Dušan Ljuština: Čarobnjak iz Glibodola

Iako on to sam ne želi, i nacionalnom poreklu ne pridaje značaj, uprkos tome, dakle, ali zbog duha-neduha vremena, njegov život postaje interesantan, jer je kao Srbin, a hrvatski državljanin uspeo. Uspeo je da ne klone duhom i energijom, uspeo je pred Ništavilom, uspeo je da ne bude oteran iz svoje domovine, uspeo je u svojoj profesiji i uspeo je da ljudima sa kojima je radio i koje je predvodio u opštem osiromašenju obezbedi ne samo egzistenciju, već i umetnička postignuća. Pedeset godina Dušan Ljuština je uspešni menadžer u oblasti u kojoj je inače život neizvestan i klacka se od danas do sutra. Bio je i jeste temelj zagrebačke rok scene, Univerzijade, te značajnih dramskih projekata i postignuća, od slavnog i avangardnog KPGT-a, satiričnog Jazavca, odnosno Kerempuha, do brionskog magičnog Teatra Ulysses Radeta Šerbedžije i Bore Vujčića. A pošto sam tekst počeo iz nacionalnog, raštimovanog srpsko-hrvatskog štima za jedan kakofonični dance macabre, moram odmah dodati da su Srbinu Ljuštini i značajnom hrvatskom radniku u kulturi, još i levičaru, pomogli da opstane i da uspe, upravo – Hrvati. Nije bilo lako, ni njemu, ni njima.

Doplovio je prošle godine do penzije, ali ne i uplovio, a ove godine mu je VBZ objavio autobiografiju u kojoj je jezgrovito i živo ispričao svoj neobični život, sa porukom da što se njega tiče epiloga nema i da se njegova plovidba sa Teatrom Ulysses nastavlja. Teško je Ljuštini ugasiti motore pošto, kako nas obaveštava, već trideset godina dnevno radi najmanje po 12 sati, bez pauze i bez dana bolovanja. Upravo bi trebalo da doktorira sa temom „Uloga i primena marketinga u hrvatskim kazalištima“ na Ekonomskom fakultetu u Osijeku Univerziteta Josipa Jurija Štrosmajera. Ne poznajem Ljuštinu, dok sam čekao početak predstava na Brionima mimoilazio sam se sa njegovom gorostasnom pojavom, čovek krupnog tela i krupnog glasa, uvek užurban i očigledno nestrpljiv i kada sedi. Ovog leta sam se slučajno zatekao i video kako skače na glavu u more i zatim je snažnim kraulom kao da je u trci otplivao solidnu etapu. Nema labavo, sve mora da bude eksplozivno takmičarski. Ako se pravi predstava, onda sala mora biti stalno rasprodata. Upravo je takav i naslov autobiografije – Rasprodano. Od Glibodola do Holivuda. Trijumfalni uzvik Rasprodato! njegov je vlažni san i ostvarena java.

U Hrvatskoj ga smatraju „najdugovečnijim hrvatskim kazališnim ravnateljem, a vjerojatno i svjetskim“, a on na početku ispovesti upozorava da ne pripada „lažnim svjedocima“, onoj velikoj skupini ljudi „koji cijeli život žive od Jugoslavije i komunizma: polovicu svog vijeka braneći ih, polovicu napadajući, u oba slučaja jednako unosno, kvarno i proračunato“. Stručnjaku za pozorište odmah je bilo jasno kakva se predstava igra. Pred rat, Savez komunista Hrvatske imao je 348.054 članova, mnogo više od današnjeg HDZ, ali, već 1991. sve se promenilo: „Sjećam se vremena kada je jedino Franjo Gregurić priznavao da je bio član Partije… svi ostali sve do jedan ljuti antikomunisti… Oportunizam je jedno od obilježja našeg nacionalnog karaktera… A bili su partijski sekretari, sjedili su sa mnom na partijskim sastancima danima, noćima. Onda su najednom otkrili da je sustav za koji su radili bio problematičan“. A HDZ je sve loše osobine Saveza komunista prihvatio, a dobre, plemenite odbacio. Najgoru od svih – institut moralno-političke podobnosti pretvorio je u suštinu svog aktivizma. Što se, uostalom, dogodilo sa gotovo svim „demokratskim“ i „nacionalnim“ strankama na ex-Yu prostoru. I što govori da taj „institut“ ima duboko poreklo u nama samima, ćeraćemo se još. Institucije i partije i pravimo da bi legalizovali taj divlji inkvizicijski nagon.

