Ako se pitamo ko je bio prvi, uzaludan nam je trud jer uvek se nađe neko ko je bio pre. To i nije tako važno. Bitno je da su svi narodi nama nešto ostavili u nasleđe i da smo od njih nešto naučili i preuzeli.

Nećemo početi sa Keltima i Rimljanima, nego sa novijim periodom, kada su Turci u 17. i 18. veku potisnuti na jug, odnosno – kada je pod austrijskim carevima počelo naseljavanje raznih naroda u, ratom i bogaćenjem turskih stanovnika opustošenu, Vojvodinu. Doselile su se porodice Mađara, Nemaca, Srba, Hrvata, Slovaka, Rumuna, Rusa, Italijana itd. Nemci su se spuštali niz Dunav svojim „ulmskim kutijama“, kako su nazivali lađe koje su na kraju puta pretvarane u građu za kuće.

Dolazili su iz svih krajeva južne i zapadne Nemačke tražeći novu životnu šansu. Počeli su da isušuju močvare oko Dunava. One su bile izvor malarije. Pretvarali su ih u plodnu oranicu. Kopali su kanale zbog odvodnjavanja i saobraćaja na vodi. Car Josip II, koji je važio kao veliki reformator mnogo pre Francuske revolucije, oslobodio je seljake kmetstva. Seljaci u Vojvodini su bili prvi slobodni seljaci u Evropi. Podelio je državu u pokrajine sa istim pravima i istim upravama. Proglasio je slobodu vere: katolička, pravoslavna i protestantska vera su postale ravnopravne.

Odredio je da se crkve staraju „o duši“ čoveka i zabranio je mešanje crkve u državne poslove. Uveo je opšte školovanje. Zatvorio je manastire koji nisu služili za obrazovanje naroda. Zamenio je latinski jezik u opštinskim i crkvenim upravama nemačkim jezikom. Osnovao je bolnice i staračke domove. Ograničio je prava plemstva i uveo im porez. Plemstvu i crkvi su te reforme bile „suviše napredne“ i naslednici Josipa II su neke njegove reforme, za vreme restauracije, odbacili.

Najveća greška koju su naslednici u Austrougarskoj u 19. veku napravili je zanemarivanje nacionalnih manjina. Umesto više slobode, autonomije i samostalnosti potiskivali su ih, ugnjetavali i nadzirali preko tajnih službi. Nisu razaznali neumitnost istorijskih tendencija i njihova neuspešna politika je dovela do raspada države.

Petnaestog maja 1848. Narodna skupština u Sremskim Karlovcima proglasila je Srpsku Vojvodinu. Austrijski car je 1949. potvrdio osnivanje Srpskog Vojvodstva sa statusom posebnog upravnog područja pod upravom pokrajinske vlasti bečkog ministarstva. Godine 1860. Austrija je ukinula Srpsko Vojvodstvo i priključila područje Ugarskoj. Mađari su počeli da vrše pritisak na manjine Srba, Nemaca, Hrvata i Slovaka.

Manjinski narodi su se usprotivili. Svetozar Miletić, politički vođa vojvođanskih Srba, vodio je borbu za prava srpskih i drugih nemađarskih naroda. Vrhunac pritiska je bio Lex Apponyi 1907 – ondašnjeg ministra kulture – po kojem su učitelji bili obavezni da sve učenike vaspitavaju u smislu razvitka i jačanja svesti o pripadnosti mađarskoj naciji. Srbi su prisvojili Vojvodinu 1918. i proklamovali Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Sa mirovnim ugovorom u Trianonu od 4. juna 1920. priključili su pokrajinu kraljevini, pod uslovom da se poštuju prava manjina. Mađarski „učesnici otpora“ se nisu saglasili sa gubitkom Vojvodine i njihov slogan je glasio: Nem! Nem! Soha! Što na Srpskom znači: Ne! Ne! Nikada!

Sada je srpska vlada vršila pritisak na nacionalne manjine i Srbi su zauzeli mesto koje su držali Mađari. Stare greške su se ponovile. ORJUNA (Organizacija jugoslovenskih nacionalista) nastupala je sa tezom da u državi nema mesta manjinskim neslovenskim narodima. Prof. dr Zoran Žiletić kaže: „Potreba za nacionalnim identitetom kod naših Nemaca pojavila se tek onda kada su se našli u zemljama sledbenicama Austrougarske, tj. kada su, kao državljani Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Kraljevine Jugoslavije, postali manjina“.

