Foto: EPA/NICOLAS MAETERLINCK BELGIUM OUT

Sa Tehnološkom revolucijom 4.0, taj odnos je već 400:1. Da li se danas (ponovo) nalazimo na početku jednog perioda u kome globalna privredna međuzavisnost i brze tehnološke promene donose vreme u kome se načini produkcije bogatstva, života i rada dramatično menjaju?

O budućnosti rada se uglavnom priča iz perspektive ubrzanog tehnološkog razvoja i robotizacije, a često se zaboravlja da je u centru ovih promena čovek. Bez ljudi i njihovog znanja nema novih tehnologija ni inovacija. U novim teorijama tasta, znanje utiče na ekonomski rast putem efikasnijih metoda organizacije proizvodnje i/ili kreiranjem novih ili poboljšanih proizvoda i usluga. To povratno stimuliše dodatne investicije u njega, a one povećavaju efikasnost upotrebe tehnologije i generišu inovacije, čime ekonomski rast postaje neprekidan. Znanje u takvoj privredi postaje glavni motor ekonomskog rasta, bogatstva, inovativnosti i zaposlenosti u svim industrijama. Drugim rečima, nova nafta, to jest glavni resurs za ekonomski rast je u ljudsko znanje, talenat i kreativnost, u sprezi sa brzom razmenom informacija i (globalnom) povezanošću koje tehnologija omogućava.

Dok se u Srbiji jasno vide obrisi nove ekonomije znanja, koja je između ostalog doprinela značajnom povećanju srpskog izvoza, i prestrukturiranju srpske privrede, ove nedelje je u Beogradu skoro sasvim nezapaženo boravio dr Simeon Djankov, direktor i glavni autor najnovije globalne studije Svetska banka grupe za 2019. godinu „Izveštaj o svetskom razvoju: promene u prirodi rada“ Izveštaj je predstavio pred malobrojnom publikom na Ekonomskom fakultetu.

Da li se Srbiji tako neprimetno približava budućnost rada, ili je ta budućnost već počela? Kakvo je mesto Srbije na mapi nove ekonomije i šta Srbija može da očekuje od tih promena? Upravo ova pitanja su bila u centru pažnje prve konferencije „Budućnost rada – budućnost je sada“, koju je organizovao Centar za istraživanje javnih politika prošle nedelje. Evropski i domaći stručnjaci, predstavnici javne uprave, akademskih institucija, domaćih kompanija koje su već odavno uplovile u digitalno doba, sindikata i civilnog društva razmišljali su o tome kako Srbija može da iskoristi šansu koju pruža Tehnološka revolucija 4.0 i digitalna ekonomija.

A zaključak konferencije je da su obrazovanje i dobri poslovi neraskidivi elementi nove ekonomije. Obrazovanje kao ključni zamajac promene i ekonomskog rasta, a dobri poslovi kao preduslov da se u zemlji zadrže oni koji imaju šta da ponude na globalnom tržištu a žele i dalje da ostanu u Srbiji zbog prijatelja, porodice i kulturološkog konteksta. Međutim, nova ekonomija može dalje da generiše nejednakost u društvu, koja je u Srbiji inače visoka, i zato je bitno obezbediti dostojanstveni rad i za one koji rade u tradicionalnim industrijama i na manje kreativnim poslovima. Samo društva u kome se neguju dobar rad i jednakost mogu da streme napretku.

Već pomenuti izveštaj Svetske banke jasno postavlja ljudski kapital i obrazovanje u centar nove ekonomije i tehnološke revolucije, ali iz perspektive koja nudi uniformna rešenja za niz različitih zemalja, od onih visoko razvijenih do onih koje su još na početku razvoja. Fokus je na ranom obrazovanju (predškolskom i onom u osnovnoj školi) za generacije koje tek dolaze i poslove budućnosti. Ali, ostaje pitanje kako dočekati tu budućnost sa onima koji su već prošli kroz stari obrazovni sistem a nepripremljeni su za menjajuće uslove rada.

Kao i u drugim zemljama, formalni obrazovni sistem u Srbiji je suočen sa zahtevima za novim veštinama. Postoje brojne inicijative koje omogućavaju da se na kratak rok kompenzuju njegovi trenutni nedostaci. Međutim, na dugi rok, obrazovanje za budućnost zahteva novu podelu rada. Škole i univerziteti ne mogu više biti isključivi nosioci promena u domenu specifičnih veština potrebnih privredi, jer su ‘vlasnici’ informacija o potrebnim znanjima i veštinama u različitim privrednim sektorima – firme, poslodavci i radnici. To je ujedno i razlog zašto su neophodni mehanizmi za uvođenje poslodavaca i njihovih udruženja u kontinuirani dijalog o veštinama koje su im potrebne. S druge strane, različite inicijative koje se pokreću izvan obrazovnog sistema ne treba da odlože reforme unutar njega.

