Foto: Stanislav Milojković

Držim da ima smisla nešto da kažem na tragu jedne Blohove poente iz intervjua, starog skoro šest decenija, a kod nas objavljenog 1979. godine u izdanju sarajevske „Svjetlosti“, u knjizi „Politička mjerenja“.

To mesto glasi: U čistim namjerama hrišćanstva kao i u poštenim namjerama socijalizma ovaj se prostor, bez sumnje do kraja vredan stremljenja, naziva: Regnum humanum.

Misleći pre svega na domašaje narečenih, „poštenih namera socijalizma“, razmišljam i o Oršolićevim traganjima za istinskim „bratstvom među ljudima“.

Budući da nije reč o površnim, dogmatizovanim tokovima analize, ne čudi što autor ne odbacuje olako Marksovu tezu da je „emancipacija čovjeka od kapitalizma pretpostavka odumiranja religije“, te da „političko oslobođenje može uslediti tek nakon razaranja sprege između trona i oltara“. Primetićemo, takođe, da Oršolićevo stanovište o „aktualnosti Marxove kritike religije“ i, uopšte, Marksovog metoda u analiziranju društva i kapitalskog izrabljivanja, nije baš uobičajeno za krugove hrišćanskih teologa.

Kao što su relevantna mesta o neophodnosti situiranja religije u konkretan društveni i istorijski okvir, tako je saznajno produktivno i Oršolićevo kontekstualno razumevanje sledećeg Marksovog stanovišta: „… kršćanski su socijalni principi podmukli, a proletarijat je revolucionaran“.

Autor dalje parafrazira: „Kao tipično kršćanske vrline, koje su nespojive s poslanjem proletarijata, navodi on posebno poniznost, potčinjenost i skromnost“, dakle, otprilike one tobožnje kršćanske kreposti koje je kasnije Nietzsche diskreditirao kao „robovski moral“ i za koje je smatrao da su tipične i za socijalistički proletarijat. Marx te „vrline“ naziva „svojstvima hulje“, ali proletarijat, koji ne dopušta da se s njime postupa kao s huljom, „smatra svoju hrabrost, svoje samopouzdanje, svoj ponos i svoj smisao za nezavisnost mnogo potrebnijim od svog kruha“.

Upravo na ovoj koti Oršolićevih razmatranja valja zastati. Ne samo zbog sve brojnijih prizora što ilustruju narastanje svojstava koje su, na svoj način, osudili pomenuti filozofi.

Pre nedelju dana, recimo, komentarišući poražavajuće odsustvo bilo kakve empatije radnika fabrike „Milan Blagojević“ iz Lučana prema tragediji svog kolege na poslu, profesor Ratko Božović upozorio je upravo na narastanje osobina koja su, na svoj način, osudili i Marks i Niče.

Božović tako govori o „moralnom posrnuću društva“, o „svetogrđu“, koje se skriva iza „odbrane lične egzistencije“, čak i po cenu besprizorne sramote.

Nisu retki trenuci kada nam se učini kako su sve sumornije perspektive čovekovog sveta, uključujući povratak hobsijanskim obrascima moći i egzistencije. Simona Vej (Simone Weil) je za slična vremena „stida zbog poraza“; „unutarnjeg raspadanja“; „nacionalnog egoizma“; „snova o ubijanju – u ime najlepših pobuda, ali nisko i bez rizika“; „ukusa krvi“; „kompleksa prosjaštva“; „protivrečnosti svojstvene patriotizmu“, primetila: „Činjenice pokazuju da, osim natprirodnog dejstva milosti, nema surovosti i niskosti za koje čestiti ljudi nisu kadri, čim se uključe u igru odgovarajući psihološki mehanizmi“. Nažalost, svedoci smo sve izrazitijeg bujanja takvih mehanizama u deceniji krize koja još traje.

Ne samo iz ove naše, „prethistorijske“, urođeničko-nacionalističke, postratne i pauperizovane tranzicione perspektive Zapadnobalkanskog regiona, već i iz ugla globalizujućih paradoksa ekonomije, politike, kulture i demokratije, iznova su pod temeljnom sumnjom skoro svi pojmovi, koncepti, institucionalni okviri i delatni subjekti emancipacije, humanizacije prirode i naturalizacije čoveka.

Nije reč samo o belodanom „posrnuću“ Marks-Engelsovih stanovišta da „radnici nemaju otadžbine“; da „s padom suprotnosti klasa u okviru nacija pada i neprijateljski stav među narodima“, te da je „podizanje proletarijata u vladajuću klasu, izvojevanje demokratije“ i slično. To smo, bez sumnje, manje-više bolno apsolvirali suočavajući se sa implozivnim debaklom svih eksperimentalnih varijanti realnog socijalizma, uključujući i naše samoupravljanje.

Naročito na ovim našim identitetski nahuškanim, sluđenim i spoznajno hendikepiranim prostorima, nema više pouzdane vere u bilo kakvu mogućnost doglednog konstituisanja subjekta, koji će iznedriti i regulisati takva stanja moći, slobode i pravde, koja bi makar podsetila na domete socijaldemokratske „države blagostanja“ (Welfare state), nažalost uveliko potisnute i na svojim autentičnim, ekonomsko-političkim „bunjištima“ Evrope.

