Bilo je to 224. festivalsko veče. Festival nema prostorije u centru, sekretarice, savetnike, referente, zamenike i pomoćnike moćnog direktora. Ima Randeljev neumoran duh i mobilni. Za stvaraoce poput njega nema mesta tamo gde se vrte novci „Novog Sada, evropske prestonice kulture“. Domaćin i profesori Dušan Marinković (izdavač, Mediterran Publishing) i Aleksej Kišjuhas govore o Podunavlju, Sredozemlju i mom svetonazoru. Pročitali su me do dna. Ako knjiga okupi više od sto ljudi, autor može da bude srećan. Sreći su doprinele nećakinje Oksana i Olesja, violinama, i Ana, sopranom. Bili su brat i sestra, ćerka i zet, mnogi prijatelji, dragi ljudi iz Đurđeva i Kucure, bar četvoro iz Kanade. Na drugu obalu vraćao sam se peške, prepuna srca. I da sam pisao samo za one koji su bili na prvom javnom čitanju, nije bilo uzalud.
Neki su kupovali i Zov vedrih vidika, koji je izašao istog dana kad i Rapsodija, ali ne ide da se odjedared promovišu dve knjige istog pisca. Mediterran je, uzgred, nedavno objavio dvestotu knjigu. Neko je na promociji pitao, valjda u šali, da li su grad i pokrajina dali neki dinar za te knjige. Odgovorio sam, bez šale, da NS i APV pod sadašnjom vlašću ne mare za ovakve izdavače i ovakve knjige. Nije bolje, koliko znam, ni u Subotici, Nišu ili Kragujevcu. Nije dobro. Komunistička partija možda nije volela Andrića, Crnjanskog ili Tišmu. Nije ih gušila. Ovi današnji bi da zgaze sve što nije iz njihovog tora. A tamo se kuburi s pismenošću i kulturom uopšte.
Pal Lephaft, sjajni karikaturista, prijatelj iz olovnih godina, častio me je mojim portretom, uramljenim. Dame dobacuju da me je ulepšao.

Subota, 21. jul

Svitanje na Dunavu, posle podne porodično druženje kod brata Janka u Kisaču. Glavnu reč vode unuci iz zemlje i inostranstva.
Po novinama se još razglaba o fudbalu. Za većinu od onih dvesto-tristo hiljada koji su na dočeku Modrića i drugova vrištali od sreće Tompson je vrh nauke i umetnosti. Kao što je Ceca za ovdašnje nogometaše i njihove poklonike. Kad bi se srpski i hrvatski fudbaloljupci nadmetali u primitivizmu, bilo bi nerešeno. Isto važi za njihove vlasti, od šefova država naniže. Sve sam cvet nacije. Cvećka do cvećke. Doduše, pojava nije nova. Rimske gladijatore obožavale su stotine hiljada. Vergilije i Ovidije imali su po nekoliko stotina čitalaca. Mudrac davno reče da se kod fudbalera može ceniti fudbalsko umeće, a da kod njih ne treba tražiti učenost, vaspitanje i moral.
U svakoj zemlji ima likova poput Tompsona. Hrvatska je jedna od malobrojnih gde takvi imaju stotine hiljada obožavalaca.

Nedelja, 22. jul

Svanuće na vodi. Dunav i dalje opada. Divlje patke i pačići ispod bedema Tvrđave su na broju. Grabljivice dremuckaju u dubini. Nema ulova ni ujutru ni pre podne. Za ručak je som od prošle nedelje.
Čitam Vegelov Novosadski dnevnik. Laslo poznaje nekadašnji NS u dušu i teško mu pada varvarizacija. Ja sam taj grad voleo sedamdesetih i osamdesetih. Kad sam oktobra ’77. u Glasu omladine povodom Dana oslobođenja objavio uvodnik Razlozi za ljubav, starije kolege rekoše da više nisam početnik. LJubav se ugasila posle jogurt revolucije. Otkad su ga prvi put prigrabili radikali, NS nije varoš koju s ponosom pokazujete gostima. Gradoubice postižu svoje i bez topova. Novosadski dnevnik svedoči da je Vegel godinama bolovao Neoplantu pre nego što ju je napisao.

