Merilin – žena koja je postala slika: Sa izložbe u londonskoj Nacionalnoj galeriji portreta posvećene ikoni sedme umetnosti

Fotografija je nastala u foto-kabini 1940. godine, a devojka na njoj zove se Norma Jeane Baker.

Teško je, čak i uz dozu mašte, povezati tu sasvim običnu tinejdžerku sa glamuroznom plavušom koja će samo deceniju kasnije postati jedno od najprepoznatljivijih lica na svetu.

Upravo taj put – od Norme Jeane Baker do Merilin Monro – prati izložba Marilyn Monroe: A Portrait u londonskoj Nacionalnoj galeriji portreta.

Postoje lica koja pripadaju istoriji i lica koja pripadaju kolektivnom sećanju.

Merilin Monro pripada obema kategorijama.

Malo je ljudi koji ne bi prepoznali njen osmeh, platinastu kosu ili čuvenu pozu iz filma „Sedam godina vernosti“, dok joj bela haljina leprša iznad otvora njujorške podzemne železnice.

A ipak, malo je javnih ličnosti koje su ostale toliko zagonetne.

Nova izložba posvećena stotoj godišnjici njenog rođenja ne pokušava da razreši tu zagonetku.

Naprotiv.

Ona pokazuje kako je nastajala.

Kako je Norma Jeane Baker postala Merilin Monro.

I kako je jedna žena, možda više nego ijedna druga u dvadesetom veku, uspela da sebe pretvori u sliku.

Sve počinje gotovo skromno.

Na jednoj od najranijih fotografija vidimo tinejdžerku tamne kose.

Još nema platinastih uvojaka, glamura, reflektora ni holivudske aure.

Ali već postoji nešto što će ostati nepromenjeno do kraja života: neobična svest o kameri.

Pogled koji ne izbegava objektiv, već ga traži.

Na fotografijama koje je André de Diénes snimio na kalifornijskim plažama sredinom četrdesetih godina, mlada Norma Jeane već isprobava različite verzije sebe.

Menja raspoloženja, izraze lica i poze sa lakoćom iskusne glumice, iako je tek na početku puta.

Već tada deluje potpuno sigurno pred kamerom.

Kao da je vrlo rano shvatila ono što će postati njena sudbina – da će najveći deo svog života provesti pred tuđim pogledima.

Krećući se kroz izložbu, posetilac prolazi kroz galeriju najpoznatijih fotografa svog vremena: Richarda Avedona, Cecila Beatona, Miltona Greena, Eve Arnold, Philippa Halsmana, Andréa de Diénesa i mnogih drugih.

Naizgled, to je priča o fotografima koji pokušavaju da joj se približe, da je razumeju i stvore svoju verziju Merilin.

U stvarnosti, često deluje obrnuto.

U Greenovoj fotografiji Ballerina Sitting iz 1954. godine ona nije seks-simbol, već gotovo eterična figura, krhka i zamišljena.

Na drugim fotografijama je zavodnica, filmska zvezda ili pin-up ikona.

Menjaju se stilovi, atmosfere i autorski pristupi, ali ona ostaje iznenađujuće ista.

Kao da se svaki od tih fotografa susreće sa već oblikovanom pojavom koju može da osvetli iz drugog ugla, ali ne i da promeni.

To je možda najzanimljivije otkriće ove izložbe.

Merilin nije bila pasivni model pred objektivom.

Nije bila tek lepo lice koje drugi oblikuju prema svojim željama.

Na fotografijama postaje jasno koliko je pažljivo gradila vlastiti lik: od načina na koji drži glavu i osmehuje se, do frizure, šminke i položaja tela.

Njena senzualnost, koja danas deluje spontano i prirodno, bila je rezultat rada, discipline i gotovo opsesivne kontrole sopstvenog izgleda.

U tom smislu, Merilin Monro nije samo proizvod Holivuda.

Ona je jedan od njegovih najuspešnijih autora.

Ta činjenica često ostaje u senci stereotipa o „glupoj plavuši“ koji ju je pratio tokom čitave karijere.