Plovidba između Scile i Haridbe za Ljuštinu i počinje 1991., nije hteo da se svrsta, a za neke Hrvate imao je pogrešna krvna zrnca. Prvo, nije hteo da učestvuje u zloćudnim nacionalnim deobama, baš ga je bilo briga koje je nacije, on se opredelio da bude menadžer. Oni hoće da ratuju?! Ne, hvala, ja hoću da radim! Nije pristao da bude ni Miloševićev, ni Raškovićev, ni Babićev Srbin, pre svega je građanin Hrvatske, a teško je bilo dve komponente u identitetu dovesti u sklad i gotovo nemoguće legitimizovati ih u društvu koje toleriše praksu etničkog čišćenja. Ljuština je početkom devedesetih prihvatio stav reformskog rukovodstva hrvatskih komunista da Jugoslaviju treba konfederalizovati, i sam lider Partije, Stanko Stojčević, Srbin, opredelio se i sproveo u delu da izbori 1990., kada je HDZ pobedio, budu slobodni i višestranački. Međutim, napominje Ljuština, „Stanko se nije snašao i stvari su krenule nizbrdo. Da je SDP bio agilniji, samosvjesniji, mudriji, moglo se učiniti više, što se u Sloveniji i dogodilo. Kada je Ivica Račan izabran na čelo Partije, već je mnogo toga bilo izgubljeno“. I Ljuština se potpuno povukao iz političkog života. Oko 90 hiljada članova Saveza komunista prešlo je u HDZ. Krenula je haranga protiv njega, jer je uvreda Hrvatima da Srbin bude direktor jednog hrvatskog kazališta! Prilikom susreta dojučerašnji prijatelji prelaze na drugu stranu ulice. Čim se pojavio prvi članak protiv njega, komšija mesar ga izbacuje iz radnje, kod njega više ne može kupovati meso. Mesar je kasnije propao, a „prijatelji“ su mu kada je ponovo postao „netko važan“ nasmejani prilazili, čestitali i tražili novac. Počinje rat i pritisak se povećava, preteći pozivi na telefonu, psovke. Shvata da je autor parole „čovek, kako to gordo zvuči“ bio ironičan. Ono što vidi oko sebe jeste da je čovek – plastelin. Novorođeni „intelektualci“ zahtevaju da njegovo satirično pozorište Jazavac promeni ime, ono je hadezeovcima srpsko, ergo četničko. Em Srbin ravnatelj, još i drugi Srbin kum. Uzalud Fadil Hadžić svedoči da mu prilikom kumovanja Kočićeva pripovetka nije bila ni na kraj pameti. Hrvatski filozof Boris Buden je ciničan: znači li to da je jazavac četnik, ako je u naslovu dela jednog Srbina? Znači li da je Kočić ako je Srbin odmah i „zao Srbin“? Znači li to da je kuna ustaša? I filozof zaključuje: „Označiteljska praksa u današnjoj Hrvatskoj u potpunosti je pod vlašću ničim obuzdane političke samovolje, što drugim riječima znači, da je kompletni hrvatski simbolični univerzum danas do kraja ideologiziran. Sama po sebi kuna niti jest niti nije ustaški simbol. Ustaštvo je njeno svojstvo jednako koliko je i četništvo svojstvo jazavca…“

Nije vredelo, i da pozorište ne bi zatvorili, promenili su mu ime u Kerempuh. Postali su Krležini i odagnali sumnju da su Kočićevi. U tim teškim, prevratnim vremenima ansambl Kerempuha od 67 članova je nepokolebljivo podržavao svog direktora. Ostao sam, priznaje Ljuština, uprkos napadima, zbog tih fantastičnih ljudi. Njima nije smetalo što je Srbin. Pamti samo jedan incident. Neko se iz Kerempuha žalio Ministarstvu kulture da „dok se u ovoj zemlji proljeva krv, u Kerempuhu se vode bjesomučni disciplinski postupci protiv Hrvata“. Ispostavilo se da se disciplinski postupak vodio protiv Kostadinke Velkovske i Čede Vujića, to li su ti „Hrvati“, a potpisnica prijave je bila Anastasija Žarkov, rodom iz Smedereva, Srpkinja koju je Dušan primio na posao, jer je celi dan plakala da će umreti ukoliko je ne zaposli. „Valjda je osjetila potrebu da da svoj doprinos hrvatskoj čistoći“, ironičan je ravnatelj.

