Milan Konjović: Kao slikar uvek tražim likovnu suštinu 1Foto: Spomen zbirka Milan Konjović

Da, baš u oktobru maestro je zatvarao svoj bački atelje na otvorenom.

Kad vredni ljudi oćelave bačku ravnicu i pokupe rodnost koju daje zemlja, Milan Konjović je slao svoj bicikl na odmor do prolećnog sunca. Dotle bi špartao, kako će vam u Somboru reći, „sa carskih drumova na sporedne puteve“.

Konjović je preminuo, 20. oktobra 1993. u rodnom Somboru pet godina pre nego što bi zaokružio vek života. Galerija sa njegovim imenom otvorena je u prvoj nedelji septembra 1966. Početni kapital autorovog stvaralaštva dobio je na svom utemeljenju 500 slika. Danas ih je 1.084. Za života slikar je ostvario interakciju sa više od 6.000 slika, ovekovečenih u milionskim potezima rukom, četkom po paleti na platnima koja je bojio. Uljane, pasteli, vodene boje, tempera, crteži, tapiserije… Bački golem opus. Ali tu je i Prag, Pariz, i uvek, samo uvek njegov Sombor. Ko da je sazidao ceo jedan grad sastavljen od likova, polja, ambijenta od svakojakih elemenata, čija je osnova, kako je govorio, „Materija je, dakle, boja. Sve valja izraziti tim elementom“.

Galerija sa slikarevim imenom tiho čuva vreme u kome je on stvarao. Vaspitano. Čisto. Samo sebi dovoljno. Onako kako Sombor živi svoju istoriju, sa snažnim dunavskim vetrovima, i ljudima koji tu vaspitano tihuju. U septembru je otvorena XV stalna retrospektivna izložba Stepenice ka nebu. Autorski je potpisuje kustos galerije Nebojša Vasić, i sam slikar, poreklom sa Kosova i Metohije.

„Godišnje je ovde i do petnaest hiljada posetilaca“, tiho kao kakav sveštenik govori mi Vasić. Hodočastimo kroz prostor galerije. Među te likove i svakojake predmete u bojama Milana Konjovića. Sve, to traje nekoliko sati. Pravimo nekoliko pauza, kao nikotinski ovisnici i vraćamo se različitosti boja na nekoliko galerijskih prostora. U tom sarkofagu nije lako biti opredeljujući prema nekoj boji: ćutiš, zato što oči ne umeju da pričaju. Slušaš. Gledaš. Pa, kad zasanjaš, te boje ti se javljaju, a da sam ne znaš čije su – kosmičke, ili nekog ko sve to slaže po nebesima platna belim. Takav je zapisnički utisak ovog novinara. A onda kreneš i ne možeš stati…

O umetnikovom delu u ovom zapisu zbori kustost Galerije Milan Konjović Nebojša Vasić. Lične impresije slikara, potpisnik ovih redova, pokupio je iz knjige Miroslava Josića Višnjića Stoleće Milana Konjovića (Književna fabrika MJV i deca, 1998) povodom veka od rođenja slikara.

***

Ja, kao slikar, uvek tražim suštinu, i to likovnu suštinu. I tražim ono što na slikarski način mogu da potenciram, kako bih dao odlike i pravi izraz kakvog lika. Zbog toga su sve moje figure onako deformisane, i likovno naglašene. Ako neko, recimo, ima grbav nos, i ako je sada taj i takav nos tačno precrtan, kakav je u prirodi, onda nisam ništa rekao. Od te grbe, likovno govoreći, ja moram da napravim jednu grbu-liniju koja će, sama za sebe, već nešto da govori. Znači, to je ta transpozicija, i to je ono naglašavanje, potenciranje onih vizuelnih elemenata koje sam ja, kao slikar, izvukao iz kakvog lika.

***

Konjović je jedan od retkih slikara koji je u sebi sačuvao svetlo i strast stvaralačkog rada. Prolazio je kroz mnoge krize, izazove i iskušenja, preživeo ratove, promene imperija, zarobljeništvo, socijalističke revolucije i do kraja ostao veran svom magičnom krugu sopstvene umetničke ličnosti. Sve što ga je u životu zadesilo, radost, tuga, ljubav, bol, teška stanja razočaranja ili poniženja, uvek je prebrodio ostajući čvrsto i reagujući svojom umetnošću.

