Godo, to sve treperi!

Bio je rektor Akademije, ali i omiljeni profesor, koji u nama nije video samo vredne studente već buduće stratege umetnosti i kulture Beograda i gradova naše zemlje. Rado se družio, ali budući istančanog ukusa, pozivao je neke odabrane i, na neki način, gradio prava prijateljstva sa mlađom generacijom. Živeo je prilično zatvoreno, izolujući se od gradskih vesti i najčešće književnih razmirica i intriga, te je od nas mogao da dobije druge, prave informacije i novosti iz kulturnog života grada.

U njegov stan, u kome je živeo sa suprugom Lelom od 1941. godine, u Vojvode Dobrnjca, došao sam prvi put da bih mu pokazao pesme koje sam u to vreme pisao.

Bio sam iznenađen Matićevim stanom, koji mi je izgledao veoma čudno, skoro kao skladište. Pojedini komadi nameštaja i neki predmeti bili starinski, lepi, izuzetni. Ali se nisu videli od gomile predmeta po njima, od knjiga koje su bile naslagane po stilskim stolovima kao kule od cigalja, sve do plafona. U svakom slučaju, Matić je tada živeo dosta skučeno, samo u jednom delu tog inače povećeg stana, dok su u drugim prostorijama živeli njegovi rođaci. Vrata iz velikog zajedničkog predsoblja vodila su u sobu u kojoj je primao posete.

Matić je u to vreme bio urednik u “Prosveti“. Za razliku od mnogih starijih pisaca, on sam je po svojoj prirodi bio naklonjen mlađim pesnicima i piscima početnicima. Rado ih je preporučivao izdavačima, potom savetovao, iznosio svoje stavove i pre svega, sa iskustvom izvanrednog stvaraoca i nadahnutog pesnika, prepoznajući talenat u mlađima, iskreno ih je bodrio i podržavao. I često, zalažući se, svojim imenom i autoritetom, malim beleškama i osvrtima pravio preporuke za afirmaciju u književnim časopisima i novinama.

Ovog puta sam se odazvao na njegov hitan poziv. Dan ranije se vratio sa putovanja iz Švajcarske i Francuske. Gotovo s vrata mi je pružio poveću brošuru. I vrlo uzbuđeno, gotovo plahovito, izgovorio: “To je za tebe. To je to…“

Bio je to tekst drame “Čekajući Godoa“ od Samuela Beketa, odštampan u jednoj svesci pozorišnoga časopisa “Avant-scene“. Bio sam u prvi mah veoma obradovan, da mi neku literarnu novinu donosi iz Pariza. Ali u isto vreme zbunjen. Beket?

U foto-prilogu istoga broja bile su otisnute i dve sličice sa predstave pariske trupe Rožea Blena.

Pozorišna trupa je komad izvela u Ženevi, pred skupom evropskih intelektualaca, među kojima je bio i Matić. Bio je to dobar potez Blena jer je predstava ostavila utisak i izazvala živu i protivurečnu raspravu, u svakom slučaju prošla daleko bolje nego nešto ranije na održanoj premijeri u Parizu.

“Na premijeri u Parizu, stvar je zapravo propala“, napomenuo mi je Matić. Obratio mi se veoma ozbiljno, i dalje uzbuđeno, ali gotovo naređivačkim tonom. “Ti ćeš komad razumeti i osetiti iz prvog čitanja. I ako je to moguće, što pre režirati. Tako ćemo, bar u pozorištu, pratiti Evropske tokove… Ne znači da će propasti i u Beogradu. Mislim da mi komad možemo čak i bolje da osetimo, ma koliko izgledalo čudno …“

Potom je dodao, veoma iskreno, da bi komad završio u njegovoj fioci, ali ga je isključivo doneo zbog mene, verovatno prepoznajući nešto unutrašnje što može da me poveže baš sa tom vrstom dramskog izraza i mog osećanja za režiju…

NJegovi paradoksi su bili čuveni; ali oni nikad nisu bili bez osnova.

