Karlo Štajner: "7.000 dana u Sibiru" 1Foto: audioifotoarhiv.com

U obitelji nas je bilo šestoro, ja sam jedini koji se posvetio oslobođenju radničkih klasa. Svi ostali su dobro prošli. Relativno dobro su živjeli, neki su čak postali bogataši.

Davno sam počeo svoj politički rad u komunističkom pokretu. Još u poduzeću, gde sam radio kao grafički radnik, govorilo se: „Biće revolucije…“ Kad je Austrougarska propala počele su velike demonstracije. Tada sam bio u omladinskoj organizaciji.

* * *

U Jugoslaviju u Zagreb sam došao 1922. po nalogu Partije i Kominterne. Slabo sam govorio jezik. Dve godine po prilici nakon mog dolaska u Zagreb upoznao sam Tita.

U to vreme je Filip Filipović bio generalni sekretar. On nije bio u Zagrebu. Onda je došao nalog i Geogi Dimitrova da ja idem u Moskvu – ja sam mu hteo ruku ljubiti, tako sam bio sretan.

* * *

U Rusiju sam došao 1932. Moju ženu sam upoznao u Moskvi. Ona je Ruskinja.. Mene su poslali jedanput u neku školu gde je ona predavala njemački jezik. Ja u to vreme ruski nisam znao.

Govorio sam maternji njemački. I u toj školi sam morao pričati o proleterijatu u kapitalističkim državama; ona je prevodila i tako smo se i upoznali. Normalno smo živeli sve do 4. novembra 1936. godine.

* * *

Ja sam dobio novembarsku nagradu za svoj uspješan rad i sam došao kući kao i obično. Dogovorio sam se sa jednim saradnikom da 7. novembra dođe kod nas kako bismo praznik proveli zajedno i slavili.

U četiri sata rano ujutro, 4. novembra, neko zvoni na vratima. Nisam znao ko u to vreme može da bude: „Ko je“ – „Pazikuća.“ – „Šta je?“ – „Kod vas iz vaše kuhinje curi na donji kat neka tekućina, voda ili šta ja znam“ – Ja sam pogledao i kažem mu: „Nema ništa, kod mene je sve u redu.“ – „Ne, ne, ipak otvorite!“ – Ja sam otvorio jer po glasu sam ga poznavao. Otvorim vrata, on se pomeri na stranu i ulazi oficir NKVD-a sa još dva vojnika. – „Imam nalog za hapšenje.“ – Onda je počela premetačina i tako su me i odveli. A moja žena viče: „Šta ćeš uzeti sa sobom!? Uzmi nešto sa sobom!“ – „Pa šta će mi!? To je neki nesporazum!“ – Zbilja, pojma nisam imao o čemu se radi, mislio sam da ću se odmah vratiti.

Ali umesto toga, dole su stajala kola, onaj ZIS, ona sovjetska kola, a u njemu sede šofer i jedan policajac u uniformi. Ovi koji su me priveli, seli su isto unutra i odvoze me nekuda.

* * *

Kad smo stigli na mesto, gledam gde sam – Aha, Lubjanka – zatvor. Nisam bio jedini tamo, na štengama su sedjeli još i drugi.

Čekam. Zovnu me unutra, a tamo je izgledalo kao u dućanu: kuferi pohapšenih, cegeri razni, stoje razbacani. Ovi skidaju sve sa nas, pretražuju sve.

Za novac i sat koji sam imao dali su mi potvrdu. Gotova stvar – odmah u ćeliju u Lubjanki. Eto, tako je počela moja nesreća, a moja žena Sonja je „imala čast“ da se zlopati narednih 20 godina, sama.

Šta je bila moja greška?! Zašto su me osudili? Tamo piše: agent Gestapoa, član organizacije koja je ubila sekretara Kirova u Lenjingradu i tako slične bedastoće.

