Milan Ćulibrk: Vučić je odlučio da teret fiskalne konsolidacije u najvećoj meri podnesu penzioneri i zaposleni u javnom sektoru kojima su smanjene penzije i plate. Odluka da se stabilizuju javne finasije je u redu, ali nije u redu što teret stabilizacije nije ravnomernije raspoređen. Mislim, pre svega, na javna preduzeća koja su i dalje nastavila po starom proizvodeći velike gubitke koji se pokrivaju iz budžeta.

Miša Brkić: Odluka je doneta na političkom vrhu, a izvršilac je bio tadašnji ministar finansija Dušan Vujović. Moram da kažem da je finansijska i fiskalna konsolidacija bila neophodna. Da nije sprovedena Srbija bi se vrlo brzo našla u situaciji u kojoj je bila Grčka.

Ćulibrk: U penzije se retroaktivno ne može dirati. Moglo se zaustaviti njihovo dalje povećanje, ali naknadno ih smanjivati vrlo je problematično.

Brkić: Ja mislim da je finansijska konsolidacija mogla da prođe i bez udara na penzije. Recimo, umesto smanjivanja penzija vlast je mogla da krene u ozbiljnu i radikalnu reformu koja bi podrazumevala mnoge promene u takozvanom javnom sektoru, u državnim preduzećima.

Karabeg: Da li je budžet napunjen i povećanjem poreza?

Ćulibrk. Porezi se nisu nominalno povećavali, ali je naplata poreza bolja. Smanjen je i obim sive ekonomije, pre svega prodaja na crno kafe, cigareta i i naftnih derivata i po tom osnovu se dosta novca slilo u budžet. Vladi ne pada na pamet da smanji opterećenja i na taj način omogući privatnicima da više ulaže u nove poslove. Nizak privredni rast je rak rana Srbije, a on je direktna posledica činjenice da od svih zemalja u regionu Srbija ima najmanje domaćih investicija.

Brkić: Na velika opterećenja ne žale se samo domaći privrednici nego i strane kompanije koje su došle u Srbiju bez pomoći predsednika države. I domaći privatnici i strani investitori već dve-tri godine zahtevaju smanjenje opterećenja privrede. Vlast, međutim, nema mnogo sluha za takve zahteve. Ona učvršćuje partijsku dominaciju u ekonomiji. Političari na vlasti su zahvaljući korupciji ušli u krug najbogatijih članova srpskog društva. Mnogi tajni ugovori o kojima ništa ne znamo mirišu na korupciju. Partijski biznismeni, koji su stvoreni u poslednjih pet godina, dobili su vrlo unosne poslove u građevinarstvu, saobraćaju i mnogim drugim oblastima. Deo novca zadržavaju za sebe, a deo odlazi u partijsku kasu.

Ćulibrk: Pola Beograda nema kanalizaciju. Vodovod je zastareo. Pola gradova i sela u Vojvodini nemaju pijaću vodu. A vlada se hvali viškom u budžetu. Pametna država bi to investirala u infrastrukturu i ekologiju. Beograd i Novi Sad puštaju u Dunav neprečišćene vode iz kanalizacije. Sve su to projekti koje bi trebalo realizovati i za koje će nam trebati mnogo više novca nego što je suficit. Ali najgore je ako se hvalite kako imate višak u državnoj kasi, a s tim novcem ništa ne radite.

Brkić: Bojim da bi suficit mogao da bude iskorišćen u nekoj predizbornoj kampanji za čašćavanje birača. Najgori scenario je da se od tog novca povećaju plate zaposlenih u javnoj upravi, javnim preduzećima i državnoj administraciji i da na taj način predsednik kupi birače na sledećim izborima, a takvih najava ima. Drugi najgori scenario je da deo novca od suficita bude potrošen na projekte kakav je, recimo, Nacionalni stadion.

Karabeg: Guvernerka Narodne banke Jorgovanka Tabaković se hvali da su danas devizne rezerve Srbije 12 i po milijardi eura. I da su to najveće devizne rezerve za poslednjih 20 godina.

Ćulibrk: To je tačno. Plašim se, međutim, da ćemo cenu rekordno visokih deviznih rezervi možda platiti u dogledno vreme. O čemu se radi? U trenutku kada su kamate na evro i dolar bile negativne Srbija je bila idealna zemlja za plasman viškova novca. Strani investitori su bili privučeni relativno visokim kamatnim stopama na hartije od vrednosti koje je emitovala ova država. Mnogi su došli u Srbiju, doneli ogromne količine dolara i evra, prodali ih na srpskom tržištu, uzeli dinare i te dinare pozajmili državi uz visoku kamatu od 5 do 6 posto. Desilo se da se u međuvremenu kurs evra spustio sa 124 na 118 dinara i da je dolar sa 115 pao na skoro ispod 100 dinara. I šta se desilo? Stranci su kupujući državne papire zaradili, ne samo 5 ili 6 posto kolika je bila kamata, nego i dodatnih 5 procenata, ako su plasirali evre, ili čak 15 procenata, ako su plasirali dolare. Takve zarade nema nigde na svetu. I to je razlog zbog čega je kurs dinara ovako jak i zašto rastu devizne rezerve. U trenutku kada stranci procene da će situacija da se preokrene – oni će početi da iznose svoj novac, da naplaćuju državne papire, uzimaju dinare, da s tim dinarima ponovo kupuju evre i da ih iznose u inostranstvo. Tog momenta će devizne rezerve početi da se tope i kurs dinara će početi da slabi.

Brkić: Bojim se da među tim stranim investitorima, koji su pohrlili u Srbiju, ima mnogo onih sa srpskim prezimenom. Hoću da kažem da je pod firmom stranih investitora mnogo domaćih ljudi bliskih vlasti igralo igru koju je opisao kolega Ćulibrk. I to je još jedan način kako se monetarnom politikom novac preliva u džepove ljudi bliskih vladajućoj partiji.

Karabeg: U zaključku, preko čijih leđa se danas održava finansijska stabilnost u Srbiji?

Brkić: Preko leđa zaposlenih u privatnoj privredi.

Ćulibrk: Slažem se potpuno s kolegom Brkićem pogotovo kada imamo u vidu da su plate u privatnom sektoru mnogo manje nego u javnom i da je to jedini sektor u kome se isplaćuje minimalac.

Povezani tekstovi