“Kako je komad primio skup evropskih intelektualaca u Ženevi?“

“Pa, znaš, svi oni imaju izvesne predrasude. Jedni su “levi“, drugi “desni“. Levima smeta pesimizam a desnima „skandal! Tema tog skupa u Ženevi bila je “Zebnja našeg vremena“, strah i očajanje koje lebdi nad Evropom. Beket je našao dramsku ilustraciju tog nemira Kontinenta ali i među nama, koji smo bili prisutni tom sastanku. Tamo je vladalo tiho stanje očajanja.

Posle Blenove predstave, reakcije su bile različite, kao što sam rekao. Neki su protestovali što u komadu nema Nade, što nema Luke, kao u “Na dnu“ Maksima Gorkog. Ali to je ipak jedan današnji, evropski “Na dnu“; a Dečko na kraju komada je ipak Nada.“

I dalje, ne zastajući, veoma nadahnuto i uzbuđeno, pomalo zamuckujući, tražeći tačnu reč, je rekao.

“Znaš, pred takvim jednim piscem kao što je Beket, pokušavati klasirati ga levo, ili desno, to je vrlo osetljivo.“

***

Odlazeći, držao sam tekst u ruci uz obećanje da ću ga istog dana pročitati, Matić je rukujući se sa mnom na izlaznim vratima stana, dodao još nekoliko opaski o Beketu, i činilo se da je to svoje mišljenje, o tome koliko mu je stalo do Beketa i drame “Godo“, želeo da kaže u trenutku kada sam pristigao u njegov stan.

“Ono što ja znam o Beketu, ono što sam čuo, uverilo me je da taj jednostavni i skromni čovek ne može po svojoj prirodi biti nikakav cinik, već da iza scena i slika koje dočarava i istina koje saopštava, ma koliko one na prvi pogled bile crne, i slikale apsolutni poraz, i mrak tunela u kome bezuspešno tražimo i svetlo i izlaz, pre svega stoji sam Beket i njegovo saosećanje koje je beskrajno veliko, baš prema tim ličnostima koje je tako strašno, užasno prikazao… Ali taj užas nije u njemu, pa čak ni njima, nego u situacijama u kojima se ti ljudi nalaze. I u kojima se svi nalazimo. A toga ili nismo svesni. Ili ne želimo da priznamo poraz“

I najzad, dok sam odlazio, zaustavio me, prijateljski mi spuštajući ruku na rame, i sada već utišanim i pomalo potresenim glasom, rekao:

“TO SVE TREPERI“…

Ova slika, ovaj izraz, da Beketovo delo  “treperi“, odjednom mi je više približilo i više razjasnilo to delo, učinilo mi ga prisnim, nekako ličnim, mojim…“

Beograd, april 1954.

U stanu na spratu kuće u Ulici vojvode Dobrnjca, Matić me je primio u svojoj radnoj sobi, sedeći za stilskim pisaćim stolom, koji je stajao skoro na polovini prostorije, okrenut prema prozoru.

Stigao sam ovoga puta kod njega bez najave. Bio je pomalo iznenađen mojim uzrujanim izgledom. Sve do tog časa sam bio apsolutno miran i sabran, ali i svestan nemoći i “sloma“ koji sam doživeo u vezi predstave “Čekajući Godoa“. U trenutku ulaska u Matićev stan, kao da mi je neki iznenada zavitlan bič, ošinuo i pokosio.

Nisam osećao ni stid niti kajanje što je prepoznao moje emocije. Iz mene je kuljao u početku uzdržan revolt, koji me je sve više obuzimao.

Mislim da je jedino on mogao sve to da razume i jedino pred njim sam, i nesvesno, to mogao da ispoljim. Da otvorim dušu.

Spustivši naočari na rasklopljen časopis, pogledao me je ispitivačkim pogledom – pogledom visinske ptice – unapred već ljutit zbog onoga što je imao sa mnom da prozbori

“Ne mogu da verujem da se odista sve to dešava!“ uzviknuo je najednom, podižući u vis ruke sa časopisa, kao da se brani od nečega nepoznatog i silovitog. Sedeo je pravo u svojoj fotelji, čak nekako ukrućeno, kakav je ustvari uvek bio, kada je veoma sabran i spreman da protestuje, da se buni, odbija ili se čudom čudi.

Posebno ga je uzrujalo to tobožnje “idolopoklonstvo pred Zapadom“, na šta su se naposletku sve primedbe oko predstave “Čekajući Godoa“ svele. U prvom redu, Krležine primedbe!

