„Trampov potpuno novi nivo napada na medije“: Kolumnistkinja Gardijana o FBI agentima i sudskim pozivima na adresama novinara

Za novinare je to, međutim, sasvim drugačije – napad na jedno od temeljnih prava profesije – pravo da prikupljaju informacije od javnog interesa i da svojim izvorima garantuju poverljivost, ukazuje kolumniskinja Gardijana Margaret Salivan koja piše o medijima, politici i kulturi.

Kada je Ministarstvo pravde pod kontrolom administracije Donalda Trampa prošle nedelje došlo na kućne adrese nekoliko novinara lista Njujork tajms kako bi im uručilo sudske pozive, taj krajnje neuobičajen potez izazvao je ogorčenje – i to s razlogom.

„Kada se guši pravo javnosti da bude informisana, kao što administracija Donalda Trampa pokušava da učini, svi trpimo nenadoknadivu štetu“, izjavio je Stiven Adler, predsednik Komiteta novinara za slobodu štampe.

U dopisu upućenom redakciji glavni urednik Njujork tajmsa Džozef Kan ocenio je da sudski pozivi predstavljaju „otvoren pokušaj zastrašivanja pojedinačnih novinara i sprečavanja Njujork tajmsa i drugih nezavisnih medija da obavljaju važno novinarsko izveštavanje koje je zaštićeno Prvim amandmanom“.

On je zaposlenima poručio da će list energično braniti svoje novinare.

U sudskim pozivima se zahteva da novinari Njujork tajmsa svedoče zbog izveštavanja o avionu Boing 747 koji je vlada Katara poklonila Donaldu Trampu, a koji on želi da koristi kao novu i unapređenu verziju predsedničkog aviona Air Force One.

Njujork tajms je prošle nedelje objavio da su bezbednosni razlozi naveli Tajnu službu SAD da savetuje Trampu da ne koristi donirani avion prilikom odlaska iz Turske. Tramp je taj savet prihvatio i iz Turske odleteo starim avionom Air Force One.

„Ova zamena dodatno otvara pitanje da li je novi avion… tokom protekle godine opremljen dovoljnim bezbednosnim merama“, naveo je list u svom izveštaju.

Upravo se u tome krije suština čitavog slučaja. U tekstu se navodi:

„Osobe upoznate sa mogućnostima novog aviona, koje su govorile pod uslovom da ostanu anonimne kako bi mogle da razgovaraju o osetljivim bezbednosnim pitanjima, izjavile su da novi avion nema sve karakteristike koje poseduje stari.“

Drugim rečima, upravo su ti insajderi bili izvori informacija za novinare. Govorili su uz značajan lični rizik, oslanjajući se na sposobnost Njujork tajmsa da zaštiti njihov identitet.

Prisiljavanje novinara da svedoče na sudu narušilo bi to poverenje i gotovo sigurno obeshrabrilo buduće uzbunjivače da dostavljaju informacije od javnog interesa jer bi mnogi razumno zaključili da je sigurnije da ćute.

Bela kuća pokušala je da predstavi zamenu aviona kao domišljat potez „odvraćanja pažnje i obmanjivanja“, čiji je cilj bio da oteža eventualne pretnje američkih protivnika. Tramp je, u međuvremenu, nastavio da hvali avion.

Međutim, prema pisanju Njujork tajmsa, njegova potpuna modernizacija mogla bi da košta i do milijardu dolara.

Ovakvo novinarsko izveštavanje — imajući u vidu troškove koje snose poreski obveznici i pitanja nacionalne bezbednosti — nesumnjivo je u javnom interesu. Upravo je to vrsta novinarstva koju sloboda medija, zagarantovana Prvim amandmanom Ustava SAD, treba da štiti.

Reakcija administracije bila je da odmah pokrene oštru istragu o curenju informacija. Ko se usudio da razgovara sa Njujork tajmsom i time učini da Tramp izgleda loše? Još pre objavljivanja teksta, administracija je od lista tražila da ga ne objavi, pozivajući se na neodređene razloge nacionalne bezbednosti. Redakcija je, međutim, odlučila da tekst ipak objavi.

Već duže od decenije, Tramp je neprijateljski nastrojen prema medijima dok istovremeno pokušava da utiče na novinare tako što im pristup informacijama i izvorima daje ili uskraćuje prema sopstvenim interesima.

To samo po sebi nije ništa novo. Međutim, u svom drugom mandatu Tramp je postao mnogo agresivniji, kao u slučaju kada su agenti FBI-ja u januaru došli u dom novinarke Vašington posta Hane Natanson kako bi zaplenili njene telefone i laptopove u okviru istrage protiv državnog izvođača radova, optuženog za nezakonito zadržavanje poverljivih dokumenata.

To je usledilo nakon njenog izveštavanja – koje je takođe bilo očigledno u javnom interesu – o pokušajima administracije da smanji broj zaposlenih u saveznoj vladi kroz sada ukinuti i široko kritikovani program DOGE. (Sama Natanson nije bila optužena ni za kakvo krivično delo.)

Tramp i Njujork tajms upleteni su i u druge pravne sporove. Među njima su Trampova tužba za klevetu protiv lista, kao i tužba novina protiv Ministarstva odbrane zbog ograničenja koja su uvedena novinarima koji izveštavaju iz Pentagona.

Ali pojavljivanje na kućnim adresama novinara kako bi im se uručili sudski pozivi koji ih obavezuju da u roku od samo nekoliko dana svedoče pred velikom porotom? To predstavlja potpuno novi nivo napada na medije.

Američki građani trebalo bi da razumeju šta se ovde zaista dešava – besraman pokušaj da im se uskrati pravo da znaju šta njihova vlada radi i kako troši njihov novac.

Tokom Trampovog prvog mandata, tadašnji urednik Vašington posta Martin Baron opisao je odlučno novinarstvo svoje redakcije rečima koje su ubrzo postale poznate i koje su za mnoge predstavljale inspiraciju da ignorišu političku buku i usredsrede se na činjenice i izveštavanje.

„Mi nismo u ratu sa administracijom. Mi radimo svoj posao“, rekao je Baron.

Nismo u ratu, već radimo svoj posao.

Kada je reč o odnosu prema medijima, administracija Donalda Trampa – ponovo, i otvorenije nego ikada ranije – potpuno pogrešno postavlja stvari.