***

Takvim su mi ga učinili moj muž, koga više nema, Miloš Petrović i moja ćerka Lenka. O, naravno, i moji otkačeni roditelji, veseli, potpuno okrenuti lepoti življenja. I na kraju, stubovi mog detinjstva i mladosti, moji deda Šime Ježina i baka Milica i moj stric Luka.

***

Godine prolaze i najlepša sećanja često se pretvaraju u tugu. Valjda zato što su događaji neponovljivi. Ona ružna sećanja pretvaraju se u lepa ili samo postaju saznanje da su događaji bili neminovni.

Trenuci sreće, rekla bih, samo su deo i povremeni fragmenti našeg postojanja. Samo postojanje je sreća. Hajde da sreću ne definišem i ostavim svakom da za sebe to uradi.

* * *

Rođena sam u Beogradu. Doneli su me u poslednji, od nacionalizacije, preostali stan u zgradi na uglu Lole Ribara i Vlajkovićeve, koja je nekada pripadala porodici moje bake po majci Dobrili Hadži-Pavlović. Moja majka Bojana Hadži-Pavlović bila je novinarka u Privrednom pregledu, a otac Marko Ježina radio je u velikom špediterskom preduzeću tadašnje SFRJ. Rođen i odrastao u Šibeniku, posle Drugog svetskog rata sa roditeljima i bratom Lukom, seli se u Beograd jer moj deda Šime Ježina, građevinski inženjer, postaje glavni inženjer za celu jugoslovensku obalu. Veliki Jugosloven, ali ne i komunista, dobija tu dužnost u Ministarstvu pomorstva jer tadašnja vlast nije imala dovoljno svojih obrazovanih kadrova. Zauvek je ostao Dalmatinac, a cela porodica Ježina od davnina dičila se svojim jugoslovenstvom.

***

Tata je išao u Treću mušku gimnaziju i zajedno sa svojim drugarima iz razreda rasturao list „Demokratija“. Jedan od njih bio je i Bora Pekić, jedan od osnivača tog lista. Za Boru znamo kako se to završilo, a moj otac je samo izbačen iz gimnazije. Preko Mitre Mitrović, tadašnje ministarke obrazovanja, deda je uspeo da ga vrati u školu. To je vreme posleratnih ludih žureva i izlazaka u kojima je mladi Dalmatinac, moj otac, veselo i potpuno predano učestvovao. I on i stric Luka ubrzo su postali omiljeni u beogradskim društvima zbog svog otmenog ponašanja, mediteranske duhovitosti i talenta za muziku.

* * *

Sa šesnaest godina moja majka odlazi u rat i postaje instrumentarka na frontu. Nije mogla da podnese to što je iz bogate porodice. Krajem rata primetila je da oficiri jedu meso, a ona i ostala vojska – kaše. Tad je počela da shvata. Uvek je bila pravdoljubiva. To je deo nje u meni.

* * *

Mama i tata upoznali su se u tadašnjem Klubu privrednika, kod čuvenog Ive, koji je sa Budom kasnije napravio još čuveniji Klub književnika. Mnogo sam patila što sam jedinica jer su se moji roditelji dvaput venčavali i razvodili, te nisu stigli da mi naprave društvo. Zato je usamljena devojčica iz Lole Ribara svoju beskrajnu razonodu nalazila na letovanjima u Šibeniku. Tamo sam po ceo dan jurcala po plaži. Još uvek se sećam mirisa riblje juhe sa celerom i rižom iz stana u zgradi pored katedrale. Zgrada je nekada pripadala porodici Ježina. Volela sam te dalmatinske ručkove, gde smo se kao pravi Mediteranci nadjačavali u raspravama. Posle ručka sve bi bilo mirno, a pala bi i pesma.

* * *

Krenula sam u osnovnu školu na Čuburi, gde sam se sa mamom preselila. U toj školi nisam se dobro osećala. Mnogo sam se trudila da se uklopim, bila vukovac, pozivala drugare u kuću, ali uvek sam se i među decom i među nastavnicima osećala kao stranac. Nazivali su me buržujkom. O, to je tada bilo pogrdno. Valjda i zbog škotske suknje koju sam povremeno nosila.

***

U sedmom razredu upoznajem društvo iz škole „Sveti Sava“ i moj socijalni život dobija potpuno novu dimenziju. Odlasci na klizanje, pentranje uz cigle nedovršenog hrama, prvi poljubac na njegovom krovu, žurevi do devet uveče… Iz tog vremena ostao mi je najbolji prijatelj Milan. Jaao, družimo se već više od četrdeset godina.

