Ivana Hadži-Popović: Očaranost Ničeom 1Foto: Lična arhiva

Misao slavnog pisca Hermana Hesea da se nikad ništa ne dešava slučajno, i da smo ovde u hermetičkom krugu, poslužila je poznatoj ovdašnjoj spisateljici Ivani Hadži-Popović da se posle romana Senka doktora Junga, objavljenog prošle godine u izdanju beogradskog Albatrosa Plus, ponovo posveti psihologiji i filozofiji.

Posle uspeha sa Senkom, autorka je ovoga puta inspiraciju našla u Fridrihu Ničeu, jednom od najvećih svetskih filozofa koji i danas različitim aspektima svoga razmišljanja intrigira ne samo istoričare filozofije već i sveukupnu humanističku nauku. Tako je nastao najnoviji roman, Košmar oko Ničea, u kojem punom snagom svoga bića progovaraju ženski likovi, čije su vokacije psihologija, psihijatrija i književnost, uz čiju pomoć, kroz istoriju civilizacije, ljudi pokušavaju da prodru u misaone procese koji kriju prostor tajni ljudskog postojanja.

Košmar oko Ničea objavila je, takođe, izdavačka kuća Albatros Plus u kojoj Ivana Hadži-Popović, inače odličan prevodilac sa francuskog i italijanskog jezika, radi i kao urednik. Autorka je većeg broja romana i zbirki eseja, od kojih ćemo spomenuti romane Sezona trešanja, Brod za Buenos Ajres, Zamka, Na Hadrijanovom tragu, Japanska kutija, Vatra i cvet, Ljubičice Leonarda da Vinčija… kao i knjige odabranih eseja Kolumbovo jaje, Isidora, eros i tajna i Poigravanje. Za roman Zamka 2004. godine dobila je prestižnu nagradu Isidora Sekulić. Prevela je zapažen broj knjiga sa francuskog, među kojima su i dela Mišela Turnijea, Kolet, Margerit Diras, Margerit Jursenar, Pjera Mišona, Dina Bucatija… Košmar oko Ničea jedanaesti je roman Ivane Hadži-Popović.

* U prethodnom romanu bili ste inspirisani Jungom. Zašto ste sada izabrali Ničea?

– Zato što su književnost i psiha neraskidivo povezane i „mesto tajnovito“, kako kaže junakinja mog romana, a Niče je, pod uticajem Šopenhauera, na psihu bacio sasvim nov pogled. Do njega, filozofija je bila apolonska, zasnovana na logici i razumu. On potpuno menja filozofsku paradigmu i uvodi Dionisa, figuru strasti, igre i divljih poriva, proglašavajući sebe prvim psihologom među filozofima, tvrdeći i da pre njega psihologija nije postojala. Čuveni psihijatri Sigmund Frojd i K.G. Jung sledili su njegove ideje o filozofiji kao medicini i smeloj psihologiji, mada je osnivač psihoanalize, uprkos mnogim  protivurečnim dokazima, to uporno poricao, ističući da je on, u stvari, taj koji je otkrio nesvesno u čoveku. To, naravno, nije bilo tačno. Nesvesno se pominjalo još u indijskom Epu o Gilgamešu a samo je u antičkoj Grčkoj bilo više od sto psihoterapuetskih hramova u kojima su se anlizirali snovi i dešavala iznenadna izlečenja. Jung je, naprotiv, svoju očaranost Ničeom ne samo priznavao, već je o njegovom čuvenom junaku Zaratustri držao i niz predavanja.

* Zlostavljanje je samo vrsta zla čijim se pogubnim posledicama bavite u romanu. Ono je i sve češća tema u ovom vremenu. Otkuda eskalacija ovakvog ponašanja?

– Nažalost, kultura zloupotreba svih vrsta prožima naše moderno društvo u kojem su sve zabrane i svi tabui konačno pali. U toj anarhičnoj, neobuzdanoj, bolesnoj atmosferi, u kojoj žrtva mora neprestano da dokazuje da je žrtva, nije ni čudo što su zavladali najniži porivi, ali ne treba nikada zaboraviti da je svaka nasilnost u svojoj suštini izraz nemoći, slabosti, nesigurnosti, straha od gubitka prevlasti nad drugim a ne izraz snage, plemenitosti i ravnoteže.

* Nasilje nije samo fizičko; psihološkom je teže odupreti se?