Ja nisam ništa priznao. Na još 10 godina su me osudili i za vreme rata, jer se „nisam razoružao“.

Za vreme rata ja sam kao još uvek smatrao da politika Staljina nije ispravna, i da sam čekao Hitlera i tako dalje… Bedastoće !

Cela grupa, među njima i Popov koji je bio na procesu Dimitrovu u Lajpcigu, su osuđeni.

* * *

Ja sam Solženjicinov „Arhipelag Gulag“ čitao još davno i to na ruskom jeziku. Onda sam sebi rekao: to nije antistaljinistički tekst nego antikomunistički i jednostavno – kontrarevolucionarni.

On na nekoliko mesta spominje da ovo što Tito i jugoslovenski komunisti hoće, da to nije ništa drugo nego staljinizam druge vrste. On kaže: „Sa vremenom će se to pretvoriti u isto ono što je danas za vreme Staljina.“

Solženjicin, s jedne strane, hoće da se raspravlja sa staljinizmom, a on to čini na takav način da on postaje, ne znajući to, pristaša staljinizma, jer on preporučuje staru carističku Rusiju da se povrati.

Na jednom mestu, na primer, on kaže da kada kroz prozor svoje barake vidi autobus koji ide za Moskvu, njemu suze dolaze.

A ja sam od toga mesta bio 10.000 kilometara dalje na severu, na krajnjem severu, gde do 1936. godine nijedan čovjek nije živio, čak ni životinje nikakve, ni vukovi, ni medvedi, pustinja ledena… osim prirodnih bogatstava za koje su već u carističko vreme znali, ali nisu znali kako se to može eksploatirati jer tu treba čovjeka, a kako će čovjek živjeti tamo u tim prilikama.

U jednoj pustinji ledenoj sa četrdeset metara dubine večito mrzle zemlje. A jedino šta je odozgo, bili su sneg i led. Možete li zamisliti da tamo nijedno živo biće nije živjelo, da ne govorim o čovjeku: ni vuka, ni medveda. Razumete? Možete li zamisliti kakva je to klima bila.

* * *

Sećam se kad su nas iskrcali, koliko nas je još ostalo živih, s broda Buđoni, i uputili za Norilsk, najseverniji grad u Rusiji koji se nalazi u okviru Arkričkog kruga, u kome je bio osnovan „Specijalni logor br 2“ za političke zatvorenike.

Bilo je zatočeno oko 20.000 hiljada. Nas su dovezli iz Solovjetskog otoka u Ledenom Oceanu. Mi smo tamo bili u zatvoru.

To je jedan bivši samostan. Tamo su bili zatvoreni ljudi koji su pre bili monasi u tom samostanu i tamo su i ostali, ali ne više kao monasi nego kao zatvorenici NKVD-a.

Sa vremenom mnogi su pomrli, jedan dio je ostao i onda su i nas tu držali privremeno.

Pokazalo se da je to bila beneficija, jer velika je razlika gde se vi nalazite. I psihološki. Jer ako vi znate da ste u Belom moru, a to je blizu Finlandije, Finske, a i prostorije su bile dosta solidno građane, barake isto tako i to ne od drveta nego od cigle i relativno je toplo bilo u tim ćelijama – i sam taj osećaj da Evropa nije tako daleko, to je isto bila velika stvar.

Mi smo bili komunisti, mi smo još uvek komunisti, ali niko nas kao komuniste nije priznavao.

Mi smo kontrarevolucionari u zatvoru, I dapače ? izdajnici smo. Razumete- I te stvari su na nas djelovale sasvim drukčije nego, recimo, na čovjeka koji sa partijom nikad nije imao ništa zajedničkog.

* * *

Kad sam 1932. godine došao u Sovjetski Savez – ja sam mislio da idem u raj. I kad sam došao u Moskvu, ja to opisujem na jednom mestu, izašao sam i, kao što je to uvijek u Sovjetskom Savezu, čovjek koji treba da me dočeka – zakasnio je i nema nikoga. Izašao sam skoro zadnji sa stanice da vidim, možda me vani neko čeka.