Bojeći se gubitka svog identiteta, kulture i jezika, Nemci osnivaju Kulturbund (Kulturni savez). Pošto nema odgovarajućih škola u Jugoslaviji, nemački studenti odlaze na studije u Nemačku i jedan deo studenata dolazi tridesetih godina pod uticaj nacističke Nemačke i neki od njih se vraćaju kao „obnovitelji“. Hitler je našao u Kraljevini Jugoslaviji pogodno tlo, jer su nacionalne rasprave u Jugoslaviji već bile u punom jeku. Tragičan kraj svi znamo. Po svedočenju Milovana Đilasa ta „istorijska tragedija“ je bio rat „bez milosti i pravila“.

Posle rata države-pobednice su subjektivno pisale svoje udžbenike istorije. To važi i za Jugoslaviju. Pošto su partizani bili od 1943. u savezu s Velikom Britanijom, Amerikom, Francuskom i Sovjetskim Savezom, ove zemlje su posle rata prikazivale samo dobre strane partizana i njihovo ponašanje se nije kritikovalo.

Predsednik Anketnog odbora za istraživanje stradanja stanovnika Vojvodine od 1941. do 1948. godine, profesor dr Dragoljub Živković kaže: „Tokom istraživanja ispostavilo se da je stanovništvo Vojvodine, u gotovo istom broju, stradalo i u periodu od 1945. do 1948. godine. Važno je da kažem da ovo istraživanje pod stradalnicima (žrtvama) podrazumeva ljude koji nisu nosili pušku, dakle nisu pripadali vojnim formacijama. Reč je pre svega o deci, ženama, starcima i mladim ljudima koji nisu hteli da nose pušku“. Istraživanje je beležilo žrtve bez obzira kojoj narodnosti su pripadale. Civilnih žrtava je bilo najviše među Srbima i Nemcima.

Mi danas na te događaje možemo da gledamo sa većeg odstojanja. Druga generacija je došla na vlast. Da li se u shvatanju događaja koji su se odigrali za vreme i posle Drugog svetskog rata i u ratu devedesetih godina u stavu političara nešto mnogo promenilo? Rekao bih da nije. Prof. dr Miroslav Ilić kaže: „O zajedničkoj istoriji etničkih grupacija u Vojvodini, deca ne uče u školama. Kulturni obrazac bio je u suštini falsifikat i isticanje isključivo nacionalne komponente. Značajni Vojvođani poput Miletića, na primer, u javnosti su prikazivani u krivom svetlu, upravo od „istoričara“ sa stvaranjem fantomskih organizacija. Naglasak u njegovoj čuvenoj rečenici ‘Mi smo i Srbi i građani’ upravo je na onom – građani. Politički modernizam vojvođanskih političara izvrtan je u srpski nacionalizam, kao pogonsko gorivo za politiku ‘krvi i tla’.“

Nemci su, u međuvremenu, skoro nestali sa prostora bivše Jugoslavije iako su u dva i po veka mnogo doprineli civilizaciji, ekonomskom razvoju i prosperitetu Vojvodine. Oni danas traže rehabilitaciju, zahtevaju da predstavnici vlasti kažu da nisu kolektivno krivi i da im je učinjena nepravda. Kao što Srbi danas traže rehabilitaciju za svoje nevine žrtve – streljane i logorisane.

Sa gubitkom autoriteta države, posle Titove smrti, uticaj nacionalista i crkve je počeo da raste. Došlo je do revitalizacije simbioze između crkve i pojedinih nacija: pravoslavnih Srba, katoličkih Hrvata, i islamskih Muslimana. Te simbioze su već za vreme Drugog svetskog rata bile sudbonosne. U građanskom ratu se tragedija ponovila sa krvavim obračunom između nacionalista i vernika. Predstavnici crkve su u toj borbi učestvovali aktivno i pasivno ćuteći o masovnim zločinima. Crkve još ni danas nisu našle put da pruže jedna drugoj ruku ili da se sporazumeju, uključujući i muslimane.

