Foto: YouTube

Doslovno – „ne poslušati“, što bismo, bliže duhu srpskog jezika, mogli naslovno da prevedemo bilo kao Ne pokoravati se ili radije, zarad neposrednije veze s osnovnim smislom, Odbaciti poslušnost, a u kojoj njen autor Frederik Gro (Frédéric Gros), doktor filosofije i profesor političke teorije u Institutu za politička istraživanja u Parizu (Science-Po Paris), sociološki problematizuje političko i građansko pitanje zašto se ljudi danas ne (po)bune.

Naime, skrušeno spuštamo glavu pred stvarnošću brojki koje nam predstavljaju u excel tabelama i u statistikama koje nadležni i odgovorni štampaju na kvalitetnom papiru. Matematički formalizam uveden je u ekonomiju da bi se pomoću statistike opravdali privilegovani koji uživaju sve benefite, čime su onda unapred opravdane i razumski obrazložene društvene nepravde. Nema više opšteg interesa ni zakonitosti zarad višeg cilja – tvrdi Frederik Gro – već je svuda samo besramna pohlepa preplaćenih šefova i menadžera, sportista multimilionera, a koji lako umire savest time da oni nisu to ni tražili ni stvorili, već je to sistem u kakvom su se našli. Zato, veli Gro, gazda ili bankar nije profiterski gad koji za svoj interes koristi čovečanstvo, već odani sluga zakonitosti i sistema koji običan smrtnik ne razume. I pošto su uspeli da nas ubede u to, onda više nema intelektualnog otrežnjenja, time ni neposlušnosti, niti istinske pobune.

„Mi smo u epohi nedoličnog“ (“Nous sommes à l’âge de l’indécence”) – tako univerzitetski profesor Gro definiše civilizaciju iz poslednje tri decenije. Novi kapitalizam se nametnuo: bogaćenje preko zaduživanja i finansijskih špekulacija koje obezvređuju rad. Takvo bogaćenje nauštrb je budućnosti čovečanstva. Dvadeset prvi vek doba je iscrpenih resursa. Vekovima se čovek štitio od prirode pomoću tehnike; a sada je priroda postala ugrožena od čoveka i mora da se zaštiti. Zato će, procenjuje Gro, generacije koje dolaze oceniti sadašnju kao egoističnu i štetno neodgovornu. 

Knjigom Odbaciti poslušnost (Désobéir) autor Frederik Gro nastoji da spozna, ispitujući etičke uslove političkog subjekta, zašto se tako lako možemo složiti oko toga da je aktualno stanje sveta u znaku beznadežnosti (“la désespérance de l’ordre actuel du monde”), a ipak nam je tako teško da uskratimo poslušnost jednom takvom poretku. Jer, u ovoj epohi, u kojoj se političke odluke donose na osnovu anonimnih i hladnih statističkih nalaza oholih eksperata, „odbaciti poslušnost predstavlja humanistički proglas“ (“désobéir, c’est une déclaration d’humanité”). Ključ jeste upravo u tome da se deklarišemo kao ljudska bića, da obznanimo proglas ljudskosti ili humanistički proglas, a to počinje time što ćemo se okrenuti protiv opšteg konformizma i inercije sveta. Dovoljno je otvoriti oči – tvrdi Gro – kako bi građanska neposlušnost postala normalna i opravdana stvar. Ono što zaprepašćuje francuskog filosofa jeste što nema reakcije, što je građanstvo pasivno.

Politička poslušnost uvek je rezultat interiorizacije moralne poduke, tj. prihvatanja sistema i zakona pod pretnjom policijske i sudske sile. Sistem građanske poslušnosti služi da se pokornost prema političkim autoritetima prikrije kroz koncept građanske odgovornosti. Oblik moći koji se zove autoritet vlasti pretpostavlja hijerarhijski odnos koji se ne dovodi u pitanje. Kad na njega pristanemo, onda se društveno-politička nejednakost posmatra kao prirodni poredak. Građanin je dete spram vlasti koja je u ulozi roditelja zaštitnika. Tako se vladalac, politički vođa, doživljava kao zaštitnik koji ima znanje, umeće, brigu za zajednicu i moralni integritet. Biti poslušan znači voljno prihvatiti vertikalu na kojoj je svako na svom mestu. Zato je neposlušnost viđena kao čin koji ruši prirodni poredak. Ona je u rangu prvobitnog greha, Adamovog sagrešenja o Božji poredak. Crkveno-hrišćanska kultura poslušnosti kao jedinog puta koji vodi ka spasenju duše podupire politički poredak u kojem je vlast podozriva prema građanskoj neposlušnosti. Religija i politika u sadejstvu učvršćuju poslušnost autoritetu. Tako odnos potčinjenosti postaje saglasan s prirodnim poretkom, a neposlušnost se onda vidi kao pervertirani čin.

