Isus nije propovedao da rukotvorine imaju ”sveto dejstvo”

Najpre, Isus Hrist nikada nije propovedao niti je u svom praktičnom delovanju među ljudima isticao da postoje predmeti bilo iz prirode bilo ljudske rukotvorine koji imaju neko posebno „sveto dejstvo“. Prema Jevanđeljima Isus je  posedovao natprirodna svojstva koja bi se danas mogla objasniti terminom bioenergija.

Isceljivao je ljude polaganjem ruku na njih. Činio je i neka čuda za koja nema racionalnog objašnjenja, na primer  pretvaranje vode u vino u priči o svadbi u Kani Galilejskoj. Potom najveće čudo da je vaskrsao (oživeo) Lazara iz Vitanije koji je nekoliko dana ležao mrtav i oplakan od svoje dve neutešne sestre Marte i Marije. Možda bi neko i ovo mogao objasniti dobro poznatim medicinskim fenomenom kliničke smrti.

Zaista i u naše dane ima primera da je mrtvac posle 24 i više sata od smrti oživeo pa čak i da se probudio dva metra ispod zemlje u sanduku, zapomagao i vikao te su ga otkopali. No, dobro, uzmimo da je neko ko je samoga sebe vaskrsao mogao i drugog da vaskrsne. Ali zašto je to učinio samo Lazaru? Nije bilo još mrtvih za vreme dok je bio aktivan propovednik? Nije se raščulo? Nijedna druga porodica nije htela da joj  pripadnika  vrati u život?!

Uzmimo da je Isus zaista Sin Božji rođen bezgrešnim začećem, razapet i vaskrsao u treći dan. Ipak, on je istupao kao reformator jevrejske religije (judaizma), osuđivao je jevrejske sveštenike i uopšte intelektualce da su licemeri koji nisu istinski vernici. Osuđivao je prinošenje životinjskih žrtava u dvorištu Jerusalimskog hrama, osuđivao trgovinu u hramu pa je isprevrtao tezge prodavcima, zahtevao smernost i siromaštvo…

Nigde nije propagirao klanjanje bilo kakvim predmetima koji  imaju neku magijsku moć. To je nešto što je i samo jevrejstvo oštro osuđivalo kao pagansku mnogobožačku religiju koju su praktikovali ostali narodi među kojima i njihovi trenutni gospodari Rimljani. Rano hrišćanstvo osuđivalo je ne samo podizanje hramova već i bilo kakve slike i kipove koji služe u verske namene.

To je za prvobitne hrišćane baš  kao i za Jevreje bila praznoverica i poganluk. Kada je u četvrtom veku došlo do verskog preokreta pa su najpre prestali progoni hrišćana da bi ubrzo hrišćanstvo postalo jedina dopuštena vera a  mnogobožački kultovi  bili stavljeni van zakona – hrišćani su u svom gnevu porušili antičke hramove i oskrnavili brojne kipove koji su prikazivali bogove i boginje. Otuda je danas retkost po arheološkim muzejima i lokalitetima naći celovito očuvani kip bilo kog grčko-rimskog božanstva. Najčešće su im glave razbijane te tako obezglavljeni kipovi i danas stoje po izložbenim paviljonima.

A onda nastupa puni preokret: od vremena careva  Konstantina i Teodosija upravo Istočno rimsko carstvo (Vizantija) svojom simbiozom sa hrišćanskom crkvom počinje da radi ono što se do tada zameralo paganima: velelepne bogomolje, ikone, freske, kipovi. Obično se kaže da to nije isto: te slike treba „samo“ da približe vernika Bogu.

Međutim, nije tako. Za neke ikone se vezuje upravo magijska moć da one same po sebi poseduju natprirodno svojstvo te ih stoga vernici ljube („celivaju“) i mole se pred njima. Očekuje se od slike da poseduje  čudotvornu moć a ne da bude tek „vizuelni posrednik“ ka Gospodu.

Još je gora stvar ako se tako obožavaju kosti svetitelja – što već postaje patologija –  ljubiti lobanje i druge delove skeleta! A tek neki lični i odevni  predmeti koji su stvarno ili tobože pripadali nekoj važnoj ličnosti iz perioda hrišćanstva!

Najpre se pitam ko uopšte može garantovati da je „časni pojas presvete Bogorodice“ (Marije majke Isusa Hrista) stvarno to što se tvrdi? Da li je neko ikada dao uzorak tkanine na analizu da se ispita da li je zaista stara oko dve hiljade godina? Šta ako nije? Šta su u tom slučaju sve one hiljade ljudi koji su satima i satima po najvećoj žegi stajali čekajući da dođu i poljube taj predmet? Konačno, neka me neko ubedi u „lekovitost“  prinošenja  usta  na predmet  na koji je  hiljade nepoznatih ljudi pre vas to isto učinilo? Da li biste popili bilo šta iz čaše koja je neoprana iz koje je ko zna ko pre vas pio?

Da, znam objašnjenje: ovde je reč o svetinji i neće se nikome ništa desiti. Možda je zaista i reč o tvrdoj veri odnosno autosugestiji: kad neko čvrsto u nešto veruje onda to za njega postaje stvarnost. Ko želi neka izvoli. Mislim da je sve ovo što se dešava sa pojasom samo još jedan pokazatelj kako su naše društvo i narod  debelo zabrazdili na putu zablude i zaglupljivanja.

Autor je književnik   

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.