– Francuska psihoanalitičarka Mari-Frans Irigojen smatra da se u biti svi mi plašimo nasilnosti koja je u nama pritajena. U svakoj nasilnosti postoji asimetrija u odnosu: ranjiva žrtva i nasilnik koji to prepoznaje. Ako se nasilnost susretne još u detinjstvu, to je kao da se nauči drugi maternji jezik. Fizička i psihička nasilnost su blisko povezane i teren se priprema sitnim, podmuklim napadima koji imaju za cilj da kod buduće žrtve izazovu strah. Ali, svaka nasilnost je, pre svega, psihološka i njen cilj je da drugoga potčini, dok se žrtva lako hvata u tu zamku i ljubav zamenjuje zavisnošću i strahom. Poslušna žrtva ide dotle da svog zlostavljača brani a iscrpljena žrtva od njega prihvata sve. Inače, psihološko zlostavljanje se teško prepoznaje jer na telu ne ostavlja tragove, iako i reči mogu da ubiju kao i udarci. Ili što bi rekao čuveni holandski filozof iz 17. veka, Baruh Spinoza: „Najgori su oni tirani koji umeju da izazovu ljubav.“

* Svaka epoha ima svoju vrtoglavicu, svoj trenutak anestezije, svoje odbijanje stvarnosti – tako počinje moto vašeg romana. Šta nam je u 21. veku izazvalo vrtoglavicu, a šta nas je anesteziralo?

– Na samom pragu 21. veka ovde smo postali protagonisti pravog naučnofantastičnog filma, kada nas je najveća oružana sila na svetu duže od dva meseca bombardovala dirigovanim, otrovnim projektilima. Tako je kod nas, gotovo preko noći i na silu, stigao novi duh vremena. Ali potom je, nedavno, i nas kao i čitavu planetu, novi virus ubacio u još jednu filmsku stvarnost i potpuno sve anestezirao…

Je li zato kažete: „A onda sledi kobni događaj koji sve razbukti“. Šta je doneo našoj epohi, i kakve posledice slutite?

– Naše postojanje poseduje tokove koji su dublji od spoljašnjih zbivanja, a magiju života ne boji samo razum već i emocije, pa i onda kada smo popuno uvereni da životom upravljamo. Ti nevidljivi i često nerazumljivi tokovi u nama sa isto tako često nerazumljivim tokovima izvan nas, u sprezi sa dalekim, kosmičkim vibracijama, stvaraju podzemne bujice koje postaju očigledne tek kad probiju sve nevidljive brane. Zato je u tom veoma složenom, sveprožimajućem procesu teško bilo šta predvideti.

* Citirate Ničea, koji je pre više od jednog veka rekao: „Čovečanstvo je postalo lažirano i lažno, dospevši do obožavanja naopakih vrednosti.“ Da li je Niče anticipirao naše doba?

– Psihijatar K. G. Jung smatrao je početkom 20. veka da na svet konačno treba pogledati iz ženskog ugla, na „svet koji je u period opadanja stupio onog časa kada je iz života prognao ženske vidove ličnosti i ljubav što uz to ide“. U, ni do danas do kraja odgonetnim knjigama, zagonetni prorok i učitelj gorkih istina Fridrih Niče, u svojim slutnjama bio je veoma ambivalentan. Pišući o „poslednjim ljudima, onim lažnim koji žive najduže a leđa su okrenuli izazovnim idealima“ mogao je da misli i na ovo naše, naročito ako se zna da je sam tvrdio da njegove knjige nisu ni za 19. ni za 20. već za 21. vek, predviđajući i dramu u sto činova za dva nastupajuća veka. Možda smo mi danas zaista oni iz njegove vizije, koji „gledaju u provaliju koja je već pogledala u njih“.

* Frojd, Virdžinija Vulf, Jung, pa i Hese… svi su oni izašli iz pera Fridriha Ničea, kažete. Šta je najvažnije što ih povezuje?

– U 19. veku nemački filozofi Šopenhauer i Niče uspeli su da prodru u duboke, pritajene, uništiteljne moći u čoveku što će dovesti do toga da početkom 20. veka austrijski psihijatar Frojd i švajcarski Jung, engleska književnica Virdžinija Vulf i nemački pisac Herman Hese, nazvani „deca veka“, baveći se dotad nedostupnim, najtananijim pokretima duše, a u pokušaju da pronađu sebe i ničeovski „postanu ono što jesu“, pomaknu granice psihe i osvetle moderno doba. Virdžinija Vulf je čak stvorila i sasvim nov, psihološki književni jezik, pa su čitaoci u njenim romanima prvi put mogli da uđu u tok misli svojih književnih junaka.