***

Moje detinjstvo vezano je za našu staru kuću, u Crkvenoj ulici broj 11 i za salaš koji se nalazi ispred Čonoplje, na deset kilometara od Sombora. Tamo je moje detinjstvo, tamo sam ja formiran, tamo su koreni mog slikarstva. (…) Moje detinjstvo odvijalo se, dakle, tu, u toj kući i na salašu u tihim a nemirnim prostranstvima atara somborskog…

***

Konjović je svoju prvu samostalnu izložbu priredio 1914, kao đak šestog razreda gimnazije. Izložio je tada oko 50 slika sa motivima pejzaža, salaša i šuma. Gustim nanosom boje, kratkim impresionističkim potezima stvarao je izuzetno zrele kreacije iznenađujuće za dečaka koji je imao tek petnaest godina. Ta izložba bila je presudna u donošenju odluke da slikarstvo prihvati kao svoj životni poziv.

Godine 1919. upisuje Akademiju likovnih umetnosti u Pragu, u klasi profesora Vlaha Bukovca, gde se prvi put suočava sa težnjom da pronikne u tajne umetnosti i slikarskog zanata. Međutim, nakon godinu dana studija na akademiji Konjovićeve ambicije bile su mnogo veće od strogih pravila akademizma i naturalizma. Napušta akademiju u potrazi za sopstvenim likovnim izrazom rastrzan između ekspresionizma i prvih dodira sa kubizmom.

***

(…) Pošto je u ateljeu jedan model rađen nedelju dana, a pošto sam ja radio čak i dve-tri nedelje duže nego drugi, Bukovac bi meni prišao i kazao: „Zašto vi, mladiću, tako radite? Tako dugo, mislim. Trebalo bi da vi to samo onoliko oblikujete koliko je potrebno da bi rad bio lep i da možete da ga prodate. Eto, ja ulazim u Akademiju kao u hram umetnosti, a mene profesor, od koga hoću nešto da saznam, na samom mom početku uči kako treba sliku da napravim da bih je prodao. (…) On (Bukovac – prim. VR) nikad nije govorio o slikarskim principima. Recimo: ako je akt u pitanju, onda su važni principi statike i proporcije. Tu postoji nešto što čovek mora šematski, zanatski da nauči. Profesor Bukovac o tome nije govorio tako, već ovako: „Ovo kraće, ono duže, ovo šire to veće.“ A kad je bila reč o boji, pričao je: „Ovo ovde malo sivo, tamo malo mrko, dole malo zelenije, tu malo plavkasto…“

***

Po odlasku sa Akademije upoznaje češkog avangardnog slikara Jana Zrzavija, od koga prihvata mnoge korisne savete i moguća likovna usmerenja. Istrajan u nameri da sledi analitičnost i postupnost strogih geometrijskih formi i tamnog kolorita stvara niz uspešnih dela. Od 1920. biće usmeren prema sezanizmu, kubizmu i neoklasicizmu, u čijim će tokovima ostati sve do 1927. godine, odnosno do perioda koji je prethodio njegovoj čuvenoj plavoj fazi. Usledio je mukotrpan i naporan period koji je svesno prolazio u stalnom pokretu između Sombora, Praga i Beča, i snažno motivisan da savlada osnove slikarskog umeća.

***

Prva sliku koju sam prodao bila je Pejzaž sa Morave. Dogodilo se to 1923, u Zagrebu, na Prolećnom salonu, gde sam imao dve slike koje su bile i na izložbi u Pragu. Tada je to meni izgledalo kao nešto u snu. Nikako nisam mogao da zamislim kako čovek može sliku da proda. A onda je bankar i finansijski stručnjak Plavšić, tadašnji naš veliki kolekcionar, kupio moj Pejzaž sa Morave i platio u ono vreme tri hiljade dinara. To je tada bio veliki novac i ja nikako nisam mogao da poverujem. Posle sam prodavao po jednu ili dve, tri ili četiri slike godišnje, a ponekad čak nijednu. Danas, a i u prvim posleratnim godinama, prodajem po više slika, pa već mogu i od samog slikarstva da živim.

