Htela ne htela, neće je mimoići visokotehnološki cunami što je uveliko zapljuskuje.

Na samom početku čitaocima dugujemo najkraće objašnjenje: Industriju 4.0 čine „pametne fabrike“, čiji su noseći stubovi „internet stvari (ili pametni uređaji), računarstvo u oblaku i kibernetsko-fizički sistemi“.

Može li se, naposletku, ispostaviti da je prof. dr Radivoje Mitrović odavno na volšeban način naslutio obrise budućeg sveukupnog prevrata, iako se znalci povremeno spore da li je to revolucija ili evolucija? (Otuda je predložak „re“ u prvoj rečenici u zagradi). Na to ukazuje njegova upravo objavljena knjiga nesvakidašnjeg naslova „Srbija 4.0 – budućnost koja se ne sme propustiti“, u izdanju Zavoda za udžbenike.

Naglasak je podjednako i na naslovu i na podnaslovu. U srpskom jeziku to nije moguće, ali u stvarnom životu očigledno jeste. Uostalom, uverite se sami nakon dan-dva čitanja, koliko je potrebno da stignete do poslednje, 159. stranice.

I dalje ste u nedoumici, znajući da je novokovanica Industrija 4.0 skovana u Nemačkoj 2011? Niko to i ne osporava, ali u prethodećim decenijama temelje su joj – predano i strpljivo – postavljali i na Mašinskom fakultetu u Beogradu. Kao i na ostalim vodećim tehničko-tehnološkim fakultetima diljem zemljinog šara.

Prisetite se samo automatizacije, robotizacije, informatizacije i, napokon, digitalizacije, koja je sve prethodne pojmove objedinila pod svojim imenom. Najposle je ušetala veštačka inteligencija, potpomognuta neuronskim mrežama i nanotehnologijom.

Zar sve to nije izučavano i proveravano u ovoj visokoškolskoj ustanovi, odakle nam je s vremena na vreme razglašavano? Plejada naučnika i stručnjaka utirala je put Industriji 4.0 u skamijama i laboratorijama zdanja u Kraljice Marije 16. Preostalo je da se sve to stavi pod istu kapu u našoj zemlji, kada su beogradski mašinci upriličili jedno od najuglednijih međunarodnih naučno-stručnih savetovanja te vrste u svetu. Spisak predavača po pozivu predstavljao je svojevrsni „ko je ko“ u ovoj oblasti.

Pisac pomenutog štiva, za koga se može slobodno reći da je u svojoj ličnosti sjedinio čoveka znanja, čoveka veštine i čoveka rukovođenja, to je među prvima u nas shvatio. I ne samo to: godinama je ponavljao da je srpska sutrašnjica prebiva u trouglu država-privreda-nauka. (Ni obrnuti redosled imenica neće promeniti smisao).

Kada samo se upoznali pre, otprilike, dve decenije, imao je jasnu zamisao kuda mora da se usmeri domaće istraživanje. Ukoliko hoćemo bolje da živimo. „Istraživanje radi istraživanja“ neodoljivo podseća na „Umetnost radi umetnosti“ (L’Art pour l’art), a to malo kome koristi, osim vlastitoj taštini.

Bio je zagledan u posleindustrijsko društvo, u koje smo silom istorijskih prilika već zakoračili. Ili: u novu industriju ili Industriju 4.0, a šta bi drugo kao naučnik, javni poslenik (ministar, zamenik ministra i državni sekretar) i fabrički rukovodilac video. Zato čitaoca u svakom retku rečenog rukopisa, satkanog od pogleda, istupanja i promišljanja, gorljivo ubeđuje da je kucnuo čas da se Srbija ispenje na vrh talasa neumitnih društveno-ekonomsko-tehnoloških promena bez premca u dosadašnjoj ljudskoj istoriji.

I na samom kraju izdvajamo predgovor i pogovor dvojice vrsnih srpskih stručnjaka, prof. dr Dragana Đurđanovića (SAD) i prof. dr Aleksandra Subića (Australija), kao i esej dr Henrija Kisindžera, bivšeg američkog državnog sekretara.

Povezani tekstovi