“Idolopoklonstvo prema Zapadu, pošto smo se tobož odvezali od Istoka!“, uzviknuo je. “Kao da po svaku cenu želimo da budemo – nezavisni! Nezavisni, na duhovnom planu, između dva velika sveta!? Zar je to uopšte mogućno?! Međutim, ta želja za nezavisnošću, već na prvom koraku, kao što se vidi, dovodi do zabrana i velikih ograničenja! Do velikih prećutkivanja istine, u stvari, dok istovremeno sebi nemamo bogzna šta da ponudimo, pa zar tu onda odista može biti reči o nekoj istinskoj nezavisnosti?! Sve su to samo izgovori!“

Užasnut samim pojmom “unutrašnje zabrane“ (on, nadrealist, koji je sebe čitavu mladost oslobađao upravo od tih unutrašnjih zabrana), užasnut tom odlukom da niko ne sme da uđe u salu za vreme te poslednje probe, najednom je izmenio svoj ukrućen, strog izraz i gotovo nervozno se mašio za telefon, da odmah pozove direktora pozorišta Dinulovića i pokaže mu svu silinu svoga trenutnog gneva, svog revolta, svoje ljutnje i neshvatanja. Nije ga mogao dobit, dabome.

“Ako je posredi i sam crni đavo“, žestio se, “zašto ga ne bi mogli videti i moji studenti, ako ga već mogu videti članovi pozorišta? Studenti i treba da ga vide, jednom, najzad, da bi konačno znali kako izgleda!“ viknuo je ironično.

Da bi se zatim ponovo vratio na naš tobož “nezavisan stav“.

“Najzad, kakva je to nezavisnost u izolaciji? Nije li to mrak u nama samima? Mrak jedne zaostale palanke? Mrak koji treba da osvetli nekakav naš optimizam, u zamenu za – istinu? To, međutim, umetnost ne priznaje, nju to ne dotiče!“

Predstava “Čekajući Godoa“, a samim tim i Beket, su u srcu Beograda doživeli krah. Zabranu! Moj lični praz je bio izbacivanje na ulicu. I zatvaranje vrata pozorišta. Ali mnogo manji, osećao sam, od sloma predstave koju sam režirao.

***

“Nije nam se dalo“ kako se kaže u našem narodu kada ne “ponese letina“.

Nije mogao da nam se ostvari onaj sjaj Matićeve izrečene misli: “To sve treperi!“

Beograd, 31. avgust 1978.

Tog 31. avgusta, bio je naš poslednji susret sa Dušanom Matićem.

Šetajući pored zidova Botaničke bašte, iznad kojih je, poput sveže vodene bujice kuljalo zelenilo i mirisi egzotičnog drveća. Bilo je već palo veče, i Rade (Konstantinović – prim. ur.) i ja smo nestrpljivo iščekivali Veru (Blagojević, prim. ur.) i Kaću (Samardžić – prim. ur.). Pojavile su se iz cvećarnice, iz pravca Bajlonija. Vera je nosila veliki buket ruža. Žutih, koje su se u mraku presijavale kao male svetiljke ispred njenog lica. A Kaća je stiskala ispod miške bocu pića upakovanu u šuškavu šarenu hartiju.

NJih dve su nam se pridružile, vedre i nasmejane, i nastavile živo svoj razgovor, kao da nas nisu ni primećivale.

Po prethodnom dogovoru, pošli smo u posetu Dušanu Matiću. Uputili smo se ka ulici Vojvode Dobrnjca. Prozori Matićevog stana su bili osvetljeni prigušenom svetlošću. Pretpostavili smo, po tom utuljenom svetlu, da su gosti, ako ih je bilo, već otišli svojim kućama.

Dušan Matić je tog vrelog 31. avgusta slavio osamdeseti rođendan.