Ideje, vrednosti i metod koji Oršolić primenjuje u svojim analizama – a reč je o konkretno-istorijskom situiranju svake „priče“ o „početku“, „domovini identiteta“, „veri“, „svetosti“, „obećanju“, „obraćanju drugom“, „pravdi“, „sabiranju“, „povezanosti“, „trpeljivosti“, „obzirnosti“, „uzdržanosti“, „odgovornosti“, „oproštaju“ (Derida 2001) – mogu pomoći da makar malo razbistrimo medijski i ideološki mutljag naše svakodnevice.

Principijelno razlikujući religiju per se od postvarenog (istorijskog) oblika religije, Oršolić nam nudi egzaktno utemeljene, razumljive i polemički britke kritike političkih zloupotreba religije. Pokazuje koliko su po moral, slobodu i demokratiju štetni „apriorno legitimiranje suverene vlasti voljom Božjom“, kao i „instrumentalizacija crkve do stupa društva“. Naročito su zapažene i, za postjugoslovenske prilike, instruktivne, njegove analize odnosa religije i nacionalsocijalizma, te odgovornosti crkve za ćutanje pred zlom; odgovornosti za „neizgovorene istine“, kao i za „negovanje krivog verovanja“. Zato, „prva pretpostavka ex-jugoslavenske regije za ulazak u evropske integracije je jasna teorijska i praktična borba protiv starih i novih oblika fašizma“, upozorava Oršolić.

U jednom od sažetaka Oršolićevih analiza, možemo pročitati kako je snaga naše vjere (je) prečesto bila vezana polusvjesnim karikama uz države i nacionalne ideologije… Sveti tekstovi se moraju tumačiti na globalan i univerzalan način.

U protivnom vjera, umjesto da bude svjetlost svijeta, postat će fitilj za nacionalistička rasplamsavanja, i umjesto da postane sol zemlje, postat će barut za vojničke ciljeve…

Da bi se izbegao takav ishod, mora se „zauvijek prihvatiti apsolutni prioritet ljudskih prava nad nacionalnim i religijskim pravima putevi do tog ispunjenja idu uz pomoć miltireligioznosti i interkulturalnosti i sveopće integriranosti u moderne i globalne tokove Evrope i svijeta“, piše Oršolić.

To, drugim rečima znači: „Prvo je čovjek čovjek, a tek zatim postaje Bošnjak, Hrvat, Srbin ili Jevrej ili Rom ili ostaje samo čovjek“ (Oršolić 2018: 244-46).

Podsećajući na upozorenje Sv. Augustina da je „država kojoj nedostaje istina i ljubav, iako je pravna, ipak (je to) banda lopova“, Oršolić polaže nade u okrepljujuće dejstvo istinskih religija, koje „inzistiraju na otkrivanju tih uzroka u sebi samom a tek zatim u drugom“. „Vjera prava sjedinjava“, podseća Oršolić na staru izreku bosanskih franjevaca. Zato je nužan međureligijski dijalog i uzajamno razumevanje.

„Dijalog ili smrt“ – vapijuće Oršolić priziva razboritu komunikaciju i toleranciju. Upozorava: „naša vjera može biti zlorabljena i postati plemenskom religijom“; „Od presudne je važnosti da se ljudi vjerom ne dijele, jer ćemo doći, u uzavreloj nacionalnoj euforiji, do međusobnog istrebljenja“; „To što su tri nacionalizma ne znači više demokracije nego troskok u („bezdan“ J. K.) zlo i neizvjesnost“; „Treba pluralistički pristupiti shvaćanju sekularnosti i nužno je da u tom smislu i lijevo orijentirane stranke pokažu više fleksibilnosti i hrabrosti. Inače će naše desno orijentirane stranke pretvoriti našu demokraciju u običnu partokraciju, a državu u diletantsku tvorevinu“.

Poslednje, ali ne i najmanje važno što želim da kažem u prilog Oršolićevog humanizma i sociološke lucidnosti vezano je za njegovu posvetu „svim odvažnim ženama i muškarcima kojima je ljubav bila važnija i od nacije, svjetonazora i religije pa su sklopili mješoviti brak. Naravno i njihovom potomstvu, koje se susreće s mnogim teškoćama suočavajući se sa zamršenom svakodnevicom zbog roditeljskog izbora“.

Dakle, kako ne bismo tekućim i budućim „kulturnim ratovima etnija i nacija“ definitivno otplutali u „mlađe kameno doba“ čovekove urođeničke običajnosti, a na tragu Konstanove (Benjamin Constant) maksime: „Raznoobraznost je život; jednoobraznost je smrt“, valja nam češće komunicirati sa čestitim i inspirativnim suočavanjima fra Marka Oršolića. (Odlomak iz dužeg izlaganja. Kraćenja redakcijska.)

Povezani tekstovi