Umesto toga, na mene je nasrnula grupa besprizornika. Prosjaci – „Daj! Daj! Daj!“ – a to su bila deca od dve-tri godine.

Odeća koja je na njima ne može se nazvati odjećom, neke krpe su oni imali na sebi i prosili: „Daj!“ – Čim su vidjeli čovjeka da je to stranac, a nije teško bilo pogoditi da sam bio stranac: „Daj!“ – I meni je tu nešto puklo u srcu.

* * *

Odjedanput stane jedan linkoln i iz njega istrči čovjek. Ima poteškoća da me pronađe kroz onu masu: „Druže, vi ste drug Valter?“ /konspirativno ime/. – „Da, jesam.“ – „Oprostite, ja sam malo zakasnio… Znate, promet“, a promet je bio takav kao recimo ovdje u to vreme. Ali ništa, morao je reći nešto čovjek. To je njihov princip – zakasniti.

I odvezao me u zgradu Izvršnog komiteta Kominterne. Bila je sredina dana i pitao me: „Hoćete do hotela?“ – ja kažem:“Šta ću do hotela, nikoga tamo nema, svi su na radnom mestu.“

* * *

Rade Vujović je bio u to vreme predstavnik naše jugoslovenske Partije u Izvršnom komitetu Kominterne – „A to si ti Švabo! Kad si stigao?“ – „Stigao sam prije dva sata.“ – „Šta ti je tako dugo trebalo da dođeš ovamo?“ – „Pa nisam išao sam, čovjek me je vozio. Kad bi trajalo tri puta toliko ja bih isto samo sedio i čekao kraj vožnje.“ ? I tako je počeo moj život u Sovjetskom Savezu.

* * *

Drugi dan mi je Vujović poslao poruku, kaže: „Tebe čeka Mirov Abramov.“, a Mirov Abramov je bio zapravo Kominterna. Mirov Abramov je bio načelnik inozemnog odjela, a njegov zamjenik je bio Ježov u to vreme. Ja to sve nisam znao, znao sam samo da je to OMS, Odjel meždunarodnoj svjazi. Kad sam došao kod njega, tamo sedi čovjek niskog rasta, oštre oči, naočare: „Sedi!“ – I pita me za Berlin, jer ja sam iz Berlina došao.

Kažem: „Nema sumnje da će danas-sutra Hitler doći na vlast.“ – „Šta si ti tako pesimističan? Slabo ste vi radili tamo ako je to sigurno.“ – Pa kažem: „Nije to do nas tri-četiri čovjeka koji smo ilegalno radili da li će Hitler doći na vlast ili ne. Mi sami smo se nadali da će Komunistička partija mobilizirati mase da se suprotstave tome da Hitler dođe na vlast, a sve ostalo nije bila moja stvar.“ – „Harašo! Odmorite se malo, prošetajte po Moskvi i nakon par tjedana dođite kod mene. Smislićemo šta ćemo s vama.“

* * *

Smestili su me u jedan skroman hotel. To nije bio Luks nego preko puta Luksa za drugu kategoriju takoreći. Obično su se tu selili oni koji su izgubili autoritete i iz Luksa su se selili u Sojuznoj kako se zvao ovaj hotel. A meni je bilo svejedno, uselio sam se i tako se ja šetam mesec dana po Moskvi.

Ono što sam video u to vreme ja nisam htio vidjeti – i tu mi je nešto puklo, neka žila, ali nisam znao šta. Imao sam novac koji sam dobio, materijalno mi ništa nije falilo. Imao sam i te propusnice. Tamo je bila, kako su Rusi to zvali stalovaja, menza, za određene ljude. Dobili biste tu legitimaciju i vi ste mogli kad god ste želeli da idete u tu stalovaju da doručkujete, da ručate, da večerate i vi ste tamo imali na izbor ono za šta bi sovjetski čovjek, ne samo običan radnik nego čak i neki funkcioner, mislio da je to iz bajke.

