Vrhovni vođa je samo marioneta?

Nakon nedavne višednevne komemoracije za ajatolaha Alija Hamneija, koji je 28. februara ubijen u američkim i izraelskim napadima, u Iranu započinje novo političko razdoblje.

Njegovim pokopom završena je era ajatolaha. Naslednik je Modžtaba Hamnei, drugi sin dugogodišnjeg vođe revolucije. Za naslednika je imenovan još 8. marta, no dosad se nije pojavio u javnosti te je izostao čak i sa državnih komemoracija održanih u čast oca. Neki izveštaji navode da je teško ranjen u raketiranju u kojem mu je ubijen otac.

Modžtaba Hamnei je postao treći vrhovni vođa Islamske Republike od revolucije 1979. godine, ali sada je ta pozicija bitno drukčija od onoga kako je zamišljena pre skoro pola veka.

Prema oceni stručnjaka za Iran i političkog analitičara Reze Talebija, Ali Hamnei postepeno je iz temelja promenio strukture moći Islamske Republike.

„Za razliku od ajatolaha Ruholaha Homeinija, koji je nakon revolucije uspostavio sistem utemeljen na revolucionarnom legitimitetu i sopstvenom autoritetu, Ali Hamnei počeo je taj sistem temeljito da preoblikuje“, rekao je Talebi u razgovoru za DW.

Tokom poslednjih 37 godina, postepeno je smanjivan uticaj verskih autoriteta i šiitskih verskih škola na ključne političke odluke. Njihovo mesto preuzele su bezbednosne institucije, kancelarija vrhovnog vođe te političke i vojne mreže povezane s njim.

Izostanak trojice bivših predsednika

Te promene izmenile su i ulogu izabranih institucija. Prema Talebijevoj analizi, predsednički izbori postepeno su se pretvorili u takmičenja unutar unapred zadanog političkog okvira.

Predsednici različitih političkih usmerenja mogli su da daju svoj pečat i postave neke političke prioritete, ali na strateškim poljima poput spoljne politike, nuklearnog programa i regionalne politike raspolagali su tek ograničenim prostorom.

Tokom šestodnevne komemoracije nije se pojavio nijedan od trojice živih bivših predsednika Islamske Republike – Hasan Rohani, Mahmud Ahmadinedžad i Mohamed Hatami – kao ni brojne druge vodeće osobe političkog sistema.

Umesto njih, u centru pažnje bili su predstavnici bezbednosnog aparata, posebno komandanti Revolucionarne garde, kao i aktuelni predsednik Masud Pezeškijan. To pokazuju zvanične fotografije.

Za Pezeškijana se smatra da je u dobrim odnosima s Modžtabom Hamneijem. Imao je ključnu ulogu u pregovorima o prekidu vatre, koji se posle izjalovio.

Rat, koji je započeo 28. februara američkim i izraelskim napadima na Iran, nakon gotovo šest nedelja završen je isprva krhkim primirjem. U izjavi koja se pripisuje Modžtabi Hameneiju, a koju su preneli iranski državni mediji, navodi se da je on „u načelu“ zastupao drugačije stanovište. Na kraju je ipak pristao na pregovore.

U izjavi se navodi da je svoju saglasnost dao nakon što je predsednik Pezeškijan, u svojstvu predsednika Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost, zajamčio da će „štititi prava iranskog naroda i interese Osovine otpora“ te za to preuzeti odgovornost.

„Samouverena Revolucionarna garda“

Uz Pezeškijana, važnu ulogu u pregovorima sa Sjedinjenim Američkim Državama imao je i Mohamed Bager Galibaf, bivši komandant Revolucionarne garde i sadašnji predsednik parlamenta.

SAD i Iran su 14. juna 2026. dogovorili nacrt okvirnog sporazuma koji je trebalo da posluži kao temelj za dalje pregovore. No nakon najnovije eskalacije u Ormuskom moreuzu, američki predsednik Donald Tramp naredio je nove udare na Iran.

„Iran član 5 Memoranduma o razumevanju tumači tako da formulacija ‘the Islamic Republic of Iran will make arrangements’ znači da samo Iran sme da donese potrebne odluke za ponovno otvaranje prolaza“, napisao je na platformi X Hamidreza Aziz, politikolog i stručnjak za iransku spoljnu i bezbednosnu politiku.

Iran kontrolu nad Ormuskim moreuzom smatra jednim od najvažnijih pregovaračkih aduta te nastoji da spreči uspostavljanje alternativnih pomorskih ruta – na primer kroz omanske teritorijalne vode i uz učešće Sjedinjenih Država ili međunarodnih organizacija – bez iranskog pristanka.

U eskalaciji sukoba sa SAD, Revolucionarna garda ima presudnu ulogu. Prema mišljenju Modžtabe Nadžafija, istraživača koji živi u Francuskoj, upravo je rat između Sjedinjenih Država, Izraela i Irana dodatno ojačao samopouzdanje Revolucionarne garde.

Kriza nije dovela do toga da veći uticaj steknu umerene političke snage – poput pristalica bivšeg predsednika Hasana Rohanija, koji je 2015. potpisao nuklearni sporazum.

„Svedočićemo unutrašnjem nadmetanju unutar Revolucionarne garde, a budući politički smer oblikovaće se upravo oko te ose“, rekao je Nadžafi u razgovoru za DW. Prema njegovoj proceni, tvrdo jezgro vlasti trenutno ne vidi razlog da učini veće ustupke umerenijim političkim snagama.

Hoće li tvrdo jezgro vlasti unutar Islamske Republike slediti Modžtabu Hamneija i pod njegovim vođstvom redefinisati politički smer ili će Modžtaba Hamnei i sam postati instrument tih centara moći?