Da sam imao Dnevnik, sada bih znao koliko i kada je bilo to nekoliko puta. Nisam video kralja, ali sam bio u kraljevskom dvoru. Ovo je bio pravi događaj za pravi dnevnik. Kada sam odlučio da počnem, i dalje sam bio u nedoumici kako da obeležim da sam ja pisao Dnevnik. To je najvažniji podatak. Svuda piše ko je pisao dnevnik, ko je vodio dnevnik. Da ne zalutaju datumi, da ne nestanu događaji. Dan za danom, kao ovce da nekuda ne pobegnu.

* * *

Najvažniji deo dnevnika je datum. Sve može da bude u nekoj vrsti sumnje, ali datum je podatak koji ima neverovatnu snagu. Upotrebljava se i zloupotrebljava u raznim nivoima. Od emotivnih opisa do sudskih tumačenja. Početak pisanja odnosno vođenja Dnevnika treba da bude neki značajan datum kada se običan život proglašava važnim. Taj prvi dan svojim značajem obeležava sve ostale dane. Da bi pisanje, odnosno beleženja događaja u jednom danu, imalo obeležje ozbiljnosti u njemu se beleže samo ozbiljne stvari.

Ne može u Dnevniku da piše: Danas sam išao u samoposlugu i kupio litar belog vina i kutiju keksa. Zaboravio sam da ponesem Super karticu. Nema popusta. Ali šta se dešava ako se juče nije ništa značajno desilo? Šta danas da pišem? Razumeo sam da je Dnevnik važan zbog kontinuiteta. Jedan dan vodi one druge. Iza utorka uvek se pojavi sreda. Nije neočekivano, ali ipak. Kao što dan ide za danom, tako i opisivanje događaja koji su se desili u tom redosledu imaju predstavu neprekinute misli. Važnost dnevnika određuje značaj onoga o čemu se piše, kao i autoritet onoga ko piše.

Šta se dešava ako se nađe dnevnik u kome predsednik Republike lično, maskiran da ga niko ne prepozna, napiše: danas sam išao u samoposlugu i kupio litar belog i kutiju keksa. Zaboravio sam Super karticu. Nema popusta. Žena koja radi na kasi bila je neprijatna. Na kraju ovog teksta, predsednik Republike je dopisao običnom olovkom – išao sam da vidim kako se ponaša moj narod.

* * *

LJudi koji u vrtlogu najvećih društvenih događaja nisu imali vremena da beleže male intimne priče iz Života koji se sunovratno kotrlja pokraj njih, pokušavaju kasnije da pokažu i dokažu da je tačna njihova procena o onome što se desilo. Kada se završe svi ratovi, tajni dogovori i lične tragedije, ti ljudi angažuju neke druge ljude koji lična sećanja prevedu u nenapisane Dnevnike, Memoare, Biografije i slične romansirane uspomene.

Veliki broj običnih, takozvanih neprimetnih ljudi, piše svoj lični mali Dnevnik. To nikada neće biti otisnuto u nekoj štampi. To je samo potvrda da se desilo ono što se ne zaboravlja. To je emotivni kalodont koji neko vreme podseća na sliku jednog Života i sve ono šta čini taj Život. Ti dnevnici pisani su samom sebi. Intimna ispovest za godine koje će tek doći. Tu su sakrivene najveće tajne. Samo posvećeni mogu da znaju šta je značenje jednog niza od četiri reči. Mi smo pili čaj. Niko ne može da zna ko smo to Mi. Zna se samo datum. Iza utorka skoro uvek se pojavi sreda.

* * *

Sve ovo sam znao kada sam doneo odluku da pišem Dnevnik. Pročitao sam jednu generalsku belešku od 600 strana na kojoj se dokumentuje njegova hrabrost i odlučnost vođenja 60.000 ljudi koji su tada bili pod njegovom komandom. Jedan veliki muzičar na isti način je napisao svoj Dnevnik. Knjiga je obimna. 600 strana.

Tu piše da je on izašao sa gitarom na pozornicu i da je 60.000 ljudi podiglo ruke i da ih je on vodio notama i harmonijama koje su se tu pred njim istog trenutka cepale i postajale nezaboravne emocije koje nijedan Dnevnik ne može da sačuva.

Vodiću Dnevnik. Napraviću probu. Praviću beleške. Da vidim šta bi moglo da bude predmet zapisa u mom Dnevniku. Videću šta je važno. Prvo ću napraviti spisak svih ljudi koje poznajem onako i koje poznajem malo bolje.

Pregledao sam sve što se može videti u mobilnom telefonu. Ovakav spisak je osnova za dalji rad. Da li se u ponašanju tih ljudi vidi nešto što bi moglo da bude čudnije nego što bi bilo obično. To je onda događaj vredan upisivanja u Dnevnik. Datum, vreme, rezime razgovora, kontakti. Sve ovo sam uredno upisao u računar.