* * *

Kada pišemo biografije, mi, učenici Pete beogradske gimnazije, ne propuštamo da napišemo koju smo gimnaziju pohađali. Tih sedamdesetih godina komunizam počinje da dobija „ljudsko lice“. U najboljoj gimnaziji u Beogradu atmosfera je bila opuštena upravo zbog reputacije gimnazije, pa mi društvenjaci nismo padali u nesvest od posla.

***

To je značilo – bežanje u Šansu sa svakog dočeka druga Tita, beskrajno zavitlavanje na pojedinim časovima, ali i ozbiljan rad kod Puele, Kaće iz književnosti, Đanija istoričara, Perića iz filozofije… Tada smo preskakali marksizam u dogovoru s profesorom i ponešto čitali sami. Doživljavali smo to kao neverovatnu subverziju i genijalnost našeg profesora filozofije. Danas mi je žao što nismo proučili Marksa na vreme.

***

Vreme smo uglavnom provodili na malim spontanim kućnim žurkama. Mirko, moj najbolji drug iz odeljenja, stanovao je tačno preko puta gimnazije. Kod njega sam znala da ručavam posle škole, dremnem po podne, a uveče dočekam društvo za nastavak zezanja. Mirkova mama, Latinka Perović, odlično je kuvala i bila krajnje tolerantna. Danas bi se reklo da smo tu problejali pola gimnazije.

***

Mina, moja sadašnja kuma, Sanja, Dejan, Željko i ja znali smo da se beskonačno vozikamo Željkovim kolima po gradu, užasno ponosni što smo jedino društvo iz gimnazije koje ima kola.

***

Miloš i ja nikad nismo podnosili komunizam. Za mene je to bio jedan od najgorih sistema u kojem čovek može da provede život. Hvala Titu za pasoš. To je sve što bih mogla lepo da kažem o tom sistemu. Jugoslovenstvo je drugo. Pokušao je da ga kao očuva, ako je to bilo iz plemenitih pobuda. Naravno da nije uspeo. Bez obzira na moje osećanje prema Titu, moj svet se raspao raspadom Jugoslavije.

***

U prvom gimnazije upoznajem svog druga iz odeljenja Buleta i zajedno, dvaput nedeljno, odlazimo na probe u Dramsku sekciju Radio Beograda. Bule je tamo bio od malih nogu, a ja tek od prvog gimnazije. Upoznajem starosedeoce radio-grupe: Cviju, Dubravku, Sonju, Gocu, Vladu… Uskoro nam se priključuju Maja, Andreja, Tica i pravi se veliko društvo koje će za četiri godine, ne baš svi, da se upiše na Fakultet dramskih umetnosti. Odsek – gluma.

***

Upoznajemo Brstinu, neopisivo duhovitog klinca iz Zrenjanina, Žarka Lauševića, veoma ozbiljnog i obrazovanog, iz milošte zvali smo ga Crnogorični, Zemunku Suzanu Petričević, Boranina Vladu Ilića, pljunutog Hemfrija Bogarta, i Mara Braila, poreklom Dubrovčanina.

***

Sledeće godine na klasi ostaju Dubravka, Sonja, Goca, Suzana i ja, kao i Žarko, Bule, Brstina, Andreja, Cvija i Vlada. To je bila klasa profesora Miroslava Minje Dedića, dugo smatrana po mišljenju mnogih njegovom najboljom klasom. Iako smo većina nas bili bliski prijatelji još od detinjstva, Akademiju smo završili postavši stranci jedni drugima. Teška je to škola koja ti uzima i telo i dušu. Mnogo koncentracije, inteligencije i dobronamernosti ti treba da bi ostao normalan i svoj.

***

Mnogo smo radili, sedam dana u nedelji, kod kuća samo prespavljivali, provodili svaki trenutak zajedno. Valjda smo se zato i zasitili jedni drugih. Krenuo je svako na svoju stranu.

***

Posle Akademije zapošljavam se u butiku, da zarađujem novac, a da glumim samo kvalitetne uloge. To smo naučili od stare škole, svog profesora Minje. Naravno da je to bilo neodrživo. Kroz celu glumačku karijeru proganjala me je njegova rečenica da ne prodajemo svoje lice i umetnost u profanim stvarima.

***

Takođe, kod Minje smo učeni sveobuhvatnosti dramske umetnosti. Sami smo režirali, često pisali i naravno glumili. Te dve stvari koje su mi ostale od mog profesora, suprotstavljene samoj suštini položaja glumca (da biramo uloge i sami znamo sve o dramskom poslu), odredile su moju karijeru u budućnosti. Spisak mojih odbijenih uloga mnogo je duži od spiska uloga koje sam odigrala.

***

Dvadesetak filmova, drama i serija, isto toliko pozorišnih predstava rezultat su mog glumačkog rada. Ubrzo sam shvatila da se ne osećam dobro u podređenom položaju nekoga ko čeka da ga se sete i da sam osoba koja mora da drži sama konce u svojim rukama.

***

Odluka da počnem da radim autorsku emisiju vremenski se poklopila sa napunjenih šest meseci moje ćerke Lenke, zahuktalim građanskim ratom u rasturenoj državi i stidom pred svojim mužem, velikim umetnikom i profesorom, što se bavim samo bebom i kućom. Uvek sam mogla još.

***

Emisiju „Ars Altera Pars“ počinjem da radim 1992. u oktobru na Trećem kanalu RTS. Mislila sam da ću raditi to privremeno. Moja želja da držim sama konce u svojim rukama kao da me definitivno odvlači od glume i ja postajem kompletan autor svoje emisije u kojoj velike uloge u smislu vizuelnog identiteta igraju moje kolege, snimatelj Nebojša Bašić i montažer Nikola Šegrt.

***

Emisija je potrajala jedanaest godina i u njoj je predstavljeno preko sto pedeset mladih i do tada ne toliko poznatih umetnika kao i onih starijih za koje nismo znali da se bave i nekom drugom umetnošću osim one po kojoj ih ljudi prepoznaju. U emisiji prvi put su se pojavili u medijima violinista Lajko Feliks, operska pevačica i sada profesorka Katarina Jovanović, tek svršeni student sa Berklija, sada džez pijanista Vasil Hadžimanov… Emisija je bila poslednji odjek kulture devedesetih, godina koje su odredile vrednosti mojoj generaciji i meni, donekle subverzivna u svom poimanju kulture i umetnosti zbog vremena u kojem je opstajala.

***

U gužvi ispred Terazijske česme u martu 1991. izgubila sam prednji zub. Poslednji razgovor, dok se nisu prekinule telefonske veze sa Hrvatskom, bio je sa mojom bliskom prijateljicom iz Šibenika: „Zašto ne prosvjedujete?“ „Ali, Sanja, izgubila sam zub u protestima…“ Telefonska veza se prekinula. Kao što su i mnoge veze iz moje mladosti nestale sa onim drugim delom moje domovine kojoj više po državljanstvu nisam pripadala.

***

O kontrapunktu osamdesetih sa devedesetima skoro sve je rečeno. Ostaju moje slike sa snimanja sa divnim jugoslovenskim ekipama u Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni, Srbiji, pokloni u Puli, jedrenja sa društvom po svim jadranskim ostrvima, bliska druženja sa muzičarima iz novog talasa, gluvarenja ispred „Zvečke“, sedenja u Manježu, Proleću, Stupici, Klubu, u „Slivniku“ Narodnog pozorišta… Vlada, Margita, Bojan, Vd. I naravno večeri na Akademiji. Mada, uvek sam više volela kafanu (eto mog oca). A i one su počele da nestaju devedesetih.

***

„Magrit, nerazjašnjeno ubistvo“, režija Željko Zorica, naš Šiš i grupa Kačinski koju smo napravili u SKC ostavila je nezamenljiv trag u našim profesionalnim životima. Vladice, Dubravka, Duleta i mene. Bila je to najava, krajem osamdesetih, potpuno intuitivna, onoga kroz šta ćemo proći u budućem vremenu.

***

Svog muža sam formalno upoznala 14. januara 1991, a počeli smo da živimo zajedno početkom februara. Lenka se rodila u aprilu sledeće godine. Zajedno smo bili kad sam izgubila zub. Kao što smo zajedno bili i petog oktobra dvehiljadite ispred Skupštine, kada me je u poslednjem momentu odvukao od suzavca i rekao: „Ima ko će da uđe u Skupštinu. Ne moraš ti.“

***

Dvadeset godina smo proveli zajedno. Moj profesionalni život neraskidivo je povezan sa njegovom stalnom verom u mene. Sve što sam uradila, a 2003. godine postajem docentkinja na predmetu gluma Akademije lepih umetnosti, pa i pre toga, odluka o stvaranju emisije, sve do mog ulaska u stranku, za koju on nije bio zainteresovan, čini mi se da je bila posledica njegove umešnosti da iz mene izmami ono što je najbolje.

***

O, da. Uvek smo glasali za Demokratsku stranku. Moja odluka da se priključim Liberalno-demokratskoj partiji bila je posledica moje griže savesti što devedesetih, uz malo dete i posao, nisam mogla aktivno da učestvujem u promeni društva nabolje (eto moje majke). Naravno, i posledica svega onoga što je u to vreme zastupao Čedomir Jovanović i svi mi u stranci. Kada je ubijen Zoran Đinđić, mislila sam da nema više razloga za dalje. Stranka mi je pružila saznanje da u društvu postoje ljudi koji su ostali i posle njega.

***

Više od deset godina provela sam u radu sa studentima. Osetila sam snažno, a uz veliki trud, da to umem da radim najbolje od svega što sam do tada radila. Moji studenti su sad odrasli ljudi sa svojom decom, naučeni da je posao glumca znanje o celovitosti dramske umetnosti, dobijaju nagrade za napisane drame, postaju prvaci u svojim pozorištima, mnogi prestaju da se bave glumom, ali ostaju u medijskim poslovima, spremni da odgovaraju za sebe i stanu iza sebe.

***

Postala sam direktorka Dečjeg kulturnog centra Beograd 1. jula 2010. godine. Tada mi je Čedomir rekao: „Ti nisi građevinski preduzimač. Brini o programu. To je važno.“ Bez nekih građevinskih radova i dovođenja ambijenta u prijatno i zdravo stanje ni program ne bi mogao da se odvija. Posle jedanaest godina obnovili smo i otvorili Veliku salu i uveli mnoge nove programe za jačanje pristojnih vrednosti i formiranje kulturnog i umetničkog ukusa kod dece i mladih.

***

Dolaskom nove vlasti, 2014. godine, na konkursu za direktora, uprkos jednoglasnoj odluci novoizabranog Upravnog odbora DKCB da ostanem direktor u novom mandatu, protivpravno, a formalno pokriveno, izbačena sam sa posla. Tada sam potvrdila sebi na mikronivou manir vladanja „novih“ na nivou cele države: bahatost, preuzimanje tuđih uspeha, rigidnost, nedostatak ukusa, nedostatak ukusa u ophođenju uopšte, ali prvenstveno sa zaposlenima.

***

Dakle, sve je to ponašanje koje otkrivamo poslednjih godina u čitavom sistemu vlasti. Da, ukus im se ogleda u preduzimačkim građevinskim radovima, bez sadržaja, kako u Centru tako i u celom Beogradu i celoj državi (Država – kako to gordo zvuči).

***

Miloš je umro u novembru 2010. godine. Imam utisak da sa njim umire i njegovo delo. Ja sama nisam zainteresovana da javnosti predočavam njegov značaj. Važno mi je bilo da fotokopiram mnogo njegovih izvedenih i neizvedenih kompozicija i ostavim ih u biblioteci FMU, da bi studenti mogli tim delima sami da se bave. Lenka, naša ćerka, koja je takođe završila master klavira i sada studira čembalo u Beču, i njen brat Gavrilo baviće se Miloševim delima u budućnosti.

***

O, da. Skoro sam glumila. Ne mogu da verujem. Volela bih da nastavim.

O sagovornici

Olivera Ježina rođena je u Beogradu, gde živi i radi. Diplomirala je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Nekoliko godina bila je članica glumačkog ansambla Pozorišta na Terazijama, a potom do 1998. u statusu slobodne umetnice, kada se zapošljava kao novinar-urednik na 3K RTS. Iste godine postaje asistentkinja na predmetu gluma ALU, a 2003. docentkinja. Od 2010. do 2014. direktorka je Dečjeg kulturnog centra Beograd. Kao izvršna i umetnička producentkinja pojavljuje se 2012. ispred DKCB sa kratkim igranim filmom „ZID“, rež. G. Joksić i M. Stanković. Igrala u preko 50 filmova, serija, drama i pozorišnih predstava. Režirala nekoliko pozorišnih komada izvođenih na profesionalnim scenama Beograda i Srbije. Bila je udata za kompozitora, pijanistu, čembalistu i pisca Miloša Petrovića. Ima ćerku Lenku.