Kroz građansku poslušnost svi smo integrisani u opšti tok, a cena toga je danas neprestani hronični umor i beskrajna teskoba koju osećamo. Postajemo brojevi, robotizovana bića. Ne više individue. Kako smo došli dotle? Zar treba da kudimo modernizaciju? Nije li ona ojačala demokratske institucije i uspostavila građansku jednakost tako što je preko obaveznog obrazovanja podigla nivo svesti i ljudske solidarnosti, u čemu je središnju ulogu odigralo književno obrazovanje? Nismo li kultivisani zahvaljujući modernizaciji? Kako je to Metju Arnold (Matthew Arnold) formulisao u ogledu Uloga kritike danas (The Function of Criticism at the Present Time, 1864) – kultivisanje je „bedem protiv varvarizacije odozdo“, pri čemu se tu misli na proleterski manjak kulturne i etičke poduke, te je stoga trebalo uzdići narod do estetičkog i etičkog ideala kako bi se doprinelo društvenom miru. Da bi se postigao postavljeni cilj, poslušnost je bila preduslov. U pitanju je edukativna disciplina o kojoj govori Kant (Über Pädagogik, 1803), neophodna kako bismo se očovečili, preobrazili našu animalnost u čovečnost.

Takav pristup, kao i epohu koju je obeležio, a u pitanju je 19. vek, Frederik Gro naziva prvom modernošću (“la première modernité”), a koja podrazumeva „da se civilizovani čovek suprotstavi pretpostavljenom divljaštvu u sebi“, čime je onda poslušnost ono što nas humanizuje. Međutim, totalitarizmi 20. veka proizveli su čoveka-automata, marljive funkcionere, besprekorne izvršioce zadatog. To sada Gro naziva drugom modernošću (“la seconde modernité”) u kojoj nisu više opšte vrednosti onaj razlog kojim se rukovodi društvo, već nam je vodilja postala hladna, anonimna i bezlična racionalnost od proračuna i reda, gde vlada utilitarni, produktivni rezon administrativnog, korporativnog i industrijskog. Nije više cilj prosvetljenje, utopijska ideja iz epohe prosvetiteljstva koja je trebalo da postane društveno-političkom realnošću u 19. veku, već je naum da postanemo automati. I dok je prva modernost imala za opozitni par čovek – životinja, gde je trebalo da se otrgnemo od animalnog i dođemo do očovečenja, u čemu je poslušnost kao obrazovna i građanska disciplina odigrala pozitivnu ulogu, druga modernost je to premetnula u opozitnost čovek – mašina, gde poslušnost vodi u robotizaciju – „i, najednom, neposlušnost je ono što humanizuje“ (“Et soudain, c’est la désobéissance qui humanise“). Politika je izokrenula vrednosti pravde, iskrenosti, odanosti, i ona nije ništa drugo do umeće da se ostane na vlasti – tvrdi Frederik Gro. 

Zašto onda ljudi ne postanu građanski neposlušni, odnosno, kakve su još okolnosti neophodne da bi odbacili poslušnost prema političkoj administraciji? Prema Frederiku Grou, poslušni smo jedino stoga što je cena neposlušnosti previsoka da bismo je platili. A narod može da se pobuni i onda kada nema više šta da izgubi. Kad se pobunimo protiv zakona koji se donose u korist jedne društveno-političke vrhuške, takve manifestacije građanskog aktivizma samo su dimna zavesa, jer jedina stvarnost koju ne pojmimo jeste da je društvena nepravda uspostavljena već preko sistema, a da se održava uz administrativnu silu. Da li onda francuski filosof zagovara politički bunt i opštedruštveni prevrat? Iz njegove studije, reklo bi se, najpre, da on zagovara preokret koji treba da se desi u nama samima. Čak nije problem ni sama poslušnost, ako je na nivou spoljne poslušnosti, već nadposlušnost (“surobéissance“), ona koja podrazumeva našu potpunu predanost. Kada dođem do svesti da ja činim ono što mi drugi zapoveda, što od mene očekuje, onda se otvara prostor tome da se etički odigra podvajanje duše i tela: izvršavam naloženo, ali prezirem naredbodavca. Time potčinjeni ne interiorizuje poslušnost, već je samo podnosi, svodi na nivo spoljne teatralizacije uslužnosti, dok je suštinski neposlušan i u sebi gaji prezir. Tako je i Gandi vodio svoju pacifističku borbu za oslobođenje Indije od britanske kolonizacije. Kroz pacifističke činove neposlušnosti ljudi u sebi iskorenjuju naklonost ka nadređenom. Tako imamo samo objektivnu poslušnost, kao spoljnu ljušturu, na bazi subjektivnog otpora, čime poslušnost postaje dezangažovana: ne unose se volja, želja ni srce u prinudne radnje koje se izvršavaju. Umesto da služi, obespravljeni građanin samo je poslušao, i ništa više preko toga – objašnjava Gro. 

