučno-tehnološkom parku predstavljena takozvana pametna govornica. Ona je trebalo da ima interaktivni ekran, besplatan internet, SOS pozive, mapu grada i informacije o linijama gradskog prevoza, a mogao bi da se dopuni i mobilni telefon. Međutim to se nikada nije dogodilo.

Već je 2026. godina, Halo govornice i dalje nemo stoje na ulicama Srbije, ljudi ih ne primećuju, a nadležni za njih još manje. Po svemu sudeći, jedina preostala adresa kojoj treba da se obratimo je Telekom, koji je odgovoran za njihovu sudbinu. Pitanja smo poslali, ali odgovore na njih nikada nismo dobili.