Foto: G. Nonin

To je svakako malo neobično. Ja ću odmah čitaocu reći u čemu je stvar: sticaj okolnosti, ne ništa drugo, stavio ga je u taj dvostruki položaj. Klinger je, naime, sa drugim autorom, Denisom Kuljišem, radio na prethodnom zajedničkom projektu „Tito: neispričane priče“, oni su taj rad nastavili i posle 2013. kad su „Neispričane priče“ objavljene, ali je tragična Klingerova smrt koja se desila dve godine kasnije (2015) označila kraj te očigledno plodne saradnje. Ostao je Kuljiš sam, i on je evo dovršio posao, ostavljajući Klingerovo ime uz svoje, dodajući Klingeru još i posvetu.

Ona je nesumnjivo znak velikodušnosti, ako već ne i zahtev prava. Ko je, ipak, Vilijam Klinger? „Usprkos imenu“, koje zvuči tako kao da je izvanjac, on je bio rođeni Riječanin. Koliko poreklom, toliko izgleda sudbinom, bio je predodređen da prevazilazi granice nacija, država, čak kontinenata. Oni koji su ga portretisali pre nego ja ovako ovlaš, videli su ga kao transgranično moderno biće, upućeno na jedno novo, buduće, otvoreno doba.

Obrazovanje je sticao u rodnom gradu, potom u Trstu, onda u Budimpešti, ne zaustavljajući se, dakako, ni tu, savladavajući, sa neverovatnom lakoćom, jezike na koje je nailazio, znajući ih, brojem, svakako više nego što je prstiju na jednoj šaci. Bila mu je to basnoslovna prednost kod korišćenja arhiva. Sasvim je moguće da je i zato Klinger najcitiraniji autor svoje istoričarske generacije. To mu, međutim, u rodnoj zemlji (Hrvatskoj) nije obezbedilo neku osobitu akademsku promociju. U NJujork – na čijoj će periferiji bizarno skončati od prijateljevog metka – i otišao je da okuša profesorsku sreću jer je Rijeku morao napustiti zbog neslaganja sa tamošnjim katedrama istorije.

Povjesničarska zajednica Hrvatske propustila je da ga oplače; štaviše, ispratila ga je uglavnom šutnjom. In memoriam talijanskoga profesora, kod kojega je doktorirao, ukazao je, međutim, na jednu za nas ključnu crtu Klingerovog naučničkog profila: imao je strast za istoriju. Ta skoro šuplja fraza u njegovom slučaju vredi u punom, bukvalnom značenju. Klingerovi su tagovi Jugoslavija, nacionalizam, represija socijalističkog vremena. Bio je, međutim, na jednak način posvećen i malim, gradskim legendama. Ako je hteo da sazna, recimo, i osvetli ulogu jednog svog zemljaka sa Kantride u slavnom sovjetskom kosmičkom programu, a hteo je, onda nije žalio truda da dođe do svake moguće činjenice.

To je bio nesrećni Klinger, neke vrste historik misionar, čiji se život brutalno okončava u četrdeset drugoj.

Strast za istoriju jeste pak ono što je spojilo njega i Kuljiša. Nisam držao fenjer njihovoj saradnji, doduše, ali se to da lepo videti iz rada na zajedničkim dvema knjigama o Titu: bez te strasti koja ih je ujedinjavala ne bi mogla nastati jedna takva kolosalna građevina kakva je ova koju čine prva knjiga, „Tito: neispričane priče“, i druga, kao frakcija te prve, „Titov tajni imperij“. Uzele su im, obojici, godine istraživanja i pisanja. Bez strasti to ne bi išlo.

Kako bi drugačije nastao onaj impresivni, neuporedivi spisak korišćene literature koji liči na Aleksandrijsku biblioteku? Kako onolike fusnote, napomene i komentari? Samo je ta strast, napokon, mogla proizvesti takav njihov fer odnos da nisu smatrali važnim da naznače šta je u knjigama čije, pa su nama ostavili da odgonetamo ko je tu bio Iljf a ko Petrov. Važno je bilo delo.

Sve drugo, inače, u tome je tandemu asimetrično. Kad pre možda deceniju započinju posao, Kuljiš ima status harizmatičnog zagrebačkog autora, Klinger status nepriznatog talenta. Kuljiš gotovo zatvorenu, veliku biografiju, Klinger početničku, uglavnom skromnu bibliografiju. Itd. Ali, ono što su oni uradili jeste to da su se dobro razumeli oko toga kako i gde treba da se dopunjuju. Recimo: „Titov tajni imperij“, kao god i prethodna knjiga, plod je, pre svega, zapadnjačke, protestantske akribijske etike: označena od samih autora kao publicistička ona sa tzv. naučnom aparaturom koju poseduje može komotno istrpeti klasifikacije i najkonzervativnijih profesora. (Ponekad je toga toliko, da liči na enciklopediju o Titu.) E, sad: prema onome što znamo o autorima, naučna aparatura teško da je mogla biti Kuljišov posao. NJega svezati za sto neke biblioteke, ne čini se verovatnom ni mogućom operacijom.

To je u internoj podeli rada, dakle, moralo spadati na Klingera, koji je, očito, bio taj koji je nosio vodu, i, po prirodi svoga sveučilišnoga poziva, u ovoj tvrtki – ako to nije nepristojno reći – kontrolisao starijeg partnera. (Novinara, koji sigurno nije polagao ispite iz metodike naučnoga rada.) Vilijam Klinger obavio je onda, ako sam tačno naslutio, taj zamašan posao, i u finalu karijere – ni ne sluteći da joj je finale – stekao zavidnu, štaviše izvanrednu referencu, za svoj curriculum vitae.

Kuljišu – neka oprosti Klinger – pripisujem ostalo u ovoj knjizi. A to je njen tekst. Reč-dve o njemu, piscu, za čitaoca koji ga je čitao do maločas. Kuljiš je stari vuk sa zagrebačkog Zrinjevca. Posmatran iz daljine, odaje utisak Pjera Bezuhova iz Tolstojevog romana, ili pak Krležine figure (u izvedbi Marije Ujević) što smeštena na rubu zagrebačkog Gvozda, tik pred terasom restorana Dubravkin put, asocira na medveda: sa izgledom je, dakle lenjog, pomalo indolentnog, pretilog (na srpskom: gojaznog) gospodina, čije dobroćudno lice zatvaraju naočare sa debelim tamnim okvirom.

On, taj i takav gospodin dakle, u četrdeset je godina uredničke i novinarske karijere ispisao hiljade šlajfni tekstova, pokrenuo najuticajnije hrvatske magazine i listove, odlučujuće uticao, na kraju krajeva, na duh tamošnje medijske scene u tranzicijskom dobu raskida sa levim sistemima. Neiscrpan talenat, radoznao duh, strasno pero, strašno pero. Imao je opakih, poganih ispada, ali je na Krležinom (kad smo već kod Krleže) tragu, sa snagom toga nekompromisnog genija, u knjigama i člancima opisivao sjaj i bedu nove Hrvatske, kao malo ko pre njega i malo ko posle.

Analize, pamfleti, paskvile, kako da ne i kante pomija, sve je to moglo u svakome trenu stići glavu svakoga hrvatskog barbarogenija. Prema nekim crtama beogradskog života bio je sentimentalan, znao je u našem gradu videti i neke lepote koje smo mi sami teško primećivali. Nije se gadio Istoka. I kad se mislilo da se sasvim prepustio šetnjama sa psom na trgu ispred zagrebačkog Kolodvora, te zadimljenim kuloarima kultne Esplanade, pojavila se najpre jedna, pa onda i ova druga knjiga o Titu. Vedre, inteligentne, ekscentrične.

Ko god je pročitao bilo kad i bilo šta od Kuljiša biće mu jasno da je na svih hiljadu i dvesta stranica ove dve knjige Kuljišova, dakle, ruka: čak i na zadnjoj didaskaliji na klapni prve knjige, na kojoj stoji da je Klinger Riječanin „usprkos imenu“! Stil ga je odao, kao što odaje svakog rasnog pisca. Neukrotiv, pun energije, stalno pod pritiskom neobuzdane mašte i neiscrpnog broja kombinacija, to je Kuljiš svuda, pa i u ovim knjigama. Pa, ako je koautor Klinger i imao neku posebnu teškoću, onda je ona bila u tome da se sve to – i mašta, i literarni prosedei – podrede primarno istoriografskoj radnji.

Fantazija čijim se čarima Kuljiš znade predati nije neprijatelj istoriografije, naravno, osim ako ostane bez kontrole; literarni jezik takođe. I tu je Klinger, ako se ne varamo, uradio još jedan nesumnjivo veliki posao – disciplinovao je Kuljiša. Ima komotnih ekskurzija, ali nema olakog zaključivanja. Nema ničega sličnog. Završnica „Titovog tajnog imperija“, na primer, sa opisima lidera Trećeg sveta, bila je u tome smislu vrlo osetljiva. Možda neki čitaoci neće odobriti naturalizam sa kojim Kuljiš ocrtava te karaktere, redom inače diktatore i samodršce – ali, on daje dokaze za svoje tvrdnje, i neće nikome da gleda kroz prste. Ovo je najbolji, zreli, perfektni Kuljiš, Kuljiš kao ukroćena goropad.

Videli ste i sami da su Kuljiš i Klinger sastavili knjige (uvek govorim o dve knjige) iz nekoliko tipova tekstova. Tu su oralna istorija, arhivska građa, autorski narativi. Svako ko se bavio ovim zanatom vrlo dobro zna da je staviti to u jedne korice đavolski teška stvar. To mogu samo vešte ruke, i – postmodernizam. Kod Dedijera, na primer, od toga bi svakako ispala kupusara. Kod K. i K., međutim, ispao je postmoderni brevijar. U jednom prikazu „Neispričanih priča“ napisao sam da je u njima početak na početku, sredina na sredini, kraj na kraju. Sve na svom mestu, ništa ničem ne smeta, u jednoj gotovo savršenoj kompoziciji. U „Titovom tajnom imperiju“ linija kojom se kreće priča još je, čini se, čvršća. Rekao sam priča?

Da, priča, ona je suština čitave Kuljišove autorske poetike, bez priče – sudim to po onome što piše – ne samo da nema dobroga teksta nego nema teksta uopšte. To: pričaj priču, njegovo je najjače oružje, osobito protiv dosade koja je jedina sigurna smrt svakoga teksta. Među svim mogućim tipovima priče Kuljiš, dabome, gine za onom zakulisnom. I tu onda u jednoj slatkoj napetosti igraju svoju igru istoriografija i literatura. I u „Tajnom Titovom imperiju“ Kuljiš zna dovesti stvari na samu ivicu fikcionalnog, ali zna ih – to je njegova nedovoljno isticana vrlina – otuda i vratiti na ravan hladne povijesti. To što je beskrajno zabavan, ponekad kao triler, iritira akademsku zajednicu, koja je podozriva prema poduhvatima te vrste.

Ali, sav ovaj Kuljiš – najbolji bez sumnje story-teller u našem bez prevoda prostoru – i nastao je iz prezira prema mrtvom, sholastičkom akademizmu. Klasični istoričari doživljavaju istoriografiju kao strašni sud. Kuljiš obratno: kao jednu otvorenu, dinamičnu materiju, uvek podatnu za novu ne obavezno smrtno ozbiljnu interpretaciju.

Kakav je, napokon, Tito u „Tajnom Titovom imperiju“? Svako je od vas, poštovani čitaoci, izvukao već svoj zaključak. Ako vam je iz nekog razloga stalo da čujete i moj, evo ga: Titov lik kakvim ga je Kuljiš napravio ima istorijske gabarite spolja, i sve crte jednog ingenioznog mračnog vladara iznutra. Ovaj Tito ovde u Kuljišovoj laboratoriji – survajver, čovek akcije, avanturist, džentlmen, vođa ganga terorista i revolucionara, menadžer firme, Moskvin disident, vojskovođa, državnik, diktator, svetski čovek, pre svega i posle svega Staljinov agent – prikazao se davnih osamdesetih u Zvezdara teatru, u liku Voje Brajovića, i u komadu Žaka Popovića „Pazarni dan“, kao skica koja će jednoga dana – a taj je dan evo došao – biti razrađena.

Okretan, inteligentan, nešto između probisveta, pustolova, revolucionara i mesije, sa zlatnim prstenjem na rukama, to je bio lik sa kojim je – uz sadejstvo Dedijerovih Priloga za biografiju – počela demontaža mita. Jedan pravac tog procesa bio je antititoizam. Meni se čini da to nije bio Kuljišev pravac. Daleko od apologije, Kuljiš je jednako daleko i od anateme. On je prosto-naprosto pisac postmodernog pikarskog romana.

Dve trećine knjige potrošeno je da se napravi osnova sa koje je onda osvetljen jedan megalomanski, imperijalni naum što će završiti u bizarnom glamuru Trećeg sveta. Tito je svoju „tajnu imperiju“ osvajao daleko lakše nego Cezar svoju – jednim jedinim brodom, legendarnim „Galebom“ – sa manje žrtava nego Napoleon, sa manje napora nego Hanibal, sa više lukavstva nego što ga je pokazivao Aleksandar Makedonski! Kuljiš navodi jednog zapadnog autora koji je Tita priključio ovim velikim majstorima istorije, verujem zato da pokaže svu patologiju Titovog poduhvata, kojemu nije bilo leka.

Ima u svemu tome i ironije, ali to je – uveren sam – podsmeh novih generacija iz čijeg je rakursa Kuljiš gledao Tita. Ne, dakle, iz rakursa svoje generacije koja je živela s Titom. To je vrhunac njegovog fantastičnog napora. Kraj jedne formule istorije, i početak nove.

Povezani tekstovi