Lutanje Mediteranom 1

Nekad se čini, dok plovimo, da su sva mora jednaka, nekad svako izgleda drukčije.

Mediteran je isti i različit na početku i na kraju, zapisao je na prvoj stranici svog slavnog Mediteranskog brevijara jedan od najpoznatijih autora i intelektualaca sa ovih prostora, visoko cenjen u svetu, bosanskohercegovački i hrvatski pisac Predrag Matvejević.

Trideset tri godine pisao je tu knjigu stvorivši delo neprolazne vrednosti koje je, samo u Hrvatskoj, od časa kada je prvi put objavljeno u celini 1987 (izdavač GZH) doživelo sedam izdanja a od tada do danas prevedeno na mnoštvo stranih jezika.

Znalci kažu na 23, a broj izdanja se penje na blizu četrdeset. Samo u Italiji prodato je u 300.000 primeraka, od kojih su oni u prvom izdanju propraćeni predgovorom Klaudija Magrisa.

Drugim rečima, Mediteranski brevijar je najprevođenija i najpoznatija hrvatska knjiga u svetu koja i posle tri i po decenije jednako privlači superlative, i poziva na duboki naklon piscu i njegovom eruptivnom enciklopedijskom znanju, rafiniranom stilu i poetskim pasažima kojima nas poziva na putovanje Mediteranom.

I konačno, zahvaljujući izdavačkim kućama Zlatno runo i Milstone iz Beograda, sredinom prošle godine pojavilo se prvo izdanje Mediteranskog brevijara u Srbiji, uz kraći uvod Dragana Velikića.

Kako od trenutka kad je prvi put objavljen tako se i danas Mediteranski brevijar otima svakom kalupu žanrovskog ili tematskog određenja: to je i putopis i vokabular, geografija, istorija i religija, presek civilizacije u Mediteranu od biblijskih vremena do današnjih dana.

U isto vreme, to je i antropologija i etnologija, i poetična i humanistička poezija.

Tim je neuhvatljivim osobenostima Predrag Matvejević (Mostar, 1932 – Zagreb, 2017) postavio visoko lestvicu i standard, uslovno putopisne, književnosti; bez ogromne erudicije, strasne radoznalosti i istraživanja svih civilizacijskih karika od praistorije do danas, teško da ima dobrog putopisa.

Matvejević je zbog knjige tri puta putovao po Mediteranu.

Učio je arapski kako bi razgovarao sa beduinom; na palubi broda učio je od mornara jezik mora, na ostrvu jezik ribara.

Držao se Borhesove misli: „More je prastari jezik koji ne umijem odgonetnuti“, učio od slavnog Fernana Brodela, francuskog istoričara i učitelja svih koji se bave mediteranskim temama.

Brodelu, piscu kapitalnog dela Mediteran i mediteranski svet u doba Filipa II (na srpskom objavili beogradska Geopoetika i podgorički CID, 2001), učinio je i omaž ispisavši u svom Mediteranskom brevijaru dirljivu sagu o magarcu, toj umornoj, trpeljivoj i vazda zaboravljanoj životinji koja po mediteranskom kršu i vrelom suncu stoički prati svog gospodara, a koju je sam Brodel zaboravio da nabroji kao jednog od najvažnijih protagonista Mediterana.

Podelivši knjigu u tri poglavlja, Brevijar, Karte i Glosar, Matvejević maestralno uspostavlja poetiku opažanja, tražeći i ocrtavajući obeležja Mediterana iz susreta sa ljudima, prenoseći nam njihove reči sa brojnim značenjima što su u njihovo pamćenje utisnuta iskustvom predaka koji su se prvi put u seobama sreli sa morem, okusili njegovu so i zarazili se njegovim tajnama.

Matvejevićev Mediteranski brevijar je spisak pojmova, metafora, prizora i poruka drevnih naroda, onih nestalih, i novih koji su se sada proširili Sredozemljem.

Njima se, kao u velikom amfiteatru na koje mu liči more, klanja Matvejević, pesnik i naučnik, enciklopedista, bezgranično znatiželjni duh i um kome nikada nije dosta znanja, esteta i tragač za lepotom ovog dela sveta, njom opčinjeni svedok.

A o čemu sve Matvejević piše gotovo je nemoguće nabrojati, baš kao što je nemoguće stranice njegovog Mediteranskog brevijara čitati a ne uključiti sva čula i sve vreme osećati talase i šum mora, govor školjki, tihost i divljanje morskih struja i vetrova koji jašu na kresti talasa, razbijaju ih o hridi, kovitlaju oblake i raznose mirise ka suncu što se na izlasku i zalasku ogleda u svetionicima, izdignutim iz voda Sredozemlja.

Onda stižu brodovi, mornari i njihovi izrazi sujeverja i snova kojima uzburkano more smiruju ili mu spokojnom šapuću, pa ribari sa svojim mrežama koje prate galebovi; o, da, te kričave ptice koje nam najavljuju obalu, ustremljuju se na nas na palubi kradući nam iz ruke zalogaj.

A na obali, na molu i rivi talasa se užurbana svetina, pijaca na kojoj čekaju najsvežija riba, plodovi mora, mediteransko voće, masline, smokve, narovi, rogač, pomorandže, limun, vino i med pčela koje marljivo zuje oko pelina, mediteranskih biljaka i borova na kojima pak cvrčci neumorno cvrče dok danja vrelina prži.

Sve je to prošao i doživeo Predrag Matvejević, potkrepio starim i novim knjigama, od Biblije, Talmuda i Kurana do najsvežijih naučnih otkrića.

U toj simbiozi iskonskog i novog, u slapu rečitosti, da nam pažnja ne bi odlutala, bacio nam je mamac: retki su pasusi u čijoj je poslednjoj rečenici, ponekad nalik krilatici, propuštena reč Mediteran. Samo od tih rečenica, koje svojim stakatom podsećaju na njegovo stalno prisustvo, mogao bi biti ispisan novi Brevijar, apstrakt izronio iz glavnog Mediteranskog brevijara, u kojem bi takođe istim intenzitetom zračila mediteranska poetika putovanja i lutanja Predraga Matvejevića.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.