Uz podršku ansambla, Račana, čak i Tuđmana, pa Stipe Mesića, Milana Bandića, Josipovića, te mnogobrojne i verne publike i mnogih drugih Hrvata, Ljuština je preživeo na čelu Kerempuha do penzije. Spretni, radoholični menadžer je u opštoj oskudici poput čarobnjaka stvarao novac bez koga bi na Kerempuhove daske koje život znače davno pala prašina zaborava, što bi imalo teške posledice za inače uzdrmanu hrvatsku kulturu. Nestalo bi smeha koji leči, preventive ludilu. Šerbedžija se sa Teatrom Ulysses spotakao već na prvom koraku i posle prve sezone početkom dvehiljadite bio je u dugu preko milion kuna. Pozvao je u pomoć kazališnog čarobnjaka poreklom iz Glibodola, iz mesečarski puste i siromašne zemlje vukova pod divnim i moćnim Velebitom, te mu je ovaj doktor za okultni nauk monetarnih misterija osigurao brionski teatar do danas.

Ante Marković je 2009., posle 18 godina, bio 24 sata u Beogradu i izjavio da države nastale raspadom Jugoslavije ne mogu izaći iz krize jer nemaju stručne, preduzetne ljude koji bi vodili privrede i vlade. Ljuština je verovatno izuzetak koji je potvrdio tu dijagnozu, pošto on nije samo „najdugovečniji hrvatski i svjetski kazališni ravnatelj“, nego i najuspešniji, sa privrednim rezultatima u oskudnim vremenima, saplitan na svakom koraku. Šta bi tek uradio da je sve bilo normalno!? Rat se mnogima „spremnim na sve“, spremnim da učestvuju i u kolonizaciji vlastitih otadžbina, više isplatio, nego da su bili preduzetnici i zavisili od sopstvenog rada i tržišta. A nisu ni mogli to biti, jer kao što je primetio legendarni Ante, niti su bili sposobni, niti stručni. Da je Jugoslavija imala više „ljuština“ i da je mogla da se odbrani od masovne parazitske „samoupravne“ partokratije i njihovih tajkuna, svakako ne bi danas gledali masovno bežanje svih generacija iz prezaduženih i umrtvljenih domovina. Nije dakle čudnovato što je i Dušanu u sećanjima iskrsnuo legendarni Ante, izbor je to po srodnosti, i ta šansa da se uđe u bolji svet, van kriminala i „patriotskih“ kriminalaca. Podseća nas Ljuština da je u prvoj godini mandata saveznog premijera Ante Markovića bilo osnovano 60.000 preduzeća, i da je „tehnokrata iz Konjica“ jugoslavenski državni dug sa 21 milijarde spustio na 12 milijardi dolara – „Perspektiva je izgledala blistavo. Malo tko je vjerovao da zemlja ide prema čak četiri rata, od Slovenije do Kosova (uključujući intervenciju NATO-a, pet)… Svi su, naime, mislili: tko bi se to danas usudio potegnuti pištolj?… Danas su bivše republike dužne 160 milijardi evra! Nije li to bio nečiji plan? O čem su tu dela? Ranije 12 milijardi dolara, danas 160 milijardi evra! Zašto je uklonjen Marković, koji je jačao gospodarstvo tih zemalja? Komu je smetao? Je li ga netko uklonio da bi sebi stvorio novo tržište? Je li netko jedva dočekao kontrolirani rat, za nova oružja, novi izvoz, nove eksperimente, novu obnovu i nove poslove, novu preraspodjelu snaga – takvu u kojoj smo mi na kraju ostali kratkih rukava?“