Izložba, međutim, podseća da je iza tog pažljivo konstruisanog lika stajala žena koja je ozbiljno proučavala glumu, čitala, radila na sebi i pokušavala da preuzme kontrolu nad vlastitom karijerom.

Među fotografijama koje privlače pažnju nalazi se i ona na kojoj sedi u parku zadubljena u poslednje stranice Džojsovog „Uliksa“.

Možda je prizor pomalo režiran, možda i suviše savršen da bi bio sasvim spontan, ali govori o nečemu što je za Merilin bilo važno: želji da bude viđena i drugačije, izvan okvira slike koja ju je pratila tokom čitave karijere.

Osnivanje sopstvene produkcijske kuće pedesetih godina nije bio gest razmažene zvezde, već pokušaj da se izbori za kreativnu i profesionalnu autonomiju u sistemu koji je žene uglavnom posmatrao kao robu.

Ali upravo su njeni najozbiljniji profesionalni napori najčešće ostajali u senci slike koju je svet želeo da vidi.

Paradoks njenog života možda se najbolje može sažeti u nekoliko jednostavnih reči: bila je željena više nego poštovana, slavna više nego zaštićena, inteligentna i obrazovana, ali uporno svođena na ulogu seks-simbola.

Pa ipak, što više fotografija gledamo, sve se češće nameće pitanje koje izložba nikada sasvim ne postavlja: gde se završava Merilin, a gde počinje Norma Jeane?

Povremeno se kroz savršeno režiranu površinu nazire nešto drugo.

U pojedinim fotografijama Eve Arnold ili na portretima koje je Cecil Beaton snimio sredinom pedesetih godina, glamur kao da na trenutak popušta.

Još je upečatljivija serija fotografija koje je George Barris snimio na plaži u Santa Moniki nekoliko nedelja pre njene smrti.

Lice više nije sasvim besprekorno, osmeh više nije potpuno siguran.

Umor, krhkost i melanholija pojavljuju se tek na tren, kao senka koja pređe preko reflektora.

Možda upravo zato ti prizori ostaju među najupečatljivijima.

Ne zato što otkrivaju „pravu“ Merilin, već zato što nas podsećaju da iza jednog od najvećih mitova moderne kulture ipak stoji ljudsko biće.

Kako se izložba bliži kraju, menja se i njen fokus.

Fotografije ustupaju mesto umetničkim interpretacijama.

Pojavljuju se radovi Endija Vorhola, Polin Boti, Pitera Blejka i drugih umetnika koji više ne prikazuju ženu od krvi i mesa, već simbol.

U tom trenutku transformacija je završena.

Merilin više nije osoba.

Postaje znak.

Ikona.

Vizuelna prečica za slavu, lepotu, požudu, Ameriku, Holivud i prolaznost.

Možda nijedna druga figura dvadesetog veka nije tako potpuno prešla put od ljudskog bića do mita.

A ipak, upravo u toj transformaciji krije se i njena tragedija.

Što je slika postajala moćnija, žena iza nje postajala je sve manje vidljiva.

Posmatrajući desetine portreta, filmskih isečaka i umetničkih interpretacija, posetilac na kraju ostaje sa neobičnim utiskom: da je video gotovo sve, a da i dalje ne zna dovoljno.

Možda je to i razlog zbog kojeg Merilin Monro nastavlja da fascinira više od šest decenija nakon smrti.

Ne zato što je bila najlepša žena svog vremena, niti zato što je njen život imao tragičan kraj, već zato što je uspela u nečemu što retko kome polazi za rukom.

Stvorila je lik toliko ubedljiv, toliko živ i toliko trajan da je zasenio osobu koja ga je stvorila.

Izložba u londonskoj Nacionalnoj galeriji portreta ne otkriva tajnu Merilin Monro.

Ali nas podseća da se iza jednog od najpoznatijih lica moderne kulture nalazila žena koja je razumela moć slike bolje od gotovo svih svojih savremenika.

Ostalo je legenda.

A legende, po pravilu, nikada ne otkrivaju sve svoje tajne.