Profesor političke teorije Frederik Gro veli da je 20. vek epoha u kojoj je savest zaslepljena segmentisanjem aktivnosti. Svako od nas je šraf u sistemu posvećen samo uskospecifikovanoj delatnosti iz koje ne treba da izlazi ni da se osvrće na ostalo. Danas se koristi termin „fah-idiot“ da označi stručnjaka u jednoj uskoj oblasti ili delatnosti, od kojeg se ne samo ne očekuje da izvan svog uskog delokruga više zna i drugačije sazna, nego je na sve moguće načine sprečen u tome. Širina obrazovanja i saznanja vodi kritičkoj svesti, time i aktivnoj savesti, a sistem to ne želi, jer ga upravo to ugrožava. Bolonjski sistem unazadio je univerzitetsko obrazovanje u smislu da ga je lišio opšteobrazovne širine i kritičkog promišljanja svodeći se na obuku za profesiju u najužem smislu reči, te umesto enciklopedičnosti, koja se pružala i povratno tražila na univerzitetima iz epohe socijalizma, sada i postkomunističke zemlje prigrljuju svedenu kurs-obuku za posao kojem će čovek posvetiti svoj život, robotizovan i programiran da proizvodi što više za poslodavca.

Nekad je doktorat bio vrhunac jedne karijere, jer je predstavljao sumu opsežnih saznanja i dugotrajnih istraživanja u širinu i u dubinu. Danas doktoriranje predstavlja startnu poziciju jer je svedeno na zanatsku vežbu i eklektičku kompilaciju. Govore nam da se usavršavamo kroz čitav život, nameću seminare, obavezuju na stalne obuke, za koje sakupljamo potrebne bodove kako bismo obnovili radnu licencu, a u suštini je sve jedan ogromni biznis uigranog lobija koji zgrće dobit. Kako nas školuju, tako onda i razmišljamo, i glasamo na izborima. Zato je moguć, i politički poželjan, jedan Donald Tramp. Postalo je normalno da čujemo kako na fakultetima ne treba da se izučava ono što nam neće trebati u životu, tj. u radu, jer se život svodi samo na rad u najogoljenijem vidu. U tome se i očituje nenormalnost današnje civilizacije, dehumanizovani karakter sistema koji je, najpre, u 19. veku i u prvoj polovini 20. veka, planski obrazovno uzdizao građane, videći u tome korist za zajednicu, da bi se potom suočio s osvešćenim i kritički nastrojenim građanima kao ishodištem takve politike, i osetio se ugroženim, te je na delu, u poslednje tri decenije, sveopšte unazađivanje svesti i savesti, tako što se segmentizuju obrazovanje, poslovi i rad. 

Frederik Gro zaključuje da nam ideologija društvenog ugovora kazuje kako je uvek odviše kasno preći u građansku neposlušnost kada smo već jednom pristali na poredak, te da prvobitno pristajanje na tzv. demokratsku igru postaje čvrsta brana protiv neposlušnosti. Stoga, preporučuje Gro, potrebna nam je kritička demokratija (“démocratie critique“), a ona podrazumeva neposlušnost u ime slobode, jednakosti i solidarnosti. U pitanju je čista društveno-politička transgresija u kojoj odbaciti poslušnost ne znači samo pozvati se na neki viši legitimitet i istaći da sledite druge zakone, već znači i dovesti u pitanje samo načelo legitimiteta. U tome Frederik Gro vidi značaj Antigonine pobune, a koja priznaje da krši propise, da im se opire, dok je za Kreona, opsednutog oznakama i etiketama, i koji predstavlja sistem i zakon, jedino bitno na čijoj si strani.

Frederik Gro se referiše na antiku i kako bi nam ukazao na razlike između atinske demokratije i današnje manipulativne demokratije. Atinska demokratija podrazumevala je jednakost: onaj koji komanduje i onaj koji sluša mogu da zamene mesta, i sistem nasumičnog odabira magistrata u atinskoj demokratiji to i dokazuje. Sebi nalažem da slušam drugog koji mi je ravan – otkriva nam i Aristotelova politička teorija. U tzv. modernoj demokratiji, oni koji upravljaju prikazuju se kao bolji od nas ostalih, zato i jesu na političkim funkcijama, i sami politički položaji se mistifikuju, kao da ne bi mogao da ih obavlja gotovo bilo ko, nego su potrebne posebne veštine kojima većina od nas nije dorasla. I kad se takva nejednakost postavi, onda je i demokratija izokrenuta. 

Profesor Gro rešenje vidi u prosvećivanju kao osvešćivanju u smislu prosvetiteljskog ideala koji je tutnjio kroz intelektualne kružoke Evrope u 18. veku. Prosvećenost, ili prosvetiteljstvo (Lumières / Enlightement /Aufklärung), nije epoha ni ideološki pravac, već etički zahtev. Neverovatno je, ali iščuđavanju više nema mesta, te naviknimo se već jednom: u 21. veku moramo iznova da se pozivamo na zdrav razum i borimo za njega kako bi naša civilizacija povratila čovečji lik i tako opstala.

Autor je docent na Filozofskom fakultetu u Nišu

* Ovaj tekst je deo opširnijeg članka na temu zašto se ne bunimo