Hrišćanstvo kao najvitalniji deo antičkog predanja

Od početaka do Konstantina (Hartmut Leppin: Die fruhen Christen. Von den Anfangen bis Konstantin, C. H. Beck Verlag, Minhen 2018) svedoči o njihovom delovanju u svetu i o njihovim izazovima koji su svojim delovanjima prouzrokovali i epohalno obeležili.

Rimski prokonzul u Kartagini 180. godine želeo je da okonča proces protiv nekoliko optuženih hrišćana, time što im je sagradio zlatni most rekavši: „I mi smo religiozni i naša religija je jednostavna. Mi se zaklinjemo u genij našeg vladara imperatora, što biste i vi morali“. Hrišćani naglašavaju da se poklanjaju nevidljivom Bogu i da su verni imperatoru, tačnije „Imperatoru svih kraljeva i naroda“. Očekivani kultni akt nisu prihvatili i zato su im bile odrubljene glave.

Hartmut Lepin, profesor drevne istorije na univerzitetu u Frankfurtu na Majni, razvija u svojoj knjizi Rani hrišćani. Od početaka do Konstantina različite slojeve značenja koji se kriju ispod ovih reči. Hrišćani vele imperator, ali pri tome misle na istinitog Boga, a ne na cezara/cara. Paganski prokonzul razume pod religio ne etničko-kultne norme koje je trebalo poštovati, da imperija ne bi imala štete. Religio ne znači učenje/ ispovedanje vere, do čega je hrišćanima najpre bilo stalo, razume se, spojenim sa etičkim uverenjima, koje su u paganskoj antici pre susreću u filozofiji, no u religiji. Nešto je novo nastupilo u antici: hrišćanstvo je postalo najvitalniji deo antičkog predanja. Istoričar drevne istorije vidi u ranom hrišćanstvu neposrednu klicu današnje svetske religije. On nam pokazuje u širokoj i reljefnoj panorami, kako su i hrišćani od samih početaka do vremena cara Konstantina u četvrtom veku mislili i delali.

Hrišćani su poticali iz svih, iako retko iz najviših slojeva društva. Oni su živeli u političkim i socijalnim strukturama svoga vremena, očekujući uskoro kraj sveta, poimajući konsekvence svoje vere za forme u kojima je trebalo da se živi u ovom svetu, kao članovi jedne familije ili kao isposnici/ asketi.

Samo to da će jednoga dana car postati hrišćanin, shodno zaoštrenoj tezi Lepina, niko nije mogao pretpostaviti. Autor je skeptičan prema mondenskom izrazu antičko hrišćanstvo, jer plural implicira jasno definisane identitete. Naslov knjige Rani hrišćani uključuje sve – i one koju se smatrali hrišćanima i one koji su ih tako označavali.

Lepin zahvata punim rukama iz izvora o ranom hrišćanskog pisanog predanja, posebno u one koji ne reprezentuju deo zvanične teologije, među njima u mnoga apokrifna Jevanđelja, istoriju apostola i apokalipsi, pisama na papirusu, tekstove gnostičke provenijencije ili u izveštaje o proročanstvima montanista u drugom stoleću. Lepin operiše pojmovima autoritet i harizma Maksa Vebera. Klasični narativ u hrišćanstvu bi se mogao označiti od harizme ka autoritetu/ činu. Lepin pokušava da rekonstruiše i protivdokaz o harizmatičnim propovednicima protiv kojih je skepsa jačala. Lepinova umetnost naracije, unekoliko njegov Nouveau Roman za publiku je, izvan faha istorije, teška materija i tvrd orah, jer jedan objekt osvetljavan je iz više perspektiva, odnosno, nije neposredno objašnjen, te nije prima vista jasno kome kontekstu pripada. Otuda je neophodno ovaj kaleidoskop okretati da bi se pitanje identiteta između pagana, Jevreja i hrišćana razlučila u formi samoorganizacije od svakodnevne životne prakse preko njihovog odnosa prema državi, vojsci i elitama. Imponuje autorova obaveštenost o opsežnosti internacionalnog izučavanja kako sakralnog, tako i profanog dela istoriografije. U jednu reč – Lepinova Istorija ranih hrišćana dragocena je kontribucija istoriografiji starog sveta, te je rado preporučujemo i srpskom čitalaštvu.