***

Tajna nije u pravljenju boja, već u odnosima: koliko dodaješ boje i kakvog je kvaliteta ulje. Ulje koje treba da bude laneno, koje mora da bude čišćeno i koje ne sme da bude staro. Onda, u kolikom procentu rastvaraš. (…) Ako slikar radi postepeno, postupno, sukcesivno, ako stavlja sloj preko sloja, onda mora veoma obazrivo da radi, kako na platnu ne bi došlo do hemijskog procesa. Jer, slika tada može da potamni ili popuca. Znači: slikar može i sa najkvalitetnijom bojom potpuno da upropasti sliku, ako materijal ne tretira na najpogodniji, to jest na odgovarajući način. (…) Danas je zanat izumro: svaki slikar pronalazi svoj zanat. Ja sam svoj izučio. Moje platno preparirano je uvek tako da upija boje. Boja se ne cakli, ne sjaji, već je mat. Na mojim platnima boja dobija onaj svoj prvobitni kvalitet koji je imala još u prahu. Takav rad idealan je i zbog toga što čovek može sliku da posmatra sa svih strana, iz svih uglova, pri svakom svetlu. (…) U prvo vreme radio sam na platnu, kasnije sam prešao na karton, a danas slikam na lesonitu koji je, po svim hemijskim zakonima i po mišljenju mnogih stručnjaka, apsolutno solidan materijal. (…) Prema svome temperamentu, svaki slikar ima adekvatnu skalu boja. Moje osnovne boje su, to su već i u Parizu primetili, a to je i karakteristika srpskog naroda, crvena i plava. To su naše osnovne boje, kao što su mađarske: zelena i crvena. Crveno – dionizijsko, a plavo – spiritualno.

***

Godine 1924. Konjović donosi odluku da ode u Pariz, gde konačno dograđuje svoj slikarski rukopis. Oslobađajući se postepeno tvrde geometrizovane forme, njegovo slikarstvo postaje sve smelije, potezi četkom ekspresivniji a boja na platnu sve svetlija i koloristički bogatija. Slikar prihvata ekspresionizam kome će ostati veran do kraja života. Nadahnut neposrednim doživljajem stvarnosti motiv postaje sve što se nalazi u njegovom vidokrugu. Enterijer, pejzaž, ljudska figura, mrtva priroda. Ovaj izuzetan početak slikarske zrelosti obeležiće više od dve stotine slika iz takozvane plave faze. Kao veoma zapaženi strani slikar u Parizu priređuje dve samostalne izložbe – u Galeriji Bing 1931. i Galeriji Van Lir 1932.

***

Kad sam stigao na Spoljašnji bulevar Pariza, tamo su još postojala ona stara utvrđenja fortifikasjon, a postojale su još i kapije. Ona koja je vodila u Monruž zvala se Port d’Orlean. Prošavši kroz nju, išao sam jedno kraće vreme avenijom Orlean, a posle skrenuo prvom ulicom levo. Ta ulica se zvala Barbes, a prva desno bila je De las Van, ulica sa vilama imućnijih radnika. U toj ulici nasuprot fabrici pijanina i klavira (Reži) živeo je i radio jedan skulptorski livac koji je figure vajara odlivao i povećavao u gipsu. Taj čovek napravio je tako jedan paviljon, sa četiri odeljenja: u prvom je stanovao on, drugi je bio njegov atelje za uveličavanje i odlivanje, a treći i četvrti deo iznajmio je Emi (Konjovićeva supruga – prim. VR) i meni. (…) U prvo vreme prekrili smo zidove tapetama. Pošto je tada to bila novogradnja, sa tankim pregradama, zidovi su prosto pucali kad se menjala temperatura. Doduše, za Pariz, gde nema prave zime, ti tanki zidovi su dobri. (…) U Kasiu, na jugu Francuske, stanovali smo kod jedne udovice, gospođe Labro. (…) Tog leta ostali smo nešto više od dva meseca. Tamo sam ja, tada, stao na svoje prave slikarske noge. Tamo sam se oslobodio svih mogućih uticaja. Tamo je počela moja, kako su je kritičari nazvali, prava plava faza. I kod nas i kod njih, svuda vlada mediteranski duh. Zbog toga sam kasnije i zavoleo Dalmaciju. (…) Ne pamtim da sam posle 1927. odlazio u Luvr, da studiram stare majstore. Možda tek ponekad, da bih video savremene, i verovatno onda kad je egipatska skulptura, koju ranije nikad nisam stigao ni mogao da vidim, bila izložena. Jer, čovek koji odlazi u Luvr, u prvo vreme potpuno je uništen mislima: ti si Niko i Ništa, i nikad nećeš biti Neko, eto – to su bogovi, ti si stvoren samo da bi se divio bogovima i njihovim delima, od tebe nikad ništa neće postati, ti nikad neće uspeti… Sve to treba izdržati. I osloboditi se toga. Godine 1927. kazao sam sebi u Parizu: Dosta je sad Luvra, dosta klanjanja drugima. Od sutra počinjem da govorim svojim jezikom i stvaram svojim slikarstvom. Zbogom Luvr (…)

Posle devet godina Milan Konjović iz francuske prestonice stiže u rodni Sombor. Vraća se sa „novim umetničkim odelom“. Slede izložbe u Paviljonu Cveta Zuzorić (Beograd, 1932) i Galeriji Urlih (Zagreb, 1933). Tu se menja Konjovićeva koloristička gama. Slike iz ovog perioda znatno su zrelije, koloristički bogatije i na njima dominira sa svom snagom odnos komplemetarnih boja. Ovo razdoblje, od 1933. do 1941, pripada takozvanoj crvenoj fazi, gde se mešaju koloriti Vojvodine, Cavtata, Mlina i Dubrovnika.

***

Ratne godine i slikarevo zatočeništvo u logoru Osnabrik 1942. zaustaviće ruku slikara. Dela iz ovog perioda, suzdržanog kolorita sivo mrkih tonova, odraz su Konjovićevog raspoloženja i neposrednog doživljaja stvarnosti. Celokupan ratni i posleratni period obeležio je slikarevu sivu fazu, koja je trajala sve do 1952.

***

Kad sam u petak, 5. aprila, mobilisan, odmah sam se javio u Kamenicu. Već u nedelju ujutro Beograd je bio bombardovan. A mi smo iz Kamenice krenuli prema Beogradu. Tako nas je u lutanju, u tumaranju, zatekla kapitulacija, pa su nas Nemci zarobili. (…) Jednog dana, uvagonirani u marvene vagone, gladni i žedni, tako da nismo mogli ni stajati ni ležati – po pedeset i više slagano je u jedan vagon – krenuli smo u zarobljeništvo u logor. (…) Kad smo stigli u Osnabrik, odmah je izvršena prozivka. I, kad sam ja došao na red, priđe meni jedan vojnik, u nemačkoj uniformi, koji progovori srpski i upita me da li sam kakav rođak Miti Konjoviću, direktoru fabrike Ikarus. Kad sam mu rekao da jesam, on mi onda kaže da je radio kod gazda Mite, i da će on voditi brigu o meni. (…) U tom ratu, kao i prošlom, i u svim sličnim situacijama, ja sam najčešće bio fatalista. Uvek sam se prepuštao. Kako stvari dolaze, tako i neka nestanu.

***

Za Konjovića su 1950-e godine predstavljale povratak njegovom strasnom i dinamičnom slikarstvu. Eksperimentiše sa kompozicijom, bojom i formom, u potrazi za novim slikarskim izazovom. Odnos prema predmetu na slikama postaje primarna preokupacija. Sliku oslobađa svih suvišnih detalja: stilizuje i transponuje formu, svodeći je na dve dimenzije sa čistim bojenim površinama koje oivičuje crnim konturama. Jedan od značajnijih slika iz tog perioda je Natur Morte, koju je sam Konjović označio – međašem. Nova etapa u njegovom stvaralaštvu koja je završena 1985, nagoveštava napuštanje predmetnosti, i transponovanja izvornog oblika u novu formu, gde viđeno postaje samo podsticaj za likovni izraz. Posle 1985. nastaje pozni period bele ili vizantijske faze, koja je trajala do 1990. godine, kad je nastalo trideset slika (Beli anđeo, Blagovesti…) i više od dvadeset drugih.

***

Sombor je moj koren, moja tema, moj slikarski doživljaj. Ja se u njemu sasvim dobro osećam, mada bi, u Parizu, bilo lepše živeti. Ali, za umetnika je najvažnije ona sredina u kojoj stvara, u kojoj umetnički živi. Ja idem ulicom i svaki put je, na svoj način, nanovo doživim. Mene inspiriše ovaj pejzaž, ovaj grad, ovi ljudi. U Beograd odem pokatkad, koliko da vidim ko šta radi, sa prijateljima malo da se nađem, da porazgovaram. Sretnem ih u Mažestiku, sede tamo pozavađeni jedni sa drugima. Ja oblećem od tabora do tabora, neugodno mi, neshvatljivo mi… I, vratim se – svom gradu, svojim platnima.

Trostruki akademik

Milan Konjović rođen je 28. januara 1898. godine. Umro je u rodnom Somboru 20. oktobra 1993. O njegovom radu objavljeno je dvanaest monografija i više različitih tekstopisačkih formi. Trostruki je akademik: SANU, JAZU, VANU. Imao je, kako pedantni hroničari navode, 247 samostalnih i više od pet stotina kolektivnih izložbi, na kojima je viđeno upola manje od 6.000 autorskih slika. Galeriji u Somboru, koja nosi njegovo ime, i koja je otvorena 10. septembra 1966, poklonio je 1.060 svojih ostvarenja, slika, crteža, pastela, tapiserija, tempera i akvarela.