To je bilo vreme kad se kod prodavaca kruh izdavao na kartice, na markice. Dolazilo je tamo i dosta starih ljudi koji prije nisu nigde radili i koji nisu imali pravo na tu kartu za kruh. Tamo se dobijalo tačno 60 deka, 80 deka, već prema tome kojoj kategoriji ste pripadali, i tamo su vam morali dati recimo ako vas sleduje 60 deka točno toliko. Vaga je tu: 60 deka? ? Fali? ? Reže se komadić i sa čačkalicom pričvršćuje. A tamo vani su stajali ti stari ljudi, žene uglavnom, poneki muškarac sa svojim fartukom – dovesak /pregača/ su oni to zvali, drže ga i ljudi su im u to bacali te komadiće kruha. Jer oni nisu imali te markice… I većina ljudi im je davala, jer ti ljudi bi umrli od gladi da nije bilo takvih milostinja. A ja, pošto ovo vidim, idem tamo u taj suteren, sedam… Konobar pita šta želim. – Kavijar crni, kavijar crveni, razni sokovi, kava, mleko, maslac, najfinije ribe… – znate Rusi imaju ribe iz tih mora raznih, fantastično urađeno – sve ono šta sigurno većina ruskih ljudi nije vidjela nikad. Osim toga smo dobili odmah i knjižicu za dućane i vi ste mogli kupiti sve što želite. I tako je počeo moj život u Moskvi.

* * *

Jednog dana sam rekao Abramovu Mirovu da mi je već dosta šetanja po Moskvi, da bih hteo negde da radim. A on kaže: „Naći će se!“ ? „Dobro.“ ? „Ja sam već mislio na tebe“, i kaže: „Znaš, mi imamo jednu štampariju ? izdavačko poduzeće. Ono hramlje. Nešto ne štima kod nas. Već imamo u zadnje vreme trećeg direktora i ništa ne ide.“ ? A u to vreme je bio jedan Mađar, čovjek od Bele Kuna, on ga je tamo smestio. Ja ga nisam poznavao. On kaže: „Jel bi to hteo? Ti imaš već iskustvo�“ ? Ja kažem: „Tamo gde sam partiji potreban tamo sam ja.“ ? „Dobro. Dogovoreno!“

Tamo se štampalo sve: akcije, čak i novac i to ne rublje nego funte uglavnom, vanjski novac. Imali smo stručnjake, Nijemce posebno, kasnije sam upoznao te ljude. Bio je neki Vagner ? taj vam je bio genije. On je sam znao da, recimo, ako mu date nešto, da „na kamen prenese“, specijalni kamen ? on će vam preneti točno onako kao da je to engleska banka radila sa svim tim navodnim greškama i on bi sve to uradio tako da nikome nije ni palo na pamet da ide negde da proveri da li je to ispravan novac. I tako sam ja počeo s tim radom. I pasoše, naravna stvar, koji god je bilo potrebno. Ja sam imao blagajnu željeznu, sef takoreći, i unutra ste mogli da pronađete za Južnu Koreju pasport, za Švicarsku, za Braziliju i tako dalje. Eto, to je bio moj posao. Bili su sa mojim radom, da se ne hvalim sada, jako zadovoljni. Nekoliko puta dobio sam zahvalnice i to se i u novcu izrazilo. Mene su poslali u najbolje odmaralište na odmor. Tamo su bili ovi šeici prijašnji i tako dalje. Meni ništa nije falilo, sve je bilo u najboljem redu. Ali hoćeš-nećeš, čovjek nije naučen na te nedozvoljene stvari. Dakle ovo falsificirati i tako dalje, to meni nije bilo novo. Istina ne u takvom ambijentu, ali to je već bila takoreći državna stvar. Ali opet, uvijek sam imao osjećaj, to je za Sovjetski Savez, kad se spremaš dati život zašto ne bih uradio i falsificirao. I tako smo sebi uvijek tražili neku utjehu.

