Upravo oko pomenutog paradoksa plete se nadahnuta studija Meri Čejko Superpovezani – internet, digitalni mediji i tehno-društveni život (Clio, 2019) čiji naslov jasno ukazuje na našu povezanost bez presedana, ali već prvoj rečenica ove knjige autorka upozorava da je njen naslov donekle promašen budući da oko polovine čovečanstva uopšte nije povezano na internet.

Kad se u jednačinu doda rastuća armija onih koji iako su fizički umreženi zapravo se osećaju nikad nepovezanijima onda se pomenuti paradoks manifestuje u svoj svojoj silini.

Ono što je najteže kad se proučavaju ovako kompleksni i, često, kontradiktorni društveni fenomeni oko kojih, za nevolju, svako ima neko svoje mišljenje, jeste zadržavanje uravnoteženog pristupa koji će autora sačuvati od brzopletog svrstavanja na ovu ili onu stranu.

Da ne bude zabune, odmah treba reći da je Čejko bliža tehnooptimistima nego pesimistima ali ni jedan njen stav nije posledica naučne proizvoljnosti ili nekakve lične pristrasnosti, već je upravo suprotno, bogato potkovan uvidima brojnih istraživača širom sveta.

Zapravo, jedini način da sebi date slobodu da izjavite da internet i digitalni mediji ne da ne remete već upravo olakšavaju i podstiču društveno povezivanje, te da snažno podržavaju društvenu interakciju jeste da se naoružate dovoljno jakim dokazima (što će reći bogatim uvidom u literaturu) koji će imati snagu da izdrže negodovanje medija i sumnjičavost javnog mnjenja koje je uvereno da su posledice upotrebe interneta upravo suprotne.

Zbog toga se može reći da je jedan od najvećih kvaliteta ove knjige ne samo obimna literatura već i obuhvat tema i sa internetom povezanih fenomena kojima se Čejko bavi, od istorije interneta i weba, pa i njegove mračne strane, preko naseljavanja sajberprostora, razmene i nadzora, nejednakosti, identiteta, stvaranja onlajn veza, bilo prijateljskih bilo seksualnih ili emotivnih, pa sve do tehnodruštvenih institucija i naše sudbine u godinama koje slede.

Zaista su retke ovakve knjige, posebno kad je reč o štivu na koje se može osloniti domaći čitalac, koje zahvataju toliko fundamentalnih tema kad je reč o vezi komunikacionih tehnologija, pre svega mobilnih telefona i interneta i našeg društvenog života.

Noseći se sa brojnim izazovima u pokušaju da rastumači kompleksnu međupovezanost novih komunikacionih tehnologija i društva autorka uspešno izbegava da se upeca u zamku tehnodeterminizma jasno ističući da tehnologija sama po sebi nije sila koja samostalno menja društvo već da iza nje uvek stoje ljudi, odnosno društveni kontekst u koji su tehnologije uronjene.

Druga zamka koju Čejko uspešno izbegava jeste ona koja virtuelni svet suprotstavlja realnom i predstavlja ga kao njegovu antitezu. Autorka jasno pokazuje da ne postoji nekakav imaginarni virtuelni svet u kome smo mi neko drugi već da se jedino može govoriti o isprepletanosti naših nazovi realnih i virtuelnih iskustava gde ona postaju deo jedinstvenog doživljaja koji je posredovan digitalnim tehnologijama.

Naravno, ni jedna studija nije bez mana pa tako ni ova ali one ni na koji način ne narušavaju pozitivnu sliku koju knjiga Superpovezani na čitaoca ostavlja.

Budući da se već dugi niz godina bavi proučavanjem interneta kod Čejko se oseća jedna vrsta nostalgije prema internetu kakav je nekada bio. Nekadašnji internet nije bio samo tehnologija on je bio vrednost sam po sebi. Odlaziti na internet značilo je biti drugačiji, biti inovativan ili buntovan dok je današnji internet pretvoren u puku infrastrukturu za isporučivanje, u dobroj meri kontrolisanog, sadržaja. Čini se da Čejko ne pridaje dovoljno pažnje promenama strukture samog interneta i načinima njegove upotrebe i to je svakako pravac u kome ona može da nadogradi svoja istraživanja u budućnosti.

Takođe, studiji fali malo oštrine i kritičnosti prema vlastodršcima koji često zloupotrebljavaju tehnologije čime suzbijaju demokratski potencijal savremenih društava i često narušavaju osnovna ljudska prava svojih građana.

Čejko, istina, pravi razliku između različitih tipova nadzora, identifikujući državne institucije kao nosioce onoga što naziva vertikalni nadzor, ali nije jasno kakav je njen stav prema ovoj vrsti nadzora. Nema sumnje da svaka država koja drži do bezbednosti svojih građana mora sprovoditi neku vrstu nadzora ali je sasvim različito kad umesto onih koji su potencijalni prekršitelji zakona predmet nadzora postanu bezmalo svi građani jedne države.

Zaključujući, možemo reći da se ovakve studije kad je reč o prevodima koji se nude domaćim čitaocima mogu izbrojati na prste i to verovatno jedne ruke.

Zbog toga će ova knjiga biti korisno štivo za svakog ko u svom razumevanju društvenih posledica upotrebe savremenih tehnologija želi da ode korak dalje od simplifikovanih a često i teorija zavere koje dominiraju ovdašnjim javnim mnjenjem.

Naravno, ona bi pre svega trebalo da se nađe u školskim i univerzitetskim bibliotekama kao posledica njenog uvrštavanja u inovirane nastavne programe, jer proučavanje dinamičnih promena koje nam se dešavaju bez dinamičnosti u obnavljaju nastavnih programa nalikuje lečenju novih sojeva bakterija ili virusa lekovima koji su odavno prevaziđeni.

Vraćajući se na pomenuti paradoks sa početka ovog osvrta možemo zaključiti da se njegovo razrešenje nalazi u tome da se, za početak, pokušaju zameniti uzroci i posledice stanja u kome se naša društvenost danas nalazi.

Naš rastući osećaj otuđenosti nije posledica sve intenzivnije upotrebe komunikacionih tehnologija već upravo suprotno, intenzivna upotreba ovih tehnologija jeste posledica našeg rastućeg osećaja otuđenosti. Mi smo ti koji kreiraju i sebi prilagođavaju tehnologije komuniciranja u mahnitoj potrebi da sačuvamo naše društvene veze a sile koje nas razdvajaju su iste one koje su stvorile okvir u kome su ove tehnologije nastale, dakle one fundamentalne sile koje su stvorile naš (post)moderni način života.

Povezani tekstovi