Ironično-groteskni lavirint stalnog rijaliti-programa odvija se pred čitaocem kao kobno saopštenje o trenutnom stanju stvari i predskazanje distopijskog lavirinta. Neprekidne nevolje se pretvaraju u trajnu melanholiju. Junaci priče „Smak sveta“ neprestano se „meškolje i muvaju, tumaraju i teturaju“. NJihovim posrnućima se iz drugih uglova sagledavaju uzbuđenja, grizodušja i gloženja. Prikazani likovi vole TV programe, kupovine i godišnje odmore, ali ne slute da ih baš te ljubavi guraju u provaliju, izlažući ih rastrojstvima bez kraja.

Očaj traje, problemi se zaobilaze ili rešavaju na pogrešan način. Svako nerešavanje bolje je od postignutog rešenja. Krivica se, često, svaljuje na druge. Tako inspektor Mučibabić u priči „Izveštaj“ mrzi „novinare koliko i advokate“ jer „podstiču na zločin, od zlikovaca prave heroje“. Otuda bi, misli glavni junak, „bilo više mira kada bi novinarska bulumenta sedela u ćuzi“. Valjalo bi ih „sve pohapsiti“ smatra junak priče.

U svrhovitom ironijskom kontekstu, najvažnijem poetičkom geslu ove knjige, nalaze se mnoge mogućnosti za simboličko čitanje. Mesta nekadašnjih ljubavi postaju meta nove mržnje. Simonovićev pripovedač zastaje pred ružnim pojavama i tamnim mestima ljudske prirode, gleda izopačenja koja postaju sasvim prirodna. Mnogo toga škripi u vratima koje junaci otvaraju, mnogo je hladnoće koja nikada nije iskusila vatru. Svuda gde prestaje nežnost, rađa se pripovedački jezik u službi prikazivanja unutrašnje kakofonije junaka. Negativni junaci u poremećenoj stvarnosti postaju nesvesni svog položaja i svoja rastrojstva doživljavaju kao nešto sasvim prirodno. Oni imaju dar za rastrojenost i od toga nikako da pobegnu. Rastrojstvo je predosećanje i podsećanje.

Glavni junaci nikako ne razumeju stvarnost. NJihova tragička krivica nalazi se u činjenici da misle drugačije. Nerazaznavanje granice između rastrojstva i normalnosti njihova je glavna naopaka prednost. Jer ako ne znate da ste rastrojeni i sebe smatrate sasvim razumnim, moguće je da druge razumnosti smatrate paranormalnim.

Rastrojstvo tako postaje novi oblik čulnosti. Tako urednik „sa bubuljicom na nosu“, sasvim gogoljevski, vlasnik TV „Darmar“, traži emisiju kojom bi da „digne prašinu“. Otuda se muškarci sa stanovišta urednika rijalitija „Komšijske svađe“ vide kao „turšije“ („Sticajem okolnosti“). A žene kao „karakondžule“ („Kviz“). Srodnost sa savremenim medijskim poimanjem polova nije, svakako, slučajna.

U stvarnosti rastrojstva, „normalnost“ se poriče na mnoge načine. U duhovitom građenju stanja rastrojstva Simonoviću nema premca. NJegovo satiričko umeće i nenametljiva duhovitost, kao i poseban crni humor, čine ovu zbirku priča gotovo dramskim delom.

Pometenost je pravilo. Svako je zalutao u svoj život. Rastrojstva tako dobijaju groteskni smisao kao predznak nestajanja. Muškarci, na gotovo harmsovski način, postaju vegetirajuće biljke, a žene groteskne teralice na zlo. Danil Harms bi samo rekao: pif, paf, puf. Slobode izbora nema, rijaliti vode u poricanje vlastitosti. Naša erotičnost biva rastrojena, a rastrojstvo vrhunski oblik posrnule erotičnosti. Ko nije rastrojen, kao da ga nema. Lutke smo tuđih rastrojstava. Žurba „da sagledamo sopstveni kraj“ jeste naša mala izbezumljena sapunica.