Šta je to pobunjeni čovek? Čovek koji kaže ne. Ali ako odbija on ipak ne odustaje: čovek je i onaj koji kaže „da“ još od prvih pokreta. U jednom trenutku, rob koji je celog života primao naredbe, odluči da ih više ne prihvata (A. Kami, Pobunjeni čovek).
Izborni sistemi u današnjim zapadnim demokratijama, nude možda najgori primer fiktivnog pluralizma u kome je izbor slobodan, a u stvari nepostojeći, jer kakav god on bio, sve se završava pobedom istog, koje se skriva u svim fragmentima organizovanog mnoštva.
To je zaštitni znak konzumerističke kulture koja, neprestanim i zbunjujućim promovisanjem raznih mogućnosti i životnih stilova koji samo iznova afirmišu tu istu civilizaciju konzumerizma – stvara pogodne uslove za apstinenciju a ne nudi stvarnu mogućnost izbora.
A stvarni izbor ne znači kupovinu ovog ili onog predmeta na ovom ili onom mestu već podrazumeva i neslaganje sa preporučenim izborom u smislu osporavanja poretka koji nudi alternative koje ga, zapravo, samo potvrđuju i koje diskretno imaju za cilj anuliranje mogućnosti izbora.
U kontekstu, rafinirane, sugestivne i demokratske ne-slobode na Zapadu (vidi H. Marcuse, Jednodimenzoionalni čovek / L’uomo a una dimensione, Einaudi, Torino 1967) ostvaruje se tako ono što u tragičnoj praksi totalitarnih režima u XX veku – nije postignuto, uprkos nasilju i krvi koja je prosuta: ukinuto je neslaganje a dostignuta potpuna uniformnost percepcije i mišljenja.
Despotizam konvencionalnog ponašanja
To je ono o čemu je Džon Stjuart Mil u svom delu O slobodi, vizionarski govorio kao o despotizmu konvencionalnog ponašanja / despotism of custom (J. S. Mill, O slobodi / Sulla libert?, Bompiani, Milano 2000), tj. jednoj vrsti opšteg konformizma zbog čega svi misle i žele isto i niko više nije u stanju da se ponaša drugačije.
Kao odgovor na ovu pošast, delimično realizovanu u totalitarizmima XX veka, a koja postaje realnost baš u današnjoj potrošačkoj civilizaciji kao jedini preživeli oblik totalitarizma, Mil je maštao o društvu koje ostavlja prostor i za radikalnu, spontanu kreativnost i za najekscentričnije stavove.
Aleksis de Tokvil na stranicama svog remek-dela Demokratija u Americi, s lucidnošću je pisao – misleći na Ameriku – o paradoksu koji je čini se tek danas realizovan u tržišnom društvu: živimo u stvarnosti koja je demokratska samo u najgorem smislu pojma masovne demokratije, u kojoj novac kao jedini faktor razlikovanja, omogućava da istovremeno postoje formalna jednakost i radikalni oblici materijalne nejednakosti kakvi dosad nisu zabeleženi u istoriji.
Tako imamo, s jedne strane, kvantitativne razlike koje dominiraju (u periodu posle 1989. jaz između onih koji imaju sve i onih koji nemaju ni neophodno, nikad nije bio tako dubok) i, s druge, sve izraženiju kvalitativnu jednakost konformističkog tipa.
Na talasu ove jednakosti u irelevantnom, kako bi se moglo reči na Hegelov način, svi osećaju, misle i žele isto: čovečanstvo je raspršeno na kaleidoskopsko mnoštvo serijskih atoma, kvalitativno jednakih i uzajamno zamenljivih, bez identiteta i individualnosti a istovremeno sve različitijih međusobno po materijalnim vrednostima kojima raspolažu.
Čovek bez identiteta postaje novi hegemoni antropološki profil kao posledica norme stalnog materijalnog vrednovanja, apsolutnog konzumerizma i globalne homologizacije.
Masovna prekarizacija je u tome jedan od esencijalnih faktora, ne samo zato što vodi ka gubljenju prava koja je Rob (u Hegelovom smislu) nekada osvojio već priprema novi homologizovani ljudski materijal za isto tako nove i sve raznovrsnije oblike otimanja viška vrednosti u korist Gospodara.
Fleksibilni pojedinac, mora zbog toga da bude bez identiteta, bez porodice, bez oponirajuće svesti, bez teritorijalne pripadnosti, bez stabilnog zaposlenja: mora, zapravo, da bude sveden na atomizovanog potrošača, koji živi kao samac i nomad, nesposoban da razume i da se suprotstavi otuđenju i iskorišćavanju, čija je žrtva; uvek spreman na selidbu u ime proizvodne delokalizacije.
U skladu sa tehnokapitalističkom opštom mobilizacijom, mobilnost postaje kvintesencija čoveka bez sigurnosti, homo instabilis: on je u stvari ne-zaposlen i nomad, tj. bez stalnog i stabilnog mesta, gledano sa etičkog, porodičnog, profesionalnog i teritorijalnog aspekta.
Ovo je scenario turobnog sadržaja koji potvrđuje De Tokvilovo proročanstvo (A. de Tocqueville, La democrazia in America, Rizzoli, Milano 1992).
Novi aspekt despotizma, začuđujuće odgovara upravo onome od koga je on strahovao: beskrajna masa poslednjih ljudi, kako je govorio Niče (F. Nietzsche, Tako je govorio Zaratustra / Cosi parl? Zarathustra, Bompiani, Milano 2010), ljudi kvalitativno istih i uzajamno zamenljivih, s uživanjem kao jedinim ciljem, pri čemu je svako indiferentan prema onom drugom, u potpunosti posvećen sebi i ispraznim zadovoljstvima, bez identiteta i tradicije, bez kritičkog odnosa i šire kulture.
A iznad te mase, nalazi se gotovo neprimetna „neograničena i zaštitnička vlast“, labava i popustljiva, blaga i dalekovida, koja održava tu masu stalno u dobu detinjstva i nezrelosti, kako bi se masa zabavljala, tj. „kako ne bi mislila ni na šta drugo osim zabavljanja“ i tako predala uživanju bez kočnica i razmišljanja.
Totalitarni sistem je na taj način i dopadljiv i popustljiv, ali njegove rešetke nisu ništa manje čvrste od onih u prethodnim režimima (J. G. Ballard, Super-Kan / Super-Cannes , Feltrinelli, Milano 2000).
Iz dana u dan građani u ovim masovnim demokratijama, smatraju suvišnim sopstveno pravo na slobodnu volju, zadovoljeni i srećni u okvirima svog uređenog i bezbrižnog ropstva koje ukida neslaganje, ne tako što guši njegovo ispoljavanje već jednostavno što ne dopušta nikakvu mogućnost da bi ono uopšte nastalo.
Neposlušnost, revolucija, pobuna
„Volite mačke?“ „Ne“. „Bio sam siguran u to. To je pokazatelj karaktera. Ovaj govori o ljudskoj sklonosti ka despotizmu. Muškarcima se ne sviđaju mačke, jer su one slobodne i nikada neće prihvatiti da budu robovi. Ona ništa ne čini po vašoj naredbi kao što je slučaj sa drugim životinjama“. „Ali ni kokoška se ne pokorava naredbama“. „Poslušala bi vas, samo da znate da joj se obratite. Maćka vas jako dobro razume, ali ne želi da vam se pokori“ (Ž. Ž. Ruso, dijalog s Dž. Bosvelom)
Sintagma servitude volontaire baca svetlo na taj sumorni kontekst u kome žive poslednji ljudi, zadovoljeni i vulgarno srećni, ali, i na masovni konsenzus, svojstven režimima 20. veka u kojima konformizam još nije bio sveprožimajući kao u potrošačkom društvu.
U pogledu nacizma u Nemačkoj, zapanjujući je pre svega masovni konsenzus za serijsku proizvodnju leševa. Bezličnost osoba kao što je Adolf Ajnhman, podupiru La Boesijevu teoriju.
Vlast i zlo, u svojoj banalnosti dominiraju sve dok postoje žrtve spremne da ih prihvate, kako u civilnom društvu tako i u logorima smrti.
Može se zaključiti da užasi logora smrti, kao i opstajanje bankrotiranog kapitalističkog poretka (uprkos krizi i diktaturi finansijskih berzi, endemskom siromaštvu i novim ratovima, smrtnim slučajevima na poslu i sveopštoj nesigurnosti), nisu posledica nepoštovanja zakona već konsenzusa ili, ako se to više sviđa, rigidnog pridržavanja normi.
Šta bi se u nedostatku konsenzusa dogodilo tada a šta danas?
Šta bi se to pokazalo, dosledno teoriji servitude volontaire, kad bi neslaganje otpočelo jednostavnim prestankom poslušnosti i otkazivanjem pomirljivog saučesništva u svemu što vlasti čine?
U osnovi, jedna od velikih pouka koje se mogu izvući iz heterogenog političkog iskustva, suzama i krvlju zalivenog kratkog veka, sastoji se u tome da poštovanje zakona nije uvek vrlina.
Štaviše, može da postane ubitačna poluga nepravde.
Nešto slično nam govori iskustvo don Lorenca Milanija, optuženog 1962. za istupanje u odbranu krivičnog dela, jer je u svojoj školi podučavao na postojanje prava na prigovor savesti, tj. odbijanja služenja pod oružjem.
Zakon je pravedan kad štiti slabe a nepravedan kad ne sankcioniše zloupotrebe moćnih. Baš zbog ovoga, don Milani je imao pravo ne samo na neslaganje već i na neposlušnost.
Razumna neposlušnost je zbog toga jedan od osnovnih oblika neslaganja, jer ga izražava konkretnom akcijom odbijanja – ne samo u teorijskom smislu već i u praksi – neke naredbe na koju se ne pristaje.
Ovo nalazimo u eseju Građanska neposlušnost, čiji je autor Henri Dejvid Toro (Henry David Thorau), jedan od prvih mislilaca koji se bavio ovom tematikom.
Neposlušnost po njegovom mišljenju, predstavlja neslaganje koje se ostvaruje u obliku povlačenja saglasnosti (withdrawal of consent), i može se s punim pravom razumeti kao ažuriranje La Boesijeove ideje u američkom kontekstu.
Toro u tom smislu, skicira četiri mogućne forme neposlušnosti: od odbijanja plaćanja poreza koje može ići do odvajanja od države, takođe i od nekooperativnosti do dezerterstva.
Prevratnička sila koja se u Francuskoj 1789. pojavljuje u obliku revolucije i kasnije, zahvaljujući Marksu, dobija dodatni filozofsko-politički dignitet, s druge strane Atlantika, na talasu Američke revolucije, manifestuje se u formi građanske neposlušnosti (civil disobedience).
Oscilirajući bez prestanka između revolucije i prava na otpor (ius resistentiae), građanska neposlušnost o kojoj Toro govori, teži tome da duh Deklaracije nezavisnosti očuva živim, odnosno bezbednim od moguće sklerotizacije.
Samim tim što su pojedinci, pre svega ljudska bića a onda i građani, oni imaju pravo „da čine uvek i bez obzira to što smatraju pravednim“, čak i kad je to u suprotnosti sa pravnim poretkom.
Iz toga proizlazi pravo na odbijanje poslušnosti (the right to refuse allegiance) u slučajevima u kojima se vlada – a ona nema veze sa svetim i božanskim – smatra nedostojnom.
Za razliku od toga kako ju je razumeo i praktikovao Gandi, neposlušnost po Torovom mišljenju mora da se manifestuje u obliku pacifične revolucije, ali to ne znači da je zbog toga nužno nenasilana.
U ekstremnim slučajevima, ona može da implicira i krvoproliće, kao što se to desilo za vreme abolicionističkog pokreta, o čemu Toro piše u svojoj odbrani kapetana Džona Brauna (1859): u trenutku kad se nazire ukidanje ropstva, legitimno je otkazati poslušnost i suprotstaviti se silom robovlasniku.
Sa svoje strane, Gandijeva neposlušnost, kako se govorilo, podrazumeva nenasilje kao svoj suštinski kriterijum, i to ne u ime neke apstraktne miroljubivosti dostojne lepih dušica već zbog konstatacije da je to efikasniji i za većinu prihvatljiviji način nego nasilje.
Gandijevo nenasilje – na čijem tragu deluje i Martin Luter King, koji prilikom Marša na Vašington 1963. drži čuveni govor Imam jedan san (I have a dream) – u stvari kao cilj ima osvajanje naklonosti pasivnih posmatrača, što je trebalo da dovede do povlačenja njihovog konsenzusa prema postojećem poretku.
Prizori u kojima ljudi trpe maltretiranja bez ikakve reakcije i tako pokazuju da su u stanju da podnesu sve zbog određenog principa, ne samo da u momentu stvaraju kod posmatrača simpatije prema tim ljudima već pribavljaju i njihov konsenzus za takvu vrstu otpora.
Osim toga, i same vlasti prinuđene su u tim slučajevima da pruže neko opravdanje za upotrebu sile i tako pokažu izvesnu slabost.
Loša beskonačnost
Sa filozofsko-političke tačke gledišta, limiti neposlušnosti – i u Gandijevoj i u Torovoj varijanti – sastoje se u činjenici da ona, za razliku od revolucije, nikad ne dovodi u pitanje same temelje jednog društva. Stavljanjem akcenta na pojedine aspekte, ili, preciznije rečeno, ograničavajući svoje akcije na osporavanje dela vlasti a nikad same strukture poretka, neposlušnost se uspostavlja kao oblik neslaganja koji nikad ne dostiže maksimalni obim.
Neposlušnost nikad ne postavlja kao cilj smenu vlade niti se zalaže za neki alternativni model proizvodnje.
Možda upravo ovaj aspekt predstavlja ograničenje koja ne proizlazi toliko iz samog koncepta neposlušnosti, koliko iz same paradigme na kojoj ona počiva a što je, u stvari, La Boesijeova teorija.
Revolucija, sa svoje strane, može da apsorbuje razne modele neposlušnosti, koji tako postaju početni deo programa uobličavanja novog društvenog ustrojstva.
To se na vrlo jasan način može zaključiti na primeru italijanskog operaizma i njegovoj primeni koncepta sabotaže, koji je bio marksistička varijanta Torove neposlušnosti i La Boesijeove teorije.
Još više od štrajka, koji takođe može biti s punim pravom smatran jednim od oblika neposlušnosti, sabotaža – kao i u delu Radnici i kapital (1966) Marija Trontija – u potpunosti odgovara obliku organizovanja radničkog ne i odbijanju aktivne saradnje u procesu razvoja kapitalizma.
U ovom slučaju, revolucija uključuje neposlušnost kao jedan svoj segment, ali se u njemu ne iscrpljuje.
Njena orijentacija ostaje usmerena ka sveukupnom preoblikovanju postojećeg istorijskog konteksta i modela proizvodnje.
Slično razmišljanje, imajući u vidu neke aspekte, moguće je u odnosu na koncept pobune, o kome Jinger (Ernst Jünger) piše u Traktatu o pobunjeniku (u Srbiji objavljena pod naslovom Odmetnik, prim. prev).
Kao i Torova neposlušnost, Jingerovo pobunjeništvo je individualan čin ali ništa manje i politički.
I zaista, povlačenjem konsenzusa i redefinisanjem samog smisla političkog opredeljenja, on dovodi u pitanje dominantne oblike same politike. Pobunjenik (Waldgänger) doslovno je onaj ko odlazi u šumu i, s obzirom na to da je pojedinac, on time vrši lični raskid sa političkim poretkom.
Pozivajući se na moralne vrednosti koje se još nisu pogubile po hodnicima raznih institucija, pobunjenik se odmeće kao što su to činili srednjovekovni razbojnici.
On se odlučuje za slobodan život, koji je – iako pun opasnosti – izvan domašaja zakona i strukturno inkompatibilan u odnosu na univerzalne mehanizme političke prakse: „Pobunjenik je individua, konkretno biće koje deluje u konkretnom slučaju.“
U osnovi njegove antikonformističke odluke, pre svega je volja za otporom hic et nunc (Sada i ovde, prim. prev) i „borbom, pa neka i očajničkom“, čime on odbacuje automatizam tehničke civilizacije, izborni sistem koji je u funkciji maskiranja odluka koje su vlasti već zamislile i na kraju, to je i čin odbacivanja fatalizma kao odustajanja od delovanja koje ima za cilj transformaciju postojećeg.
Zapravo, Jinger je precizirao da u slučaju kada su sve institucije korumpirane ili bitno iskvarene, onda „moralna odgovornost prelazi u ruke pojedinca ili bolje rečeno, pojedinca koji se još nije predao“ a koji povlači svoj konsenzus poretku, aktom individualne pobune.
Po Traktatu o pobunjeniku, u toj pobuni se nije moguće pouzdati u partije, organizacije i pokrete sa definisanom strukturom, kao što sugeriše marksistički model revolucije.
U meri u kojoj „suverenitet nije više garantovan velikim rezolucijama“, jer su one predodređene da propadnu ili nestanu u raznim institucionalnim kanalima, potrebno je da se prizna, u najgorem slučaju, određeni „prostor za akciju malim elitama“, odnosno malim grupama pojedinaca koji „odlaze u šumu“.
Drugačije od neposlušnosti, pobuna predstavlja potpuno neslaganje, jer se odnosi na poredak u celini.
Međutim, za razliku od revolucije, pobuna ostaje u rukama pojedinaca-pobunjenika odbeglih u šumu koji nemaju nameru da se vrate u polis kako bi ga preoblikovali u skladu sa alternativnim idejama.
Dakle, u odnosu na revoluciju, pobuna ima tu prednost što uspeva da održi neslaganje uvek živim, što znači da nikada ne dolazi u stanje“praktično-inertnog“, odnosno, ne dopušta kristalizaciju prakse osporavanja u objektivitet koji ne ostavlja prostora za ljudsko delovanje.
Pa ipak, pobuna se i u negativnom smislu razlikuje od revolucionarnog delovanja, zbog svoje strukturne slabosti, proistekle iz programskog individualizma, pa stoga nema mogućnosti da postane, gramšijevski rečeno, hegemona a time ni politički projekat koji je u stanju da stvori grad budućnosti.
Pobunjeničko neslaganje ostaje uvek aktivno, ali, istovremeno i nesposobno da ima konstitutivnu moć: njegov kontekst ostaje uvek loša beskonačnost.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