Ponedeljak, 23. jul

Ispred prozora postavljaju skele. Sređuju se fasade Podgrađa (mi meštani zovemo ga – Gradić). Narednih nedelja gledaćemo i slušaćemo zidare. Zgrade s kojih su skele skinute izgledaju pristojno. Šaljem slike prijateljima po svetu koji su se ranijih godina zgražavali izgledom ovih uličica. Ako se iz Podgrađa ne iseli saobraćaj, džaba kreče. Jelačića kuću, obnovljenu pre koju godinu, zapljuvaše izduvni gasovi. Nemilice žderu i ljude koji ovde žive.
U tabloidima već tri dana nema zajedničke slike Vučića i Dodika. Tabloida ima u svim zemljama. Malo je zemalja gde se za taj smrad uzima novac od svih građana i gde se on podržava s najvišeg mesta. Proletos me je, na svadbi u Futogu, jedan Miletov zemljak uveravao da Vučić ne sme ni da zine bez da pita Dodika. Isto se svojevremeno pričalo o Tadiću. Koliko stižem da pratim, Đilas, Jeremić i društvance bliži su Dodiku nego Evropi. I rečima i delima.
Patrijarh Irinej reče da je „položaj SPC u Crnoj Gori gori nego u vreme Turaka, a položaj Srba kao u NDH“. Izjavu obznanjuje glasilo koje se ne preporučuje uzimati bez rukavica i zaštitne maske. Verujem da nije lako vernicima kojima je na čelu Amfilohije. Kad se zna ko predvodi Srbe u CG i ko ih odavde huška protiv zemlje u kojoj žive, njihov položaj zaista nije zavidan.
Ne sećam se kad je neko od crkvenih visokodostojnika govorio o Bogu i ljubavi prema bližnjemu. Isto je i u Hrvatskoj, zar ne? Duhovnici svakog dana izgovaraju isti Očenaš i isto Confiteor/Verujem, ali ne bi da se opterećuju Hristovim učenjem. Kad bi se ponovo pojavio i počeo da tera trgovce iz hramova, opet bi ga razapeli. Zli jezici vele da se neki na Kaptolu hvataju za pištolj kad se pomene papa Franja.
S unukom Jakovom jedva pobegosmo od provale oblaka. Pet minuta ranije davali smo imena belim oblacima, brojali laste i pratili avione. Gledamo kišurinu iz sobe, posle silazimo u dvorište. Pljušti preko oluka, peni se, huči… Lepota!

Utorak, 24. jul

U svakoj zemlji ima lica poput Vjerice Radete. Srbija spada u malobrojne gde takva lica sede u parlamentu, u društvu ratnog zločinca.
Nadrealna slika na Keju: tri turističke bele lađe, pored njih Vulinova ratna flotila. Da sam turista, pomislio bih da mi Srbija poručuje da se što pre nosim odakle sam došao. Ne smeta brod-teatar. Ne smeta brod-restoran, ako je po zakonu. Ratni brodovi, nekoliko puta godišnje, smetaju. Pogotovo kad zagrme i zadime silnim motorima. Takav prizor nije moguć u Beču, Bratislavi ili u Pešti. Ni u Beogradu.
Šetači i pecaroši dižu uzbunu: sinoć se iz kanalizacije izlivala u Dunav nepoznata tečnost. Ko zna koji put tekuće godine. Iz SNS Vodovoda saopštavaju: „Podsećamo vas da se većina vode bez bilo kakvog prečišćavanja, osim mehaničkog tretmana putem automatskih uređaja ili korpi, direktno odvodi u Dunav, osim jednog malog dela“. Ko nije razumeo, razumeće.

Sreda, 25. jul

Posle dvadesetak godina susret s davnom prijateljicom. Upravo se vratila iz Kanade. Tamo su joj sinovi. Ne sme ni da pomisli šta bi bilo da su ostali ovde. Rade ono što znaju, pristojno žive. Ovde se sve ređe sreću srećni ljudi. Sve više je onih koji se raduju sreći svojih dragih raseljenih pod neka daleka nebesa.
Godinama nisam išao pešice od stanice, Bulevarom. Sumorna lica, iznošena odela. Kraj oko Futoške pijace zovu Istanbulska četvrt. Verovatno se misli na Istanbul iz davnih vremena. Limani i centar, kuda češće prođem, deluju nešto vedrije.

Četvrtak, 26. jul

Buđenje uz gugutke, golubove i laste. Zelenilo bujnije nego ikad. Dunav se mazno mreška i žmirka.
Fernan Brodel, Igra razmjene, Zagreb 1992. Tek sad mi je došla do ruku. Broj nepročitanih knjiga raste svakog dana.
Sutra-naksutra izlazi mi knjiga pesama na rusinskom. Glavni junak je Ovidije. Izgnanik u Tomima pored ušća Dunava. Dobrovoljno izgnanstvo, koje sve češće biram, ne boli kao prinudno. Štaviše, deluje lekovito.

Autor je novinar iz Novog Sada