On se donekle situira u žanr putopisa, ali je više pisan u duhu istraživanja „Velikog Drugog“, u liniji Margaret Mid i Kloda Levija Strosa, znači više je antropološki susret sa klimom i životom drugih a manje putopisan opis mesta kroz koje prolazimo.

Ili, prosto rečeno, ako je putopis opis, monolog autora nad onim što vidi i oseti dok putuje kroz određene predele, ovakva vrsta antropološkog eseja, koji nudi Nina Živančević, jeste „dijalog“ kultura, dijalog autora i njegove kulture, sa onom kulturom koju posećuje. Autor se tu ne stavlja u ulogu povlašćenog, dominantnog kontemplatora ili odrednice koja određuje novu kulturu koju posmatra. Oni se prožimaju.

Shodno ovome, u prvom delu svog putovanja Nina Živančević stupa u dijalog sa Anrijem Mišoom koji je davno pre nje putovao u Indiju i ostavio zapis o kulturi Azije. Slede dijalozi Živančevićeve sa Egiptom, Italijom, Španijom i Peruom. Ovo su pre svega esejističke kontemplacije u duhu anarho antropologa Dejvida Grebera, koji je u pogovoru komentarisao ovo štivo, svrstavajući ga u doba postrobotske komunikacije „antropocena“, a manje u opisne putopise.