Uspešne firme u Srbiji ulažu u privlačenje talentovanih stručnjaka, ali i u kontinuirano obrazovanje radnika koji rade u mašinskim pogonima i u proizvodnji da bi obezbedile konkurentnost na tržištu. U isto vreme, proizvodnja velikog broja IT kadrova nije jedini preduslov za dalji tehnološki i ekonomski rast. Potrebno je raditi i na razvijanju i drugih kompetencija kao što su kritičko mišljenje, timsko rešavanje problema, efikasna komunikacija, istrajnost, kreativnost, inovativnost i etika. Reč je o kompetencijama koje se mogu razvijati u vrlo različitim situacijama, i u okviru formalnog obrazovanja, i u neformalnim kontekstima. Kontinuirano učenje, ovladavanje novim veštinama i prekvalifikacija postaju centralne teme ali i izazovi i za sistem obrazovanja i za tržište rada u Srbiji.

Nova šansa za integrisani odgovor je priprema nove Strategije obrazovanja za period posle 2020. Ona bi trebalo da bude u sprezi i sa najavljenom Industrijskom strategijom, i Strategijom pametne specijalizacije čija je priprema u toku. Društva koja su uspela da naprave preokret u obrazovanju, napravila su preokret i u privredi, kao što su na primer Finska, Južna Koreja, Estonija, Singapur.

Čak i u zemljama koje su predvodnice Tehnološke revolucije 4.0 dostojanstven rad se našao u centru pažnje. U Velikoj Britaniji sad već čuveni ovogodišnji izveštaj Metju Tejlora (Matthew Taylor) o „dobrom radu“, koji je pripremio njegov tim iz vladinog Odeljenja za biznis, energiju i industrijsku strategiju, daje predloge za poboljšanje života i rada građana u okviru Industrijske strategije. Ovaj izveštaj je inače nastao na zahtev Vlade Njenog Veličanstva na čelu sa premijerkom Terezom Mej.

Kakva bi trebalo da bude budućnost rada kad bi se krojila samo za Srbiju? U ovom trenutku kao da postoje dve Srbije: u jednoj kojoj dominira ranjiva zaposlenost i ova druga u kojoj na prvi pogled dominira dostojanstveni rad. Međutim, nove forme rada u novoj ekonomiji menjaju način uređivanja odnosa poslodavaca i zaposlenih. Nova kretanja na tržištu rada podrazumevaju fleksibilnije ugovore sa radnicima i opciju rada za više poslodavaca, kao i rast samozaposlenosti. Ti ugovori sve više smanjuju obim prava radnika u domenu socijalne zaštite i time se i u novoj ekonomiji stvaraju uslovi za ranjivu zaposlenost. Pored toga, globalizacija radne snage i stvaranje nadnacionalnih poslodavaca kreira izazove za nacionalnog regulatora, za radničko udruživanje, kao i za tzv. tripartitni dijalog unutar države, sa čim se Srbija takođe suočava. Transfer rizika koji se stvara pod uticajem ubrzanoj razvoja nove ekonomije, umnogome je pomeren ka samim radnicima.

Takvi uslovi dovode u pitanje osiguravanje minimalne zaštite na polju radnog vremena i zarada, mogućnosti kolektivnog organizovanja i pristupu sistemu socijalne zaštite. Otuda je važno da država preuzme znatno veću ulogu u regulaciji socijalnih prava radnika i zaštiti vrednosti koji proizilaze iz Agende dostojanstvenog rada. Da bi se osigurali pozitivni uticaji nove ekonomije na radnu snagu, nove politike treba da olakšaju već neminovnu fleksibilnost i mobilnost, ali uz osiguranje pristupa sistemu socijalne zaštite.

Ostvarivanje održivog rasta, zasnovanog na podsticanju konkurentnosti i proizvodnji koja se efikasnije odnosi prema resursima, mora da prati i inkluzivni rast koji podrazumeva bolju participaciju na tržištu rada, borbu protiv siromaštva i obezbeđivanje socijalne kohezije. Ukoliko Srbija ne pređe na proizvodnju sa višom dodatom vrednošću, koja podrazumeva i više zarade zaposlenih i viši kvalitet života koji se odnosi i na ukupni ambijent, Srbija će doživeti još brže napuštanje kvalitetnog kadra iz zemlje i time onemogućiti sopstveni privredni rast i prelazak u sferu nove ekonomije. Ljudi jesu najveći potencijal ali i najveće ograničenje za dalji brzi ekonomski i održivi rast u Srbiji. A ne treba zaboraviti da je rad i dalje najvažniji izvor prihoda za većinu stanovništva i globalno i lokalno.

Autorka je programska direktorka Centra za istraživanje javnih politika