Hohštapler kao univerzalni diletant

Oni znaju kako se može očas posla obogatiti, oni zasenjuju akademskim i inim titulama, uniformama i krunama, isceljuju bolesne, razgovaraju sa mrtvima i Bogom, preživljavaju bezizgledne situacije, stvaraju velika umetnička dela. Zacelo ništa od toga oni ne mogu, ali im se veruje, najmanje jedno izvesno vreme. Pored već poznatih – pape Johane, kapetana fon Kepenika i izmišljenog princa Harija Domela – autorka Anet Kolman u svojoj knjizi U tuđem perju. Kratka istorija hohštapleraja (Anett Kollmann: Mit fremden Federn. Eine kleine Geschichte der Hochstapelei; Hoffmann & Campe Verlag, Hamburg 2018) opisuje predstave i spoljašnje okolnosti koje vode ovom fenomenu koji se čini da je nadvremen, ali u vremenima krize ima visoku konjunkturu.

Kolmanova sakuplja primere iz različitih vremena. Kurir kao hirurg ili kućna pomoćnica kao princeza i carska kći pokazuju kako funkcioniše naizmenična igra obmanjivača i obmanutih. Ono što ih sve spaja je da hohštapleri svoje okruženje vuku za nos time što iznalaze drugi, lažni identitet. LJubavni švindleri, imitatori i felšeri egzotike, lažne princeze, prevaranti-investitori. Motiv koji ih sve objedinjuje je želja za dobiti i važenjem. Uspešan je onaj hohštapler koji je u stanju da na klavijaturi virtuozno svira preuzete uloge. To će reći da on mora da bude dobar glumac i psiholog u pitanjima saosećajnosti, priseban, elokventan, okretan i samouveren. Jednom rečju poseduje sve one sposobnosti koje odlikuju umetnike.

Sumnju u sebe ili kajanje hohšapleri ne poznaju.

Anet Kolman sabrala je jato primera od antike do savremenog doba, koji to potvrđuju. Reč hohštapler potiče iz srednjevekovne reči štapler (stappler), koja označava prosjaka, koji je samo uz zvanično dopuštenje smeo da prosi. A prefiks hoh je označavao one koji su pritajeno bez tog sertifikata prosili.

Psihijatri dijagnosticiraju eklatantni rast narcističkih oštećenja ličnosti i pseudologije, jednu patološku sklonost ka preterivanju i lažima, koje se ipak razlikuju od pacijenata sa bolesnim vizijama, šizofrenijom ili raspolućenih i multiplikativnih ličnosti. Posebno je zanimljivo zapažanje Kolmanove o sličnosti hohštaplera sa političarima koji se služe istim alatom pri svojim nastupima: „Za političkog hohštaplera važi: što više moći on teži, utoliko on više mora da podseća na vladara“. Hohštapleri su previše nestrpljivi da bi išta priveli kraju. Oni imaju samo cilj, ne i put pred očima. Neki se prerušavaju u tuđe identitete, za druge je takav blef subverzivno protivno oružje kako bi se skromno poreklo pritajilo. Kolman pokazuje da je za hohštapleraj izvesna psihološka dispozicija neophodna. U eposi interneta i digitalne revolucije čini se da je umetnost varanja postala još teža. Ali to još nije razlog da hohštapleri iščeznu.

I mimo niskih moralnih pobuda teško je moralom ovim figurama prići, jer su oni okruženi i gratifikovani aplauzom publike. Ko ne bi želeo da putuje u podneblja koje je Karl Maj proputovao u svojoj mašti, jer je retuširao zahvaljujući svojoj živoj fantaziji kao autor svetskih bestselera? U izvesnom smislu figura trećerazrednog slikara Folfganga Beltrakija primer je za to. On je kao slikar ostao bezuspešan sve dok nije otkrio svoj talenat kopiste, te je falsifikate prodavao kao originale galerijama u velikom stilu sa ogromnim uspehom i zaradom. Zbog toga je bio osuđen na robiju više godina. Na ovom mestu bi čitalac ove knjige možda očekivao nešto rigorozniju moralnu poziciju autorke Kolman. Plagijator koji se kiti tuđim perjem, plagijatori kojima polazi za rukom da steknu akademske titule doktora i domognu se karijere. Autorka se ovlaš dotiče tih pitanja. I u visokoj konjunkturi Fake News kod nje ne igraju nikakvu ulogu. Pri tome je reč o modernoj formi hohštapleraja, kao i posao ajkula na berzi koji kurs akcija veštački izdižu u vis da bi njima spekulisali i akcionerima doneli zaradu ili gubitak. Kolman, koja je inače promovisana teoretičarka književnosti, pokazuje da figura hohštaplera i u istoriji svetskih romana imaj svoju tradiciju: Don Kihot, Feliks Krul ili Tomas Ripli. Figura hohštaplera je izazovna jer je on jahač na rubu između bića, privida i banalnosti. Ova knjiga je kompleksni psihogram hohštaplera kao univerzalnih diletanata.