Uveče unesem podatke, iščitam dva puta da bih otkrio neku grešku. Ono što sam pre dve nedelje mislio da je važno, sada mi ne izgleda tako. Još jedanput sam sve pročitao. Beznačajno. To je sada komad izgužvanog papira. Da li se u Dnevniku beleže Male i one druge Zablude. A šta ako oni koji me prate nađu ovaj zapisan materijal? Ko zna koliko ima onih koji su protiv mene, kojima bi ovo bio dragoceni materijal. Koliko dugo se čuvaju listovi Dnevnika? U velikoj sam dilemi.

Veoma ozbiljno počeo sam da sumnjam, ne u sebe, već u važnost onoga što beležim u Dnevniku. To je toliko nevažno, da može odmah da se spali, ili je toliko važno da mora odmah da se spali. Pokušao sam da rešim sve odjedanput. Napišem stranicu u Dnevniku sa važnim i verodostojnim i vrednim beleškama. Pročitam dva puta i zapalim.

* * *

Najzad. Posle velikih priprema počeo sam da vodim dnevnik. Sve beleške sam obrisao i pustio ih niz vodu Nezaborava. Po koji put ponovo pročitam početak. Danas je postalo juče. Onda se desilo nešto što nisam očekivao. Ona se javlja. Kaže da je počela je da piše Dnevnik.

Važni događaji su se već desili. I nisu ušli ni u jedan Dnevnik. Ono što nije zabeleženo – nije se dogodilo. Ona kaže da je Dnevnik počela da piše juče, oko pola šest. Sve što se desilo pre toga je Sećanje. Ona pita pita kada se desilo ono što je važno. Ona to zna, ali hoće da proveri. I ja sam bio učesnik tog događaja. Kažem joj da sam Dnevnik počeo da pišem prekjuče. Nemam zabeležen taj datum. On je sačuvan na jednom drugom mestu. Sve pre toga kod mene se zove Nezaborav.

* * *

U svojim pokušajima da uredim pisanje dnevnika kao neku vrstu moralne obaveze došao sam do dileme kako treba da izgleda papir, sveska, blok u kojem se beleži prošlost koja se desila juče. Ne može se o važnim događajima pisati na iscepanim listovima zalutale sveske na kockice. Dok sam tragao gde ću da zabeležim to što je od izuzetne važnosti, važnost toga je postala nevažna.

To bi možda bilo razumljivo da se posle samo dva trenutka nije desilo da ono što je postalo nevažno, sada se pojavljuje kao važno viđenje starog doživljaja. U tom lepom trenutku odluke, dobio sam na poklon lep blok predivnog tajanstvenog formata sa tvrdim koricama u tri sive nijanse, sa predivnom hartijom, blago uštampanim linijama u nevidljivoj boji sa pokaznom trakom za beleženje strane.

Bio sam spreman za sve vrste događaja. Kada se događaj dogodi, ja ću odmah da ubeležim ono što je po mom mišljenju važno. Tajanstveni blok u tri sive nijanse stavio sam na sto da ga svi vide. Da shvate da ne može da se nešto desi tek tako. Sve će to odmah biti zabeleženo. Onda se desilo. Gledao sam kroz prozor skoro dva sata u park preko puta ulice. Neki su sedeli na klupe, neki su se šetali sa i bez kerova.

Znao sam da je to samo prividan mir. Upravo to, da se ništa nije desilo, jeste poruka nerazumljiva velikom broju ljudi. To je zlokoban mir pun iščekivanja. Hteo sam odmah da ubeležim tu situaciju. Sveska je na stolu, kao da gleda u mene. Sa strahopoštovanjem uzimam u ruke. Ne smem da otvorim. Sve je prazno, naivno i nevino. Sačekaću da se pojavi predvečerje.

Da svest umiri oduševljenje. Celo popodne iščekujem da se nešto desi. Previše je mirno. Niko se ne javlja telefonom. Potrebno je da nekoga pozovem. Zovem servis koje objavljuje tačno vreme. Svi satovi su tačni. Zvao sam servis za brojeve telefonskih pretplatnika. Čujem da mi nisu promenili broj. Legao sam u krevet, ali nisam dozvolio da zaspim.

Čekao sam da se desi ponoć. Da ubeležim ono što se desilo juče. Sa pritajenim zadovoljstvom seo sam za sto. Pisaljku kojom ću da pišem Dnevnik odabrao sam pre tri dana. Otvaram prvi list Tajanstvenog bloka. To je velika odgovornost! Važnost prvog upisa postaje sve veća. Sagledavanja događaja u parku kao da nije dorasla belini prve stranice.

Dva popodnevna razgovora su trajala prekratko da bi mogla da budu izazov prvog belog lista Tajanstvenog bloka. Već je jedan sat posle ponoći. Nadam se da će današnji dan biti lep i uzbudljiv. Ostavljam Dnevnik na stolu ali ovoga puta su otvoreni listovi. Biću oprezan, da mi nešto ne bi promaklo. Ako se piše o događajima koji su se desili pre dva, pet, desetak dana, to nije dnevnik, to je literatura. Ubeđujem sebe da sam spreman za to.

Autor je likovni umetnik i pisac iz Zemuna

Povezani tekstovi