* * *

Onda su došle čistke partije. A čistka partije se više puta ovdje krivo tumači. Mislite čovjeka hapsite i to je čistka partije ? nije tako. Tamo nije bilo tako. Čistke partije bile su u svim poduzećima. To se objavljuje, plakat, poduzeće: „dana 15.03. u toliko sati biće čistka direktora izdavačkog štamparskog poduzeća druga Hamera�“ I tamo se skupilo pet-šest radnika, službenika, iz svih tih ustanova koje su bile u tom poduzeću. I gore na tribini sedi jedna trojka: u sredini general NKVD-a, levo i desno do njega niži činovi, i zovu me: „Hamer!“ ? Idete na tribinu tamo i pred pultom vi pričate svoju biografiju. I onda oni vam zadaju neka pitanja i vi odgovarate. I onda: „Ko želi nešto reći od prisutnih?“? Bilo je tamo, kako sam rekao, pet-šest ljudi. ? „Izvolite!“ ? Drugi, treći, četvrti, još jedan� ? „Dajemo reč samo onima koji žele nešto negativno da kažu!“ ? Ali onda je dosta već bilo jer svi koji su ustali su na nesreću sve pozitivno za mene govorili.

* *

Godine 1956. došlo je do otopljavanja odnosa Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. Hruščov je poseto Beograd. Tito se raspitivao šta je sa jugoslovenskom komunistima koji su bili u Staljinovim logorima. Trinaest nas je ostalo na životu . Onda su nas počeli tražiti po svim područjima. /Izgubili su evidenciju gde smo./ Taj moment ne zaboravljam.

I dok sam bio tamo u progonstvu i čekao na rehabilitaciju, mogli smo raditi gde smo hteli. Ali tamo je bila samo jedna pilana u tom selu tako da smo radili opet na teškim fizičkim poslovima, pilili te trupce na daske. Sa mnom je bio jedan kolega, direktor nekog kazališta. Jednog dana, u toj velikoj tvorničkoj hali sa možda 25?30 tih primitivnih strojeva, guramo daske ? nešto se dešava ? ovaj moj kolega gleda na izlaz, on ih vidi ali ja ne. Okrenem se i vidim da je direktor stao mirno i daje mi znak da i ja stanem mirno. Jedna grupa se uputila u našem pravcu. Na čelu su bili sekretar Partije Jenisenjska koji spada tom okrugu. A tamo se gledala Partija, bila je bog i batina. Došao je k meni sekretar pertije, prišao stroju i pruža mi ruku. Ja nisam verovao da je on pored mene i da mi se obraća: „Karlo Fridrihović?“ ? Znate kako Rusi, oni ne kažu „tovariš taj i taj“ ako vas hoće poštovati, nego zovu vas po vašem imenu i imenu oca, a moj otac je bio Fridrih i onda sam ja Karlo Fridrihović. Pita. Šta je to? „Je li teško, pita?“ Pruža mi ruku. ? Ja kažem: „Pa tako, navikao sam se.“ ? Pa pita direktora: „Imate li možda neki drugi posao, malo lakši?“ ? „Ima, ima!“ ? „Dobro!“ A onda kaže:“Znate šta, neka on ide kući, a plaću će dobiti kad se sve to reši.“ ? On me odmah šalje kući? Idem doma? Nisam verovao. Tamo gde sam bio, u Maklakovo, kakvu Moskvu, ja sam uspeo u Moskvu ići tek kasnije.

