Blokada na prelazu Jarinje (arhiva): Foto FoNet/NDSSPlašila sam se da dođem na Kosovo. Ovom rečenicom sam započela svoje izlaganje na konferenciji „Women lead reconciliation in the Western Balkans“ u Prištini, u organizaciji Regionalnog ženskog lobija jugoistočne Evrope. Osetila sam potrebu da budem potpuno iskrena i prema sebi i prema ženama u sali. Dok sam izgovarala te reči, srušila se i moja zabluda da sam ja, kao mlada, obrazovana i društveno aktivna osoba, nekako imuna na propagandu.
Znam da volimo da mislimo da smo iznad toga, da razmišljamo isključivo svojom glavom i da naslovi u medijima na nas nemaju uticaja. Ali istina je suptilnija i opasnija: narativi mržnje nas truju kap po kap, gradeći u nama podsvesni strah od „onog drugog“, čak i kada svesno radimo na izgradnji pozitivnih narativa.
Tokom moje prve posete Prištini, shvatila sam da lek za taj strah ne može da postoji ni u jednom, pa i najdemokratskije napisanom, dokumentu. Lek podrazumeva samo jedan, ali hrabar potez – da dođeš i pogledaš se sa onima, koji su ti predstavljeni kao neprijatelji, oči u oči.
Dok sam ja putovala za Kosovo, na predizbornom skupu u Kraljevu pričalo se o nekakvim „recipročnim merama“ prema Albancima u Srbiji. Sa bezbedne distance, najlakše je držati teške, zapaljive govore, koji u svojoj osnovi ne pomažu Srbima na Kosovu. Ta retorika ne rešava apsolutno ništa, baš kao što ništa ne rešavaju ni unilateralni potezi Aljbina Kurtija u Prištini, koji svojim odlukama direktno ugrožava svakodnevni život i opstanak Srba na Kosovu.
Ako nam je zaista stalo do zaštite srpskog naroda koji tamo živi, moramo prestati da žmurimo na jedno oko. Moramo otvoreno reći da su ogromna pretnja za njihovu bezbednost i kriminalne strukture poput Milana Radoičića, koje pod maskom patriotizma drže ljude kao taoce zarad sopstvenih interesa. Između Kurtijevih poteza i Radoičićevog kriminala, običan čovek ostaje potpuno nezaštićen, dok se u centralnoj Srbiji priča o osveti.
Zato je međugeneracijski dijalog koji smo pokrenule na konferenciji jedini pravi put. Kada sam sela prekoputa devojaka i žena Albanki, svi ti veštački zidovi koje godinama zidaju su nestali. Shvatila sam da delimo iste brige, iste nade i istu želju da konačno živimo normalno i bezbedno.
Nakon mog izlaganja, prišla mi je jedna Albanka i izgrlila me. Taj zagrljaj me je potpuno osvestio. To je bio čist, iskren ljudski odgovor. Dokaz da se mi, žene, razumemo u sekundi. Kao članica Pokreta slobodnih građana, svesna sam potrebe za političkim i sistemskim rešenjima, ali ovaj trenutak me je podsetio da stvarna promena počinje upravo ovako, spuštanjem garda na bazičnoj, ljudskoj ravni.
Mi smo ti koji imamo moć da prekinemo krug mržnje, ali to možemo samo ako budemo dovoljno hrabri da putujemo, da prelazimo granice, da se povezujemo i da zahtevamo pravdu i bezbednost za sve ljude, bez straha i bez posrednika.
Autorka je članica Pokreta slobodnih građana
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
