Grč sramote

Teorija o sramu vrlo verovatno jedina je plauzibilna teorija koja rešava misteriju ljudske mizerije i u tom smislu, revolucionarna je.

Ona kaže: sve što je u čoveku ili u zajednici loše – pripada sramu, a sasvim je primenjiva i na naš balkanski slučaj.

Retki su blaženi pojedinci među nama koji se smeše obuzeti uzvišenim mislima. Samo pogledajte u sebe i oko sebe.

Odbrane od srama različite su i ljudima stvaraju maske: najpre, izbegavanje srama koje nas direktno vodi u distanciranost, perfekcionizam, odlaganja poslova, promiskuitet i ovisnosti, zatim, negiranje srama, koje vodi u pretencioznost, aroganciju, ogovaranja i zakeranja, prebacivanje sopstvenog srama na druge i mučenje, kao i kontrola srama u koju se zavučemo, kako nas taj osećaj ne bi iznenadio s čim smo u mazohizmu, samosažaljenju, samomržnji.

Dakle sve je u umu – ali um je u sramu.

Sram je sila koja tinjajuće upravlja našim životima.

To nije ekskluzivno stid, već spektar emocija koje bolno govore o nama, onda kad se osećamo poniženo, kao gubitnici, nesigurno, na primer zbog izgleda, kao krivci, povređeni i izostavljeni ili ranjivi i izloženi, sve u svemu – nedostojni.

Moguće je i više puta dnevno preživljavati sram.

Nagomilavanje srama vodi do nepodnošljive griže savesti i dok tako strašno gori u čoveku, predstavlja mučenje koje dotuče na kraju.

Čovek postane neupotrebljiva olupina.

Ali ne valja ni kad se osećamo nadmoćno.

To je tipičan narcis.

Evolutivno sram je imao smisla u plemenskom dobu, kad je opstanak kolektiva zavisio od svih.

Ko bi ugrožavao opstanak, kolektiv bi ga javno posramio.

Međutim kao zaostatak, sram se u ljudskom nesavršenstvu provlači kroz svest do danas i prvi put se pojavi kad majka detencetu uskrati pažnju, što bi bilo prvo bolno iskustvo posle čega ima dve mogućnosti za razvoj.

Prva mogućnost, ako porodica nije zdrava ili se dogodi tragična situacija, dete preživljava nagomilavanje srama i razvija osećaj bitne različitosti u odnosu na druge.

Osećaj srama postaje tihi vodič kroz život, a zdravo samopouzdanje izostane.

U njemu kuca bazični sram, razvija lažno samopouzdanje, s čime se mlado biće pretvara u nepodnošljivu aždaju ili u povučenu degradiranu osobu.

Druga mogućnost, onih koji imaju dovoljno sreće, jeste da razvijaju zdravo samopouzdanje, da kao ličnosti rastu uz sram, kog je nemoguće izbeći.

Sram je sa nama.

On je naša snaga, ali i naš najgori neprijatelj jer ko ne izmanevriše svoj ego, u problemu je.

Ljudi kojima sram postaje osovina ličnosti u smislu ambicije, postaju tlačitelji.

Kad je neko neprijatan prema vama, on je svoj sram vama uvalio.

Narcisoidni ljudi, majke, direktori, predsednik i državna elita, koji ponižavaju građane kojima treba da služe, gde igraju igre s populacijom i zarazno šire neizlečivi sram.

Ljudi koji pate od bazičnog srama, što vešto skrivaju nadobudnim stavom, samo izbegavaju bol koji im sram izaziva dok misle o sebi.

Rezultat takvog suočavanja bio bi vrisak u tami.

Ipak događaju se i takva čuda, kad se čovek slomi i doživi promenu, pa postane dobričina s razumevanjem patnje.

Zdravo samopouzdanje ne zasniva se na tome da ubeđujemo sebe kako smo posebni jer smo posebni.

Jedini put do stvarnog samopouzdanja je bavljenje onim za šta si talentovan.

Time postajemo radosni čime gradimo zdrav ponos.

U skladu sa sobom, a može i sa bogom, ko kako želi. Zdravo samopouzdanje ne znači odsustvo srama, već pre svega, oporavak od njegovog neizostavnog pojavljivanja svaki dan.

To znači, za početak pomiriti se sa osećajem da je u nama i ne prebacivati ga na druge jer je to zlostavljanje.

Ovde veliku ulogu igra još jedna nova teorija – moć ranjivosti.

Naša snaga leži upravo u njoj, i u najvećoj meri treba biti hrabar za osetljivost.

Osvestiti ranjivost u početku je zastrašujuće zato što nas okreće sramu.

Međutim iako bolna, samo i jedino ako se ne branimo od nje ili ne uvaljujemo sopstveni sram drugima, omogućuje nam da rastemo, da se povežemo sa drugima.

Samo kad smo osećajni, isti smo. Hrabrost da se bude osetljiv razvija se.

Samim tim, razvija se naše samopouzdanje. Kad savladamo taj strah, već smo daleko, već smo osobe od integriteta i zdravog samopouzdanja.

Svako od nas iskusio je gorčinu neuzvraćene ljubavi, isključenosti iz društva, neispunjenih očekivanja, neželjene eksponiranosti.

Najsigurniji je svet umetnosti u tom smislu, jer sve što se u njemu odvija je oslobađanje od srama i zato je tako blagotvorno.

Imati pravi ponos znači biti sposoban nositi se sa iskustvima stida i ne braniti se od njih.