* * *

Nakon tri-četiri dana dobijem brzojav. Tamo su imali poštu ali pismonoše nije bilo. Tamo je sedjela jedna djevojka koja je čekala nešto i došao sam pitati ima li nešto za mene. Ona nas je sve poznavala. Ja sam ušao unutra u poštu, ona me gleda, smije se i onda kaže: „Ne, ne, ne dam!“ ? „Pa dajte molim vas!“? „Najpre potancujte!“, odnosno „Zaplešite!“ ? Kažem: „Dajte“ ? „Ne dam! Ozbiljno vam kažem, ne am!“? Ja se dva-tri puta okrenem oko sebe i onda mi ona pročita brzojav od moje žene: Čestitam na potpunoj rehabilitaciji! Vrhovni sud SSSR?a te je rehabilitirao i naredio da budeš odmah oslobođen.

* * *

Moja knjiga �7000 dana u Sibiru“ nije izašla odmah. Moja knjiga bi prije izašla, ali kao komunista, ja sam za moje knjige i moje rukopise smatrao da moram pitati za saglasnost. Kad sam imao gotov rukopis, a znate mi živimo u takvom vremenu da se saznaje za sve ? meni je došao jedan predstavnik jednog velikog njemačkog izdavača i tražio da mu dam opciju za celi svet i nudio mi je, kao predujam samo, jednu svotu kojom bih ja za ceo život bio obezbeđen. Ja sam mu rekao: „Ja sam član Partije i bez saglasnosti Partije ja ne mogu ništa.“ ? „Dobro, potrudite se da dobijete saglasnost.“

* * *

I bez ovoga, ja sam imao tri rukopisa. Jedan egzemplar sam predao pokojnom Zvonku Brkiću, bio je prisutan i Mika Špiljak. I jednom sam otišao u Beograd i predao lično Veljku Vlahoviću. Rekao sam: „Evo mene, imam rukopis, već imam izdavače koji su se ponudili�“, kažem mu i koje, „Molim vas za saglasnost jer bez saglasnosti Partije ja ne idem ni u kakve poslove.“ ? On je meni rekao da to što se već neka kapitalistička poduzeća tako strašno zanimaju za to, da je to njemu nešto sumnjivo� I oba rukopisa su nestala: iz Centralnog komiteta partije u Hrvatskoj i iz Centralnog komiteta partije ? Jugoslavije u Beogradu. I ti rukopisi nikad nisu pronađeni. A onda kad sam otišao u Lion kod brata gde je bio treći rukopis, uzeo ga i otišao sam u Beč, a tamo ima sindikalna organizacija koja ima izdavačko poduzeće. To nije kapitalističko preduzeće nego to je Savez sindikata Austrije i oni su bili saglasni da izdaju knjigu i izdali su je na njemačkom jeziku. To je bilo 1962. ako se na varam. Dakle, Solženjicinova je nešto prije izašla nego moja knjiga. U inozemstvu je prvi put u Austriji štampana.

* * *

Iz partijskih krugova ovdje znam za Brkića samo. A ko je ukrao rukopis to ne znam. Isto to vrijedi i za Beograd. A bivši predsednik Saveznog Izvršnog Veća Petar Stambolić je bio na Sajmu knjiga u Beogradu gde je bila izložena moja druga knjiga „Povratak iz Gulaga“, izdalo ga je zagrebačko poduzeće Naprijed i ta mi je knjiga bila izložena na Sajmu knjiga. I došao je Stambolić, ja sam mu dao knjigu, poklonio, i pitao sam ga da li je čitao prvu knjigu. Kaže mi da je knjigu „7.000 dana“ dobio da je recenzira. Ja kažem: „A gde je rukopis?“ ? „To ja ne znam!“? Tako je bilo.

* * *

Od Solženjicina jedanput sam dobio pismo�da bi hteo da me upozna. A onda je došao jedan čovjek kod mene i rekao je da imam pozdrav od Solženjicina i da bi on jako hteo lično da me upozna. Ja sam mu rekao: „Mi nemamo o čemu razgovarati, nama su pogledi različiti.“

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.