Ljuština postavlja suštinsko pitanje koje niko ne postavlja pa prema tome niotkuda nema ni odgovara, izgleda da je zadatak izvršen i da će „naša pijana noć“ trajati i trajati i jedino što se može desiti to je da „naša pijana noć“ bude još pijanija. Već je na samom početku autobiografije ovaj provokativno zamišljeni ravnatelj ukomponovao kratku glavu pod naslovom „Švabo je ozbiljan čojk“. Naime, tim rečima ga je upozorio otac, nekadašnji logoraš, kada je mladi Dušan lovce iz Nemačke kod Male Kapele nazvao fašistima, u vreme kada im je bio zabranjen ulaz u Kragujevac zbog streljanja đaka u Šumaricama: „Sinko, sjedni sad. Ja sam bio njihov rob, a ne ti, i zapamti za čitav život, eto sreće ako jednog dana shvatiš, sine, Švabo ti je ozbiljan čojk. A to s fašistima u školi teraj, ali inače, u životu, zapamti – Švabo je ozbiljan čojk“. I danas Ljuština ima predivnog prijatelja Nemca, Hansa Daxenberga, tehničkog direktora MAN-a iz Minhena. Na rečenici očeve opomena koju je uvek, svakog leta, ponavljao Hansu izgradili su čvrsto prijateljstvo. Kad god bi Hrvatska postigla sportski uspeh, Hans bi govorio „Prijatelju, svim Hrvaticama, Hrvatima, i sad pazi – zbog tebe – svim građanima Hrvatske – čestitam uspeh“. A 6. avgusta 1995. vozio se sa nemačkim prijateljem gliserom oko Brača, kada se Hans iznenada proderao: „Švabo, ušli smo u Knin, hura! Živio Hrvatska! Ušli smo u Knin!“

Nikada se ne zna šta će čovek otkriti i koga sresti u nekoj knjizi, pa sam doživeo onu banalnost „kako je svet mali“ kada je Dušan kroz anegdote pomenuo da je pokojni Marko Lolić njegov rođak iz Glibodola, gde je i Bog rekao laku noć. Zaboravljeni Marko Lolić je osamdesetih godina prošlog veka bio glavni i odgovorni urednik Borbe, vesnik demokratskih promena, mudar, dostojanstven, elokventan, kosmopolita, obrazovan, savremen, kulturan, vrlo obavešten, kakvih već dugo nema ne samo u Beogradu i koji se sa velikim taktom odnosio prema nama mladim gnevnim novinarima i štitio nas od gneva partijskih i državnih birokrata. Sa njegovim dolaskom Borba je počela da se razvija u nezavisne i moderne novine, u kojim su se nepristrasno otvarale sve značajne jugoslovenske teme i skidala pozlata sa komunizma. Izlazila je iz cekaovskih šinjela i daleko je bila odmakla novinama koje je gušila licemerna i glupa birokratija republika. Iz Glibodola su, Bogu iza nogu, ipak, i u Zagreb i u Beograd, stizali kreativni i moderni kadrovi.

Slavko Goldštajn je otišao na večno putovanje sa stavom da se Srbi i Hrvati nikada neće zavoleti i izmiriti, da im je suživot nemoguć. Velikom energijom, upornošću, pa i, zašto da ne, lukavstvom, Dušan Ljuština je pokazao da je ipak moguć. Priznaje da je bio nemoćan pred mržnjom, što ga je osposobilo da iz sraza ili sudara mržnji izađe kao pobednik. Nisu ga uspeli otrovati. Kad god bi mu se u beogradskom društvu obratili sa „vi iz dijaspore“, odgovarao je da njemu Hrvatska nije dijaspora, nego domovina. Mogao bi da izgovori znamenite reči Rada Šerbedžije „Ja sam Srbin koji je čisti Hrvat“, koje virtuozno ismejavaju i čine trivijalnim šovinizme, nacizme, mada su Rada stigla velika okapanja zbog njih. Ali, ni on, a ni Duško nisu ljudi koji se plaše, samosvesni su svojih dela. Ljuština je sa glumcima odlazio na front i dobio Spomenicu Domovinskog rata i Spomenicu domovinske zahvalnosti, ali, kada se rat završio, u miru, prihvata stav da je „tragedija naroda kojem je Thompson važniji od Šerbedžije“ i svojeručno još zaoštrava dijagnozu da „Hrvatsku odlikuje jedinstvena, endemska kultura površnosti, zaboravnosti, šlamperaja, hohštapleraja“. Kao da budućnost više ne stanuje ovde, a nova seoba Slovena uveliko je počela. Ceo prostor bivše Jugoslavije postao je glibodol iz koga svi, osim nesposobnih a na sve spremnih, beže i beže…