***

Matić je opušteno sedeo u velikoj fotelji, veoma mirnog izraza lica, nešto bleđi nego inače. Pokraj fotelje je bio naslonjen lep štap sa srebrnom drškom. Pokazujući na taj štap, odmah nam je saopštio da je samo “za internu upotrebu“ za “špaciranje“ po stanu i da ne bi kojim slučajem pao u kupatilu. Naglo su ga izdavale noge, te više nije izlazio u svoje prepodnevne šetnje do Botaničku baštu. Sa blagom ironijom u glasu, rekao je da ne pristaje da bude “starac sa štapom“ i odrekao se zadovoljstva i hodanje po senovitim stazama. Bilo mu je dovoljno što sa visine posmatra zelenilo i bujnu vegetaciju ispod svojih prozora

U salonu je bio apsolutni red, i činilo se da Matić i nije imao toga dana posete. Na malom stilskom stočiću stajala je velika staklena vaza sa savršenim buketom kardinal-crvenih ruža. Te ruže je mogla da donese samo jedna osoba. Bio je to zasigurno buket Jelke Ređep, što je Matić ozareno potvrdio. Ređepovi nikako ne bi propustili da doputuju iz Novog Sada i da tako izraze svoje odano prijateljstvo i čestitaju rođendan. I orden koji je toga dana primio.

Sem rođendana, sve četvoro smo dragom domaćinu čestitali orden, ali na Matićevom licu se za kratko zadržao ironičan osmeh. Znali smo, njemu više nikakva priznanja nisu bila potrebna niti su mu nedostajala. Želeo je samo za uživa u svom radu i da na vreme zaokruži svoje delo.

Posle dužeg ćutanja i odsutnosti, kao da se trgao iz lakog sna, ponovo je bio ozaren zbog rođendana i naše posete. O ordenu nije proslovio ni reč… Kao da ga se to više nije ticalo. Bilo je iza njega, kako je rekao: Dim. I magla… U vedrom tonu smo nastavili naše teme, o Beograđanima na letovanju, o Dubrovačkim igrama, i svakako gradskim vestima, piscima i Sajmu knjiga koji se približavao.

Vera je pomagala oko posluživanja i posebno da rasporedi žute ruže, kojima se, sada već vidno umorna, gospođa Lela oduševljeno divila.

Rade je iz džepa izvadio ukoričen prelom teksta “Dušan Matić ili indefference respectueuse“, iz obimnog dela “Biće i jezik“, koje će izaći u osam knjiga. Tih dana je, uz saradnju pet izdavača i desetinu urednika, konačno krenulo sa štampom. Na vreme je, za ovaj dan, pribavio prelom odeljka o Matićevoj poeziji. I činilo se da je to veća radost od ordena koji je ležao u nekoj fioci. Bilo je tu više od sto strana teksta, ukoričenih u ljubičastu hartiju sa sitnim floralnim šarama. Pre je ličio na fini devojački spomenar nego li na ozbiljnu studiju o poeziji.

Matić je, vidno uzbuđen, otvorivši brošuru, i sa prve stranice spontano uz osmeh pročitao:

“Nema drugog nadrealiste, iz epohe almanaha Nemoguće, koji označava jedan od najviših trenutaka duha novije srpske istorije, čijoj duhovnoj sudbini reč NEMOGUĆE tako savršeno odgovara kao sudbini ovog pesnika koji će ostati sav u svojoj reči: “NEMOGUĆI ŽIVOT KOJI JESTE“.

I pored naše namere da ne ostanemo predugo, Matić nas je svaki put, kada smo želeli da pođemo, zadržavao. Bio je raspoložen i bez truna umora. Pričao nam je o svojim davnim danima, posebno se sećajući svog profesorskog perioda u Ćupriji. Naglašavajući da sada vidi, pored mnoštva gradova sveta i Evrope – to je bio najlepši period njegovog života – Ćuprija! Ta mladost!

Na kraju posete Matić nas je, uz prijateljsko rukovanje, ispratio do vrata. Imao sam utisak da je Lela bila u postelji ili već spavala. Kroz otškrinuta vrata nam je sanjivim glasom poželela laku noć.

Sve četvoro smo izašli tiho, bez reči. Znali smo da je to bila noć, kada je u Matićevoj sobi, u utišanoj muzici, blagom svetlu, i našim gasovima – SVE TREPERILO…

Uz dogovor za sledeći susret, sa Kaćom i Radetom, smo se rastali na ulici. Pored nas su promicali ljudi žurnim korakom na posao. Vera i ja smo put nastavili zagrljeni, ćuteći. I istovremeno, u tom ćutanju, osećali dubok utisak koje je ostavilo slavlje i osamdeseti rođendan jednog značajnog pesnika. Udaljavali smo se iz te noći kao iz lepe priče i približavali našoj kući.

Bio je prvi septembar. Osećali smo neko čudno uzbuđenje ali neku vrstu neizvesnosti. Čekao nas je važan događaj. Naš sin Pavle je polazio u prvi razred Osnovne škole.

Bio je to izuzetan dan kome smo išli u susret, koji se otvarao kao beli raskošni cvet.

Beograd, 12. septembar 1980.

Vraćam se sa Verom autobusom sa Književne kolonije u Staroj Kanjiži. Sedim relativno udobno i opušteno, sklopljenih kapaka, i čini se i dalje u nekoj čudnoj obamrlosti ili polusnu lutam ulicama kojima sam prolazio. I dalje u mislima vidim jedan kanjiški predeo iz sna koji, i pored upornog traganja, nisam uspeo da pronađem.

Vera je odsutna, zagledana u predele Panonije, u zlatna žuta polja dozrelog suncokreta. Drži u rukama svoju Agfu i veoma predano kroz prozor pravi snimke u pokretu. Kao što to već u našim autobusima biva, sve vreme vožnje je treštala narodna muzika iz zvučnika, ovog puta tačno iznad moje glave. U jednom trenutku razabrao sam reči pesme:

Tekla reka

Tekla reka

Lepenica

koje su me, u dosadi i monotoniji autobusa, podsetile na pesnika Dušana Matića. U napevu ove narodne pesme, ponavljale su se dve važne reči koje se nalaze u Matićevoj poeziji. I to dve zvučne reči, njegove “zvučne“ poezije. Jedna reč je – TEKLA, od glagola teći, koja označava vrstu neprestanog proticanja, neprestanog toka, koji podrazumeva neprestano menjanje, i iz tog glagola izvedene imenice – TEKLA, čudno i zagonetno žensko ime njegovog poetskog i proznog dela. I reč – REKA, ta druga važna, i ključna reč njegove poezije, koja isto tako podrazumeva proticanje, neprestani tok, u smislu neprestanog obnavljanja, i menjanje, ali i neprestane SVEŽINE koju tok, protok, sam sobom donosi. Pomislio sam na njegovu Ćupriju, na grad koji leži na ušću dveju reka – Ravanice i Velike Morave, gde se rodila TEKLA.

I najednom, taj jednostavni stih narodne pesme “Tekla reka – tekla reka“ usložio se u mom sluhu, postao dvosmislen i trosmislen, da bi se u jednom trenutku preobrazio u sam Matićev ZVUČNI stih, i to ne samo njegove poezije, već i njegove poetike…

Dok sam se borio sa mislima, naglo se počeo spuštati mrak, onaj prvi, meki, septembarski topli mrak. Iz autobuskog zvučnika su se sada oglašavale dosadne vesti, dosadne kao vožnja kojoj se, srećom, bližio kraj. Ali na samom kraju vesti, spiker iznenada menja svoj glas: preminuo istaknuti pesnik (Naprežem sluh)… Dušan Matić…“

Neverovatno; u prvi mah neshvatljivo!

Vera me naglo steže za obe ruke. Mislim da je i izgovorila veoma tiho da ne može da poveruje u to što smo čuli.

Ta vest da je Matić umro dogodila se baš u času kada sam mislio na njega; i kada sam pokušao da odgonetnem, i možda čak shvatim, dve važne reči njegove poezije. Odsad mi zauvek, dakle, ostaje njegova TEKLA, i njegove reke, da ih iznova, kada se setim Matića, ponavljam, i u sebi pevam.

Supruga pokojnog književnika Pavla Ugrinova Vera Blagojević Ugrinov dostavila je Danasu odlomke iz neobjavljenog dnevnika „Nulta egzistencija 1946-2006“ svog muža. Uz zahvalnost za učinjen gest, Danas objavljuje sećanja Pavla Ugrinova na pesnika Dušana Matića sa kojim je bio u prijateljskoj komunikaciji preko 30 godina.