Da nije došlo do ukidanja autonomije Vojvodine i Kosova i do centralizma u Srbiji i Hrvatskoj, ne bi se doduše sprečio raspad države, jer on je već bio u toku, ali bi sukobi bili blaži i mnogo ranije bi se zaustavili krvavi ratovi.

Srbiji treba pomoći da savlada probleme 21. veka. Pripadnost Evropi nije samo pitanje pasoša i dokumenata već i osećaja i kulturnih vrednosti. Tu spada i sprečavanje korupcije, nasilja i organizovanog kriminala. Ali to će biti teško ako se Srbija ne oslobodi istorijskog fatalizma i svoje nacionalne rasprave ne reši diplomatijom. Problemi se neće rešiti mitovima iz srednjeg veka niti guslama.

Rodio sam se u Kraljevini Jugoslaviji. Posle Drugog svetskog rata, kao Nemci, bili smo satanizovani. I kada su nam opet 1949. godine vratili građanska prava bili smo pred zakonom ravnopravni, ali u stvarnosti nismo bili punopravni građani, što su više osetili moji roditelji nego ja kao dečak i mladić. Propaganda vlade i jednostrano tumačenje istorije u školi su činili svoje.

Paradoksalno je da su nas kolonisti smatrali tuđinima, iako su se oni doselili i živeli u našim kućama koje su bile konfiskovane. Sada sam u zemlji mojih davnih predaka. A šta je sa mojim zemljacima koji su se iselili u Ameriku, Kanadu ili Australiju i tamo našli otadžbinu? Ili sa građanima bivše Jugoslavije koji u Nemačkoj žive i rade i mnogi od njih smatraju Nemačku svojom novom domovinom. Centralni savet Srba Nemačke tvrdi da ima 700.000 etničkih Srba u Nemačkoj i mnogi će primiti nemačko državljanstvo i možda ovde ostati zauvek.

Nedavno je ministarstvo spoljnih poslova Nemačke objavilo da su Srbi drugi narod po broju stranaca koji su dobili nemačko državljanstvo od 2002. do 2009. godine. A to znači da je, uprkos svemu što se događalo, Nemačka za Srbe prvo utočište i obećana zemlja. Politički uticaj zajednica Srba u Nemačkoj je do sada bio marginalan, ali se u međuvremenu nalazi u usponu. I ekonomski značaj Srba postepeno raste u Nemačkoj. Oni u Nemačkoj raspolažu imovinom od 50 milijardi evra i troše od svojih prihoda preko devedeset procenata u Nemačkoj.

I primeri uspešnih Srba u Nemačkoj su u međuvremenu postali brojniji. Već iz toga se vidi da je pojam „domovina“ izložen stalnom obnavljanju i promeni. Nismo danas više tako usko vezani za jednu zemlju i samo istorija zna gde je bila domovina mojih predaka. A kako će moji unuci gledati na moju otadžbinu i da li će je prisvojiti? To, naravno ne znam! Ali bi, pod drugim uslovima posle rata, danas moja domovina možda bila Srbija. Zato treba našu zemlju, koju zovemo domovinom, savesno čuvati kao da smo je uzeli na doživotnu upotrebu u najam. Mi smo, u stvari, tokom svog života samo gosti naše domovine i obavezni smo da je neoštećenu predamo našim potomcima. Istorija pokazuje da su tome dorasli demokratski patrioti bez iracionalne, agresivne radikalizacije, ali ne i nacionalisti i šovinisti koji isključuju manjine.

O Stefanu Barthu

Stefan Barth je vojvođanski Nemac rođen u Futogu 1937. godine. Posle rata prošao je logorsku golgotu namenjenu pripadnicima njegovog naroda. Posle mature 1957. godine iselio se sa porodicom u Nemačku, gde je postao uspešan elektroinženjer. Objavio je veći broj publicističkih i beletrističkih knjiga na srpskom i nemačkom jeziku.

Stefan Barth je bio učesnik velikog naučnog skupa „Vojvodina i Srbija – sto godina posle (1918-2018)“ održanog prošle godine u Novom Sadu. NJegovo saopštenje pod naslovom „Međusobno prožimanje kultura i privrede“ objavljeno je u Zborniku radova sa ovog skupa u izdanju OCD „Vojvođanski klub“ iz Novog Sada. U dogovoru sa autorom objavljujemo šire izvode iz ovog rada. Izbor i oprema teksta redakcijski.