Pa ipak, sve do nedavno, ovoj umetnosti nisu posvećene nijedna monografija i ozbiljna studija. Taj pionirski posao pripao je dr Mirjani Teofanović, istoričarki umetnosti, dugogodišnjoj kustoskinji i rukovodiocu Sektora za savremenu primenjenu umetnost u beogradskom „Muzeju primenjene umetnosti“, autorki monografije „Tapiserija u Srbiji 1950 – 2000: umetnost strukturirane niti“. Ova jedinstvena naučna studija ugledala je svetlost dana krajem prošle godine zahvaljujući saradnji „MPU“ u Beogradu i Ustanovi za izradu tapiserija „Atelje 61“ iz Novog Sada. Sa punim razlogom štampana je dvojezično, na srpskom i engleskom jeziku (preveli Aleksandra i David Calcutt), a autor fotografija je Vladimir Popović.

Mirjana Teofanović, koja je u zvanju docenta od 1974. do 2000. predavala Teoriju modernog dizajna na „Fakultetu primenjenih umetnosti“, dugo godina je predano radila na monografiji, a u tome joj je pomoglo veliko iskustvo i istančano poznavanje ove umetnosti. U knjizi je dat i pregled evropske istorije tapiserije, čime je autorka sveobuhvatno predstavila sliku razvoja srpske tapiserije i budućim istraživačima ove teme znatno olakšala rad na daljem njenom proučavanju.

Tapiserija za vas ne pripada ni slikarstvu ni primenjenoj umetnosti. Kako je definišete?

– Tapiserija je umetnost koja počiva na samo njoj svojstvenom, jedinstvenom vizuelnom izrazu, na strukturiranoj obojenoj niti. Ona je nosilac likovnih vrednosti tapiserije i najsuptilniji element njene kompozicije. Prema tome ne pripada ni slikarstvu niti tzv. primenjenoj umetnosti. U procesu stvaranja tapiserije, materijal nije ni boja, ni platno, ni olovka, ni papir; to je sama nit, tkački razboj, kukica ili igla. Zato se pravila koja važe u formalnoj organizaciji obojenih motiva na platnu ili papiru ne mogu primeniti u tapiseriji gde se slede drugačiji zakoni kompozicije.

Kao što slikar svakim potezom četkice, u sukcesivnom procesu istraživanja i odlučivanja o odnosima linije, oblika, boje i valera, postepeno razotkriva konačno delo, tako se i u tapiseriji svaki novi niz strukturirane obojene niti određuje prema plastičkoj interakciji s prethodnim, a radi anticipiranja krajnjeg likovnog dejstva kompozicije.

Kada je tapiserija dobila trodimenzionalnu formu?

– Karakterističnu stilsku odliku moderne tapiserije, paralelnu egzistenciju dvodimenzionalne i trodimenzionalne forme, u knjizi objašnjavam u kontekstu različitih interpretacija novog koda vizuelnih umetnosti tokom renesanse evropske tapiserije u prvoj polovini XX veka. S jedne strane, u Francuskoj, grupa umetnika koju predvodi Žan Lirsa inspiriše se estetskim vrednostima tradicionalne tapiserije, stvarajući dvodimenzionalne kolorističke kompozicije. S druge strane, u Nemačkoj, u čuvenoj laboratoriji moderne umetnosti, „Bauhausu“, pristup tapiseriji se bazira na analizi umetničke realnosti dela: Kandinski profesor teorije forme, govorio je svojim studentima: „… neću kompoziciju, hoću analizu elemenata kompozicije“. U odseku za tapiseriju, čiji je šef bio Pol Kle, otkrivaju niti kao estetički entitet. Nit prestaje da dejstvuje samo bojom, već počinje da učestvuje u kompoziciji i svojim volumenom. Tako se postepeno otvarao put ka komponovanju trodimenzionalne tapiserije. Ali, bitno je istaći da, bez obzira da li se radi o dvodimenzionalnoj, pikturalnoj senzaciji, ili o trodimenzionalnoj kompoziciji u prostoru, strukturirana nit ostaje nosilac značenja kompozicije.

U kom vremenu srpski umetnici počinju da se interesuju za tapiseriju?

– Pedesetih godina XX veka u Srbiji su se za tapiseriju među prvima zainteresovali slikari. Zahvaljujući poznatim umetnicima koji su poželeli da se ogledaju i u ovom mediju vizuelnih umetnosti, tapiserija i u našoj sredini postaje sve popularnija. Istovremeno, tapiserija počinje da se prepoznaje kao medij vizuelnih umetnosti koji poseduje poseban život forme. Stupaju na scenu i autori koji nastoje, i uspevaju da dublje proniknu u život forme tapiserije, istražujući njen izražajni jezik, prvenstveno u kontekstu strukturirane obojene niti i teksture materijala. U sledećoj deceniji, kao rezultat niza događaja koji su obeležili njenu istoriju, tapiserija će u Srbiji doživeti svoj puni razvoj. Pre svega, ta zasluga pripada prvim generacijama tapiserista – tkača koji su dolazili s „Akademije primenjenih umetnosti“ u Beogradu. Istovremeno, izuzetan podsticaj ovom stvaralaštvu predstavljaju i javni konkursi za opremanje reprezentativnih enterijera u kojima su, pored fresaka i mozaika, ravnopravno bile zastupljene i tapiserije. Ipak, ključni događaj u razvoju tapiserije u Srbiji 1960-ih godina predstavlja osnivanje prve specijalizovane radionice za izradu tapiserija „Atelje 61“ u Novom Sadu 1961, koji svoj nastanak duguje inicijativi i entuzijazmu slikara i tapiseriste Boška Petrovića i tapiseristkinje Etelke Tobolke.

Kako je tekla saradnja slikara i tapiserista?

– Saradnja slikara s tkačima u „Ateljeu 61“ može se oceniti kao kontroverzna. Neki manje uspešni slikari ostvarili su u tapiseriji antologijska dela, dok mnogi poznati umetnici nisu pronašli pravi put do ove umetnosti. Ishod te saradnje zavisio je prvenstveno od umetnikovog individualnog pristupa tapiseriji kao autentičnoj umetnosti. Kada je slikar prihvatao tapiseriju, kao drugačije likovno iskustvo, s težnjom da svoju ličnu poetiku izrazi u kontekstu novog vizuelnog znaka – strukturirane obojene niti, tada je nastajalo originalno delo. Takav odnos prema tapiseriji nalazimo prvenstveno kod autora koji su nastojali da upoznaju posebnost forme ove umetnosti i uspeli da ostvare kreativnu saradnju na relaciji umetnik-karton-tkač. U toj stvaralačkoj interakciji, u „Ateljeu 61“ nastajale su izuzetne tapiserije. Međutim, kada se događalo da umetnik svoj koncept štafelajnog slikarstva pretpostavi jedinstvenoj gramatici umetnosti strukturirane niti, i tretira tapiseriju samo kao još jednu tehniku u kojoj se doslovno reprodukuje autorova slika, tada se javljao sindrom „slika u vuni“, pojava koja nije karakteristična samo za tapiseriju u Srbiji, niti samo za naše doba.

Koliko autori srpske moderne tapiserije odgovaraju na izazove novih umetnosti?

– U poslednjoj deceniji XX veka, kad i tapiseristi sve više prihvataju ideje konceptualne umetnosti koja ukida formu kao sredstvo vizuelizacije umetnikove ideje, dolazi do prelomnog trenutka jer je taj pravac bio je svojstven drugačijim disciplinama umetnosti, ali ne i tapiseriji. U Srbiji te su tendencije samo delimično zaživele, jer većina naših tapiserista pripada onim stvaraocima koji smatraju da je za umetnost tapiserije karakteristično da se dijalog između autora i posmatrača temelji prvenstveno na oblikovanju forme u materijalu. Ako bi to bilo ukinuto, tapiserija bi ponovo izgubila svoj identitet, ovaj put utapajući se u multidisciplinarne medije.