Nemačka testira - utopiju 1Foto: EPA-EFE/ DAN PELED

Ovo pitanje postalo je intrigantno posle odluke Vlade Srbije da kao deo prvog antikriznog korona paketa svim građanima podeli po 100 evra, a aktuelizovano je na tragu ideje univerzalnog osnovnog dohotka koja se, s vremena na vreme, pojavi u pojedinim državama.

Iako na prvi pogled srpski 100 evra liči na sistem u kome svaki punoletni građanin prima istu svotu novca bez obzira da li radi ili ne – sličnost je ipak simbolična?

Najpre, 100 evra kao suma univerzalnog bezuslovnog osnovnog prihoda (universal basic income – UBI) teško može da bude jedno od rešenja socijalnih problema u Srbiji.

A tu je i ptanje koliko to košta i da li bi budžet države mogao da izdrži taj trošak.

Neke države poslednjih godina započele su svojevrsni društveni eksperiment osnovni dohodak za sve građane bez obzira na lična primanja i radni status, tragajući za načinom da smanje jaz između bogatih i svih ostalih i iz straha od nadolazeće robotizacije proizvodnih procesa.

Mnoge su odustale od te ideje kad su izračunale koliko će to da košta i ko će to da plati. Ideja bazičnog dohotka i u Srbiji je izazvala posebnu znatiželju i visoku podršku javnosti.

Za širenje i primenu UBI ideje od 2012. važnu ulogu ima nevladina organizacija Svetska mreža osnovnog prihoda, koja lobira za uvođenje osnovnog prihoda kao jednog, po njima, od najefikasnijih rešenja socijalnih davanja, velike nezaposlenosti, malih plata i penzija.

Iako su socijalni ogledi u nekim od najbogatijih evropskih država (Finska, Švajcarska) propali zbog visoke cene, to nije sprečilo Nemačku da pre neki dan započne svoj eksperiment s bazičnim dohotkom.

Za razliku od Finske i Švajcarske, u najjačoj evropskoj ekonomiji tom istraživanju pristupa se temeljnije i šire.

U ceo projekat uključeno je više aktera mimo državnih struktura, a sve je počelo tako što se na internetu pojavio poziv za prijavljivanje na Pilot projekat osnovnog dohotka na koji se već prvog dana javilo na desetine hiljada zainteresovanih građana (cilj je da se do novembra prijavi milion ljudi).

Eksperiment sprovode Nemački institut za ekonomska istraživanja (DIW) iz Berlina, Institut Maks Plank iz Kelna i udruženja Moj osnovni prihod, a osnovna ideja je da 1.200 građana Nemačke starijih od 18 godina (različitog socijalnog, radnog i obrazovnog statusa) tri godine mesečno prima po neoporezivih 1.200 evra i bez ikakvih uslova.

Eksperiment podrazumeva i formiranje uporedne grupe od 1.380 ljudi (tzv. statistički blizanci) koji neće primati 1.200 evra osnovnog dohotka.

Ceo projekat finansira se iz poklona 140.000 donatora.

Istina, postoji samo jedan mali uslov za učesnike eksperimenta – da redovno vode beleške našta troše novac a naučnici će ih povremeno u te tri godine pitati da i se i kako njihov život promenio.

Ceo ovaj društveni opit izvodi se da bi se utvrdilo kako se menjaju ponašanja i stavovi ljudi kad bezuslovno dobijaju osnovni dohodak od 1.200 evra mesečno: da li su lenji ili kreativni, da li su spremni da menjaju posao, da li rade manje ili više, da li skraćuju radno vreme ili potpuno odustaju od posla, da li se odlučuju da pokrenu vlastiti biznis, da li koriste dodatno vreme i novac samo za sebe ili su posvećeni socijalnim davanjima, da li žele da volontiraju u vatrogasnoj službi?

Jirgen Šup, profesor sociologije i saradnik Instituta DIW, objasnio je za nemačke medije da je rasprava o osnovnom dohotku dosad patila od klišea – protivnici tvrde da bi ljudi s osnovnim prihodom prestali da rade da bi se izležavali na kauču uz brzu hranu i striming usluge, a pristalice tvrde da će ljudi s osnovnim prihodom nastaviti da rade, da će postati kreativniji na poslu i veći dobrotvori u društvenoj zajednici.

I u okviru tima koji priprema projekat bilo je teških diskusija.

„Delom je to bio sukob kultura. Ali ono što cenim kod Mihaela Bomejera je da on ne reklamira osnovni prihod kao obećanje za spas“, objasnio je Šup.

A Mihael Bomejer, osnivač Udruženja Moj osnovni prihod, kaže da je dosad postojala snažna nada u model osnovnog dohotka, ali da su se partneri u projektu odlučili za drugačiji pristup: Vera nam više ne pomaže, želimo da znamo.

Jirgen Šup ističe da su sva dosadašnja istraživanja sreće dokazala činjenicu da više novca povećava blagostanje ljudi, ali da istraživači u ovom projektu žele da saznaju mnogo više: u kojoj meri tako pouzdan, bezuslovni novca utiče na stavove i ponašanje ljudi u relevantnim područjima života, kako se menja profesionalni život, dnevna struktura, posvećenost, prehrana i kako se to razlikuje u zavisnosti od starosti, prebivališta i drugih dodatnih zarada?

Partneri u projektu žele da utvrde kakvi su efekti primene principa osnovnog dohotka na zdravlje i demokratiju, na troškove finansiranja i na socijalnu koheziju ali i kakve su posledice na tržište rada.

Šup kaže da ga posebno zanimaju ti efekti: „Da li se više ljudi zaista usuđuju da uđu u samozapošljavanje? Kakav efekat ima sloboda da svoj posao rade ne zato što to ima smisla, već zato što im treba novac? Kako se menjaju vremenski budžeti ljudi – da li rade prekovremeno ili ne, rade li honorarno? Šta radi sa slobodnim vremenom? Da li bi, ako samo sede ispred televizije, mogli da pobede u životu?“

Ovom konstatacijom Šup se posredno osvrnuo na neuspeh u uvođenju bazičnog dohotka u nekim evropskim državama.

Nemačka želi da izbegne greške, najpre, zbog visoko podignutih očekivanja dela javnosti vezanih za socijalnu komponentu UBI-a.

Finska je među prvima planirala uvođenje osnovnog dohotka i prva je sprovela pilot projekat (testiranje započelo krajem 2016) koji je rezultirao neuspehom pošto je zaključeno da je preskup.

Krenulo se od postulata da osnovni dohodak treba da bude relativno visok jer zamenjuje druge socijalne naknade.

Početna vrednost UBI-a bila je 550 evra, a planirano je da kasnije budu ukinuta sva socijalna davanja i da svaki finski državljanin mesečno prima oko 800 evra.

U eksperimentu je učestvovalo oko 2.000 nasumice odabranih nezaposlenih ljudi, koji su dve godine primali univerzalni osnovni dohodak od 560 evra mesečno.

Iako je javnost podržala projekat, ključno pitanje je bio trošak, odnosno koliko će poreske obveznike da košta takav potez.

Agencija za socijalnu zaštitu (KELA) računala je da će isplatom UBI-a moći da državi uštedi novac jer onda ne bi morala da isplaćuje dečiji dodatak i druge socijalne beneficije.

Ispostavilo se, međutim, da bi UBI koštao državu 19,3 milijardi evra godišnje, a zauzvrat bi država na beneficijama uštedela svega 3,6 milijardi evra.

Posle dve godine eksperimentisanja odustalo od projekta jer KELA nije uspela da obezbedi novac za njegov nastavak.

Rezultati iz eksperimentalne faze bili su dvojaki: učesnici su se osećali bolje, bili su manje pod stresom i bili su zdraviji ali nije došlo do većeg zapošljavanja.

Pristalice UBI-a zamerali su Vladi da ga je pogrešno koristila da bi naterala ljude da prihvataju bilo kakve poslove.

Kritičari su, međutim, smatrali da je žrtvovanje svih drugih socijalnih programa radi UBI-a bila pogrešna ideja: „Zamislite da živite u društvu u kome siromašna deca i dalje gladuju i gde su pacijenti s teškim zdravstvenim stanjem lišeni adekvatne nege jer su svi prihodi od poreza potrošeni na osnovni dohodak koji su dobili i milioneri i milijarderi.“

Osnovni dohodak za sve građane Švajcarske nije prošao na referendumu 2016. Zagovornici ove ideje doživeli su politički debakl jer su građani odbili da svaki punoletni stanovnik prima mesečno 2.500 franaka a njihova maloletna deca po 600 evra.

Razlog za odbijanje bio je računica po kojoj bi nova utopija godišnje koštala 200 milijardi franaka a novac bi se obezbedio povećanjem PDV i poreza preduzetnicima.

Posle neuspešnih eksperimenata u Finskoj i Švajcarskoj zagovornici osnovnog dohotka za sve građane (među kojima su španski levičarski pokret Podemos i grčki levičar Janis Varufakis) tvrde da UBI nije propao, da predstavlja idejnu (možda pre, ideološku) prekretnicu u budućoj socijalnoj orijentaciji Evrope i da se na osnovni dohodak može gledati kao „na garanciju da nacija neće spasti na jeftinu prodaju radne snage“.

Nije, međutim, ni mali broj kritičara koji osnovni bezuslovni dohodak vide kao oživljavanje stare uloge vlade kao redistributora.

Kritičari kažu da bi Vlada u sistemu UBI od istih ljudi prvo uzimala novac kroz poreze, a zatim bi taj isti novac delila istim tim građanima.

Druga krupna primedba je cena – UBI je preskup i njegovo uvođenje nametnulo bi ogromne troškove nacionalnim ekonomijama u vreme kad se mnoge od njih bore da prežive pod pandemijom koronavirusa.

Primera radi, jedno istraživanje u SAD pokazalo je da bi mesečni bazični dohodak od 1.000 dolara za sve punoletne građane koštao četiri biliona dolara godišnje (približno vrednosti federalnog budžeta iz 2018).

Bez obzira na kontroverze, Nemačka je kao najveća evropska ekonomija odlučila da istraži snage, slabosti, prilike i pretnje osnovnog dohotka za sve građane. Na tom tragu Frankfurter rundšau konstatovao je da će ova utopija još neko vreme ostati ono što jeste, dakle utopija, ali da u